Noje na Povlenu

O, Gospode, šta sve meni još neće da se desi! Eeej, da mi se poremeti centar za ravnotežu zbog Nojeve alke na Povlenu! Ali, kako se sve to desilo, bogo moj?

Dogovor sa Domaćinom pao je još u petak. I to strogo konspirativno, SMS porukama. “Aristotele, je l’ dolazite u nedelju na Povlen?” Dolazimo, Baća i ja.. “Budite u deset ujutro ispred Politike.” Dogovoreno, stajaćemo pored Moše Pijade. “Obavezno ponesite patike.” Okej.

U nedelju, ispred, Moše Pijade, čeka nas džip. Ma šta džip!? DŽipurina, zver! Landrover. Četiri hiljade kubika i loče ko ala; 25 litra na sto kilometra. Krenemo tako za Povlen da mi Domaćin pokaže gde je Noje na toj planini privezivao barku. Vozač ćuti, ne progovara. Stara škola. Vozio čovek i Peru Stambolića i Baju Vidića...A imao bi šta da kaže; PETNAEST GODINA vozi našeg Domaćina. Prođemo Lipovačku šumu, prođemo Lazarevac, Srbija se razjesenila. Šibamo Ibarskom, a ona kao da čeka nove žrtve, nove atentate. Kao stvorena je za to; od Krcuna naovamo. I, tamo, gde je Vuk Drašković jedva izvukao živu glavu, gde vijore sepeovske zastave na jarbolima, uspemo da izvučemo iz Vozača nešto i za novine. Ono, o pokušaju atentata na Domaćina dok je bio vlast, ono, kod “Madere”...

“Nemaš pojma kako ti brzo radi mozak kada gledaš smrti u oči. Preprečio nam se crni ‘audi’ nasred ulice, a već izašli sa pištoljima uperenim u našu šoferšajbnu. I u magnovenju vidim da mogu da proletim između žardinjere i ‘audija’. Dam gaščinu, smotam volan, felširam malo njihov ‘audi’ i prođem, nekako. Onda ovi pripucaju na našu pratnju, momci skoče iz auta, zalegnu, i brzo ih posle povataju...I, na sudu, nikom ništa. Kao nisu znali ko je u kolima, mislili su da je to neko ko im je u kafani uvredio devojku...”

I reč po reč, prođemo kroz Valjevo, pa ‘ajd, gore, ka Lelićima, a meni mučnina u stomaku. A, osećam, nije sartrovska mučina. Pre će biti da je od one bajate sirnice iz pekare preko puta “Orla”? Ili od serpentina? Elem, ispovraćam sirnicu, tu, negde, u visini Gornjeg Taora. Ispovraćam se, pošteno. I, setim se Salinasa Prajsa koji mi je, jednom, na putu za Gamzigrad govorio:”Znam za vašu teoriju da je Isus propovedao po Srbiji, da i Srbi imaju goru Tavor iznad Valjeva. I ako ste, već, toliko radikalni, onda razmišljajte i o tome da su pored Isusa, zaista, stajali Mojsije i prorok Ilija, to jest, da su bili Isusovi SAVREMENICI! To mi je rekao jedan meksički franjevac iz Vatikana.”

Stignemo, najzad, šumskim putem do Domaćina, gore, na samom vrhu Povlena. Na 1371 metar nadmorske visine. Lep sunčan dan, ali izmaglica u daljini. I Domaćin kao da se pravda:”Da je vedro, videlo bi se do Durmitora, a na sever do Severnog mora, jer nema višlje tačke od Povlena.” I zurim ka Severu, tamo me nešto vuče, tamo daleko ka Hiperborejcima. Oh, Gospode, koliko je veliko bilo naše Panonsko more! Kolika je bila naša arijevska slava!

I teško se odvajam od Severa, okrećem se na jug ka Sinjajevini. Na vojnoj reljefnoj mapi Domaćin mi pokazuje SINJAJEVINU. Štrči u reljefu njena visoravan. Štrči mnogo više od Sinaja egipatskog. A tu kod Čačka je i MOJSINJE! Važan arheološki lokalitet iz 1300. godine pre naše ere. Pronađen je, bre, FARAONSKI ženski nakit, onakav kakvim se Kleopatra kitila!? I, valjda, razumete šta mi prolazi kroz glavu, Srbi moji?! Da je naša Sinjajevina, u stvari, SINAJ biblijski, a da je Mojsinje čačansko, možda, rodno mesto MOJSIJEVO! Zaista, zaista vam kažem; ohrabrite se, razmišljajte malo svojom glavom o svojim toponimima, o biblijskim toponimima u Srbiji.

