“Čelsi”? Ne, hvala!

Budući da sam u toj stvari lično zainteresovan (član sam uprave jednog fudbalskog kluba), sa zanimanjem sam pratio novinske tekstove izazvane rezultatskim katastrofama i teškoj krizi u najtrofejnijem beogradskom (srpskom, jugoslovenskom...) klubu “Crvenoj zvezdi”.

Ne osporavam svojim kolegama pravo da o događajima koji (ne)će promeniti svet pišu kako im je volja. Niti nameravam da ulazim u analizu njihovih tekstova, mada je to zadatak koji će jednom neko morati da obavi.

Ono što me je opredelilo za ove redove, jeste često potezanje sponzorstva i privatizacije kao magičnih lekova za “ozdravljenje” kluba iz LJutice Bogdana. Ili bilo kog drugog kluba.

Što se tiče sponzorstva, njegovo pominjanje je plod mentalnog nasleđa prošlosti koga ćemo se teško osloboditi. Jer, zašto bi neko uopšte sponzorisao “Crvenu zvezdu” - ili “Partizan” - kada će ga to, ako je legalno, koštati duplih poreskih dažbina? Tako nešto je, doduše, bilo moguće u samoupravnom socijalizmu, kada je sva imovina bila u društvenom vlasništvu, što znači da je bila ničija. Sponzor je tada imao političko pokriće. Uostalom, nije davao svoje pare, davao je društveni novac. Danas bi morao da zavuče ruku u sopstveni džep. A onaj koji, iz sopstvenog džepa, sponzoriše bilo šta, najpre skupe fudbalske klubove, naziva se u “važećem vokabularu” tajkunom.

Ima takvih u nas, ispitivaće im se poreklo imovine. No, oni bi rado, dok to ispitivanje imovine ne dođe na red, postali tajni “vlasnici” klubova kakvi su “Partizan” ili “Crvena zvezda”. Je li to ono što se želi? Ako takva intencija postoji, bilo bi fer da se javno saopšti. Razume se da sponzorstvo nije nešto što treba zauvek otpisati. Ono će “oživeti” kada se uspostavi zakonska regulativa o njemu, kako u smislu poreske politike, tako i u smislu prava na dobit.

Ovakvo kakvo je, sponzorstvo na tapet stavlja pitanje ilegalne privatizacije sportskih klubova. To je - da tako kažem - “predsmrtno oživljavanje”: klub koji je na ovakav način prešao u privatne ruke, naglo “oživi”, postane prvak države, ali se, posle nekoliko godina, bori za opstanak u ligi. Kako vidimo, ne isplati se.

A šta je, s druge strane, sa transparentnom privatizacijom? Odmah da budem jasan: to je, za sada, nemoguće. Mada je moguće po starom Zakonu o sportu, koji je “arhivski materijal” i ne primenjuje se. Ili se njegova primena ne dopušta. Ono što je preduslov privatizacije, jeste donošenje novog zakona o sportu, koji će regulisati poseban model privatizacije za fudbalske i druge klubove.

Zar toj svrsi - svrsi privatizacije - ne može da privremeno posluži postojeći Zakon o privatizaciji? Ne može. Iz dva razloga. Taj je zakon donet “na određeno vreme” (mislim na šest meseci), više ne važi, ali se, svejedno, primenjuje, uz izvesnost da će jednom doći do revizije postupaka na osnovu njegove primene.

Drugi razlog je još bitniji. Naime, klubovi - koji su nekad bili “društvene organizacije” - danas su većinom “udruženja građana”, dakle pravna lica sa peformansama nekog preduzeća. Zakon ih, međutim, tretira kao mesne zajednice ili kućne savete, ako tako nešto još postoji. Naime, Zakon o privatizaciji, koji inače zabranjuje “otuđivanje” resursa od nacionalnog značaja, predviđa, doduše, i mogućnost da se “udruženja građana” uključe u privatizacioni proces. S tim da mogu privatizovati isključivo svoj imidž, klupske boje, zastavu i grb; jednom rečju, “vazduh”, dok im se onemogućuje privatizacija “tvrdog materijala” i “ljudskih resursa”, od kojih su neki, recimo stadioni sa “okolišem”, u vreme kada je zakon donošen, još bili u vlasništvu grada ili neke druge institucije.

