Zec iz šešira

Razgovori šest zemalja o severnokorejskom nuklearnom programu bili su na putu da donekle uspeju - jer su domaćini skupa Kinezi već bili pripremili zajedničko saopštenje - da predstavnik Pjongjanga nije izveo mađioničarski trik i izvukao iz šešira novog belog zeca: pretnju da će njegova zemlja izvršiti nuklearnu probu ako SAD ne odustanu od namera da je “razoružaju” i bace na kolena. Bio bi to najbolji način da se Amerikanci razbesne, ponajviše na štetu same Severne Koreje, da nije utiska da se, ipak, radi o blefu, odnosno o izvesnom vidu istočnjačke ucene, budući da je na sastanku već bila postignuta saglasnost da se izbegavaju provokacije koje bi mogle otežati razgovore.

Verbalni “nuklearni” rat između Sjedinjenih Država i Severne Koreje obiluje blefovima. Amerikanci tvrde da Severna Koreja ima ili da je u stanju da u roku od nekoliko meseci napravi nekoliko nuklearnih bombi i da je to velika pretnja američkim strateškim interesima i opštoj bezbednosti u Aziji. Severna Koreja je najpre govorila da je njen nuklearni program miroljubiv i da služi za proizvodnju električne energije u kojoj zemlja oskudeva. A kad je izbila na glas kao potencijalna nuklearna sila, počela je da se ponaša kao da stvarno ima vrlo usavršen vojni program i da je svoje rakete uperila u sve za koje misli da ugrožavaju njenu bezbednost, u prvom redu u Amerikance.

CIA priznaje da nema dokaza da Severna Koreja priprema test nuklearne bombe, ali u Vašingtonu “jastrebovi” još jednom trljaju ruke. Pokazuje se, smatraju oni, da sa Severnom Korejom ne vredi dugo pregovarati, jer ona naprosto kupuje vreme za razvoj svog nuklearnog programa, nego da treba povećati pritisak, uz podršku drugih velikih sila, i tako i inače jedan nepopularan režim prinuditi na pokornost.

Otuda razgovori o severnokorejskom nuklearnom programu, odnosno o opasnosti od Severne Koreje kao nuklearne sile, imaju svoj neizrečeni kontekst koji obuhvata širok spektar pitanja - od nasleđa iz rata, vođenog na Korejskom poluostrvu pre više od pola veka i okončanog bez mirovnog sporazuma, preko sadašnjih bezbednosnih odnosa među velikim silama u Aziji, do izgleda za opstanak Kim Đong- Ilovog anahronog režima. Severna Koreja je za Amerikance “otpadnička država”, zajedno sa Irakom i Iranom. Ne kriju se uverenja da je Severna Koreja opasna dogod njom upravlja Kim, ali se istovremeno ne predlaže vojna intervencija, slična onoj u Iraku. Bila bi skuplja dara, nego mera.

Otuda je ostvarenje prvog američkog cilja - da se Severna Koreja prinudi da demontira svoje nuklearne reaktore - zasnovano na strategiji dodatnog, odnosno potpunog, međunarodnog izolovanja Severne Koreje i pridobijanja Kine i Rusije, dve velike sile koje su, uz to, prvi susedi, bivši ratni saveznici i sadašnji najvažniji severnokorejski partneri. Preteći štapom, Amerikanci su Severnoj Koreji ponudili i šargarepu: ako odustane od nuklearnog programa, moći će da računa na američku finansijsku pomoć i izvesnu garanciju za svoju bezbednost, uz jamstvo Kine i Rusije.

Severna Koreja ima maksimalistički zahtev: odustaće od nuklearnog programa, ako Sjedinjene Države potpišu s njom pakt o nenapadanju i zvanično priznaju njen sistem, što će reći, preuzmu na sebe javnu obavezu da neće rušiti njenog lidera Kim Đong - Ila, kako su to učinile sa Sadamom Huseinom. Tek potom se može govoriti o ukidanju ekonomskih sankcija i američkoj finansijskoj pomoći za iznemoglu severnokorejsku privredu i istrošene energetske izvore. Naravno, za takvo obećanje Pjongjang bi naplatio vrlo visoku cenu. Uz sve ovo, želeo je da to postigne u direktnim bilateralnim pregovorima, što su Amerikanci odbijali.

Do skupa u Pekingu - gde su se diplomatskim predstavnicima dve sukobljene strane pridružili predstavnici Kine, Rusije, Japana i Južne Koreje - moglo je da dođe zbog promene u kineskom stavu i spremnosti Kine i Rusije da podrže američku inicijativu u meri u kojoj ona odgovara njihovim težnjama da Severnokorejsko poluostrvo bude bezbedna bezatomska zona. Kinezi su najpre bili za to da spor rešavaju strane u sukobu - Sjedinjene Države i Severna Koreja - a onda su procenili, kao i Rusi, da bi jedan multilateralni susret bio od veće koristi po opštu bezbednost u Aziji, a išao bi u prilog i njihovim prioritetnim partnerskim odnosima sa Sjedinjenim Državama.

Ako bi došlo do novog zaoštravanja između Vašingtona i Pjongjanga, Kina bi, mimo svoje želje, iskomplikovala odnose sa Sjedinjenim Državama, što najmanje (i to zbog drugih) želi. Jača međunarodna blokada Severne Koreje zatekla bi Kinu, glavnog ekonomskog partnera Severne Koreje, između čekića i nakovnja. Ona je zato i za denuklearizaciju Korejskog poluostrva i za neku vrstu američke garancije severnokorejske bezbednosti. Rusija, mimo interesa za bezbednost regiona, ima veliki ekonomski interes za realizaciju tri milijarde dolara vrednog projekta: izgradnju železnice od Pusana, u Južnoj Koreji, preko Severne Koreje, do Transsibirske železnice, što bi pospešilo i pojeftinilo promet robe od Dalekog istoka do Baltika. Japan je za šestougaonim stolom politički najbliži Amerikancima, dok Južna Koreja u popuštanju napetosti između Pjongjanga i Vašingtona vidi bolje izglede za međukorejsko zbližavanje.

Pregovori nisu okončani uspehom, ali nisu ni bez šansi da budu nastavljeni, najverovatnije u oktobru.