Onda nas Domaćin poziva na doručak, na terasi ispred njegove planinske kuće. Za aperitiv-rakija trnovača. A gospođa Slavica naspremala svašta; dinstane šumske pečurke, paprike punjene kajmakom, pa durmitorski lisnat sir, ljucnute kobasice...I vino. Pitko mađarsko crno vino. I, ajde, sad, brale, budi učtiv, pristojan gost. Kroz glavu mi prolaze Oljine reči:”Nemoj tamo da me brukaš i da ždereš ko zver!” Ali, Olja je u Beogradu, a Slavine đakonije, tu, ispred nosa, na vrhu Povlena...

Ali, brzo te stigne božja kazna. Domaćin nas strpa u džip da nam pokaže gde je Noje privezivao barku. A Domaćin vozi oštro. Vozač kaže:”Kad On vozi, i meni se povraća.” Trenira čovek za autoreli koji je svake godine tu na Povlenu. I tera, tako, Domaćin po vododerinama, preko potoka, preko urvina i vukojebina. I kako da ti ne krene, opet, ona mučnina, a priroda biblijska, od miline da povraćaš. Nego, naletimo na jednu MAČKU!!? Mačka u vukojebini! Da li mi to moja Crna šalje glasonošu? I šta mi poručuje? Da je Nojeva alka, zaista, na Povlenu? Tako bi to Jung protumačio...

Stignemo na čuku gde je Noje vezivao barku. Jedna litica visoka, bar, dvesta metara. Domaćin seda na samu ivicu litice i zove me da sednem pored njega. A Baća će otpozadi:”Pazite da vas Aristotel ne gurne, bio bi savršen atentat.” Domaćin kaže:”Neće, neće, Aristotel...” Domaćin, inače, još uvek, ima pratnju. BIA je tako procenila.

U stenju na kome sedimo jasno se vide školjke, puževi, porozni krečnjak. Sve to je jasan znak da je tu nekada bilo more.

Kažem: I na Rtnju postoji priča o Nojevoj alki, a i kod Golupca u Đerdapu, pa i kod Avale. “Da, sve je to bila obala Panonskog mora”, kaže Domaćin. Sa litice, opet, buljim u Sever. Nije, tek tako, Petar Pajić pevao: /”Sever postavlja zamke i prepreke,/ sever zatvara svoju stranu sveta,/ ispred osvajača, ispred drskih četa, leden i gluv i pun zaleđene jeke.”/

Ali, sunce pada. Nema više vremena za Srbiju. Domaćin nas, opet, lomata po novim jendecima i urvinama. A Baća pokvarenjak sedi na zadnjem sedištu; nit je doručkovao, nit povraća. I još podbada:”Je ‘l mi to idemo na intervju sa generalom Mladićem?”

Ali ni Domaćin nije od juče:”Pa prošli smo već dva puta pored njega, a vi ništa.” Prošli smo i pored jedne nadgrobne ploče usred povlenske nedođije. “To se neki momak napio i zaspao u snegu...”, kratko će Domaćin.

Mora da sam bio jako bled i izmučen kada smo se vratili. Jer gospođa Slava će još sa vrata:”Htela sam da vam kažem da ne idete s NJim, da ostanete da zajedno pečemo prase...” Ali, kako? Kako da ne vidim gde je Noje vezivao barku na Povlenu? Tu stopu zemlje na koju je kročio Noje, tu svetu stopu iz koje je počeo da se množi ovaj Nojev narod što i dan-danas govori srpski i još stihove slaže: /”Kada nam uzeše strane sveta, / nebo nad nama osta samo,/ Tad se postroji naša četa,/ rekosmo: ‘Nebo nikom ne damo’.../ Ko ume da čita sa zemlje,/ može da pročita ko smo.”(Petar Pajić)

Noć. Počinje da se kvari vreme. Vetar se razduvao, kišica rominja. Rastajemo se od Domaćina. Vozač nas spušta niz Povlen. I tu, ispred Valjeva ispovraćam se, još jednom, za rastanak. “Da vozim sporije?” Ne. Sada raspali, brale!

I raspali vozač po Ibarskoj, začas preletimo Srbiju. A za to ti ne treba centar za ravnotežu. Ne treba ti stomak. Jer, od Srbije je ostalo samo još jedno malo parče neba.