Ovo potonje se promenilo, fudbalski klubovi - koji su do tada bili “sportsko-rekreativnog” karaktera - preregistrovani su u organizacije “sportsko-poslovne” delatnosti, ali nije promenjen Zakon o privatizaciji i nema novog zakona o sportu. A šta će, recimo, biti ako se, u novim zakonskim tekstovima, “Crvena zvezda” i “Partizan” podvedu pod definiciju “nacionalnog značaja”, pa, samim tim, budu izuzeti od mogućnosti privatizacije? Ali, o tom, potom.

Sadašnje stanje nije “sukob interesa”, već se radi o nečemu što je contradictio in adjecto. Možda bi neko rado prešao preko te činjenice kako bi se presekao Gordijev čvor klubova kao svojevrsnih (političko - društvenih) hibrida. Otuda se i javila ona priča o ruskom bogatašu, bliskom prijatelju Romana Abramoviča, koji je zainteresovan da kupi “Crvenu zvezdu”. Ideja je daleko od pameti, ne zato što se neko plaši ruskih milijardera, već otud što oni, prosto, nisu dobrodošli dok pred Putinom ne objasne kako su, za nekoliko godina, od portira i nižih referenata sibirskih naftnih kompanija postali vodeći tajkuni na svetskoj rang-listi lovana.

Čini se da i tome ima leka. Bivši ministar Aleksandar Vlahović, koji je bio autor postojećeg Zakona o privatizaciji, beše ranije zaposlen u revizorskoj firmi “Dilojt i Tuš”, koja ima posebnu “diviziju” za sportske poslove. Ali nema iskustva u tranziciji. Po Vlahoviću, dakle, nakon donošenja validnih zakonskih propisa, privatizacija će biti moguća po principu “tri trećine”, što je model koji je svojevremeno u “Partizanu” lansirao Danko Đunić, osnivač i mlađi partner ovdašnje kancelarije “Dilojt i Tuš”. Po toj matrici, jedna trećina imovine bila bi raspodeljena istaknutim sportistima, drugu bi kupio neki privatnik, dok bi treća pripala sportskom društvu, koje bi, pride, jer se radi o “idealnim trećinama” (bez većinskog partnera, dakle), zadržalo pravo kontrole (revizije) nad upravljanjem i poslovima “vlasnika” preostale dve trećine.

I šta je to? Bojim se da je reč o presipanju iz šupljeg u prazno, to jest, u korist statusa kvo: klubovi bi formalno bili “privatni”, ali bi i dalje ostali “društveni”. Jer, šta je to sportsko društvo? Uz sve poštovanje za ulogu koju su svojevremeno obavili, sportska društva su danas relikvija prošlosti, neka vrsta SSRN-a u malom, društveno-političke (nevladine?) organizacije, dakle fosili. Ako bi SD i nakon privatizacije zadržalo ključnu ulogu “kontrolora”, onda bi, zahvaljujući njegovom statusu društveno-političke organizacije, sa te strane bio moguć “prodor” političara u klubove, što je - čemu kriti - njihova neugasla želja po ugledu na prošla vremena, kada su o sastavima timova odlučivali generali, policajci, politički sekretari, dupeuvlake, “aktivisti”. Imali su od toga koristi jer su, zapravo, manipulisali navijačkim masama, svojim “petim kolonama”. Tako smo stigli tamo gde smo, u prošlost. Ali, kako se status političara u međuvremenu izmenio, njihova ambicija da “upravljaju” klubovima na crti dnevnopolitičke partijske oportunosti, neće u budućnosti biti samo kontraproduktivna, već će biti štetna s onu stranu granice katastrofe. Ne moraju baš i fudbalski klubovi da dele sudbinu svega onoga o čemu inače odlučuju političari.