Žežavasion

(...)Branislav Petrović je, naime, voleo da naglašava kako ne piše knjige (zbirke) već pesme. Ma koliko to bilo tačno, nesporno je i to da njegovo pevanje većim i velikim projektima (celinama) ne oskudeva. Imam na umu duge pesme i višedelne poeme. Mislim, štaviše, da dve njegove poeme - “Gradilište” iz istoimene, druge pesnikove zbirke i “Tragom prah” koja prethodi završnoj Braninoj zbirci ali joj je, u vlastitom izboru pesama i poema, sâm pesnik namenio da finalizuje njegovo pevanje - vrhune dve granične etape u njegovoj poeziji.(...)

Ako poneke pesme svrstane u zbirku o kojoj ide govor posmatramo izdvojene iz celina (ciklusa) u kojima su našle mesto i, još uže, ako pažnju usmerimo na pojedinu, nekad karakterističnu kadgod i dominantnu njihovu odliku, u mogućnosti smo da ih priključimo prvoj etapi Petrovićevog pevanja. Vidimo ih ozračene obeležjima ove etape. Navešću samo dve-tri takve. Pesma “Lenjin pljačka banku” se, recimo, doima maštovitošću, humorno-kritičkim tonom koji je u osnovi poricanja jedne nama dobro znane ideologije i prakse. Mada je, s druge strane, pesma “U traganju za izgubljenim” melanholični izraz čežnje za ljubavlju, skladom i jednostavnošću, ona energijom figurativnog pesničkog jezika podseća na mladog Petrovića. I, na kraju, mada nudi ambijentom izazvane crne misli, pesma “Topčidersko groblje, tren” je, u dobroj meri suprotstavljanje vitalističkog principa “zinuloj nebeskoj ali - smrti... Takvih pesama, takvih obeležja i tonova ima u ovoj zbirci još, ali je izvesno da u njoj ne preovlađuju. Uslovno govoreći, refleksija poeme “Tragom prah” je neuporedivo više.

Zbirka se, da tako kažemo, otvara dvema pesmama, “Ali smrt je nešto drugo” i “Zapis na zidu”: prvoj je predmet svemoć neizbežne smrti, a druga počinje stihovima “Nije samo napolju/i ovde je Zima”, pri čemu se to ovde odnosi na govornog subjekta. Ako hoćemo, na pesnika samog. On sluti poruku odozgo kojom mu se dojavljuje da se “Tužilac, Sudija i Sveštenik” pripremaju da s njim svedu ovozemaljske račune. Ove dve pesme, jedna na opštem, druga na ličnom planu, intoniraju zbirku u celini.

Dva ciklusa posveta, jedan u prvom delu zbirke a drugi u sredini, i “poslednja posveta”, nastala povodom smrti Bohumila Hrabala, na samom kraju zbirke, očigledno markiraju ovaj poetski tekst. Etape u kojima se, kako bi Brana rekao, ostvaruje njegova dramaturgija. Ako bolje pogledamo, minijature prvog ciklusa posveta najčešće su eliptične. Petrovićeva podsećanja na prijatelje-pesnike kojih više nema, sažete evokacije njihove poetike, ili epizode iz života sa njima doživljene... U ciklusu Nove posvete, u izvesnom smislu slično, ali neuporedivo razvijenije. Komunikacija sa piscima “s one strane” - sa Lazom Kostićem, Dragišom Vitoševićem, Miklošem Radnotijem, Miroslavom Antićem - komunikacija u “ključu” njihove poezije i nije drugo do govor o nemoći ugroženih pred smrću ma s koje strane ona pristigla.

U pesmi “Zverinjak”, jednoj od najboljih pesama u ovom ciklusu a i u ovoj zbirci, predmet je metaforički pohod “nekih strašnih čudovišta” (sila mraka i smrti) na slabašnu humanu jedinku, ali se u njoj postavlja i fundamentalno pitanje: “Šta ostaje do da plačeš, krhka pesmo?/Zar na tmine i aždahe penom rima?”... Hoće se reći da Branislav Petrović, kako je to povodom poeme “Tragom prah” izjavio, u mnogim ovim pesmama peva u “nepojamno tragičnoj situaciji u kojoj opstojava krhki čovek”. Integritet i život su ugroženi biološki, strahom izazvanim “svešću o postojanju” koliko i društvenim okolnostima, gledano istorijski i, ništa manje, spram aktuelnih zbivanja. Ali, isto tako, Branislav Petrović u pojedinim pesmama ili delovima pesama govori o (ne)moći poezije u odnosu na rečenu “nepojamno tragičnu situaciju. Postavlja, drugim rečima, poetička i, dabome, autopoetička pitanja. U pesmi “Plač, pepeo” on veli: “Poezija je tek sećanje na svet koji/Nikada nije ni postojao, ili/Tačnije, pepeo sećanja, sećanja na/Pepeo, ili još preciznije, pepeo/Pepela koji davi suzu”. Petrović “istinu sveta” protivstavlja pesničkoj istini, ali ne gubi iz vida da su pesnici, kao i drugi slobodnomisleći ljudi oduvek izloženi progonu. A to je, razume se, jedna od njegovih velikih i trajnih tema.

LJubomir Simović je, u Napomenama uz ovu zbirku, saopštio da je, odgonetajući Branine naume, nastojao da tematskim celinama u njoj ostvari nekoliko gradacija, pa i gradaciju vrednosti. U tome je nesumnjivo uspeo, a pesme u završnici zbirke - “Napast”, “Vida”, “Stihovi o smeću” i “Odlazak Bohumila Hrabala” - odista je, saglasno priređivačkoj nameri, kvalitativno vrhune. NJihova su značenja univerzalna bilo da je stanje pesnikovog duha uzrokovano duboko ličnim traumama, bilo da je u vidnom polju imao društvenu zajednicu u užem smislu reči, ili ljudsku u najširem. Uz nekoliko spomenutih i, sva je prilika, nekih koje sam prevideo, one svog pesnika predstavljaju punom merom njegovih imaginativnih moći i njegovog majstorstva.

Bogdan A. Popović

(iz reči na promociji)