Topčiderska tajna

Vojska ćuti, javnost vri, roditelji strepe - bio bi kratak rezime posle tragedije u Topčiderskoj kasarni u Beogradu. Ni posle osam dana od pogibije vojnika Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića nema zvaničnog odgovora na pitanje kako su i zašto gardisti stradali na straži. Pod misterioznim okolnostima su njih dvojica tog 5. oktobra zauvek otišla sa straže, i to sa posebnog, za javnost i dalje misterioznog stražarskog mesta. Sve misterija do misterije, koje rađaju strepnju i nagađanja.

Preplašeno je na desetine hiljada roditelja, čija su deca u redovima armije. Strepe od “zakona verovatnoće” prilikom svakodnevne upotrebe vatrenog oružja, jer baš tako su neki pripadnici Vojske pokušali da opravdaju nesreću u Topčideru. Saopštenje vojnih istražnih organa o načinu na koji su poginuli gardisti je zbunjujuće, konfuzno i protivrečno, što je izazvalo sumnje u istinitost i kod porodica nastradalih, ali i čitave javnosti.

Okidač za nagađanja je povukao istražni sudija Vojnog suda u Beogradu Vuk Tufegdžić rečima da “ne može da se potvrdi da li je reč o ubistvu ili samoubistvu”. Jedino što je isključio je mogućnost učešća trećeg lica u tragediji. Sasvim dovoljno da krenu nagađanja, od toga da li su dvojica vojnika pucala jedan na drugoga, ili je jedan od njih najpre ustrelio druga, a onda presudio sebi, pa sve do bizarnih spekulacija vezanih za objekat koji su čuvali i imena sa haške liste optuženika.

Nepobitna činjenica, za sada, koju je utvrdilo preliminarno veštačenje vojnih organa, govori da su obojica gardista na telu imala po jednu ustrelnu i dve prostrelne rane. Dakle, ukupno šest metaka, koliko se, prema svedočenju nekih njihovih drugova, čulo u prvi mah. Međutim, i dalje se spekuliše o rafalnoj paljbi, u kojoj je ispaljeno mnogo više metaka. Nezvanično se pominje da je rafal ispalio treći vojnik iz sastava straže, koji je ubrzo stigao na mesto tragedije. Ko je pucao, iz koje puške, koliko metaka i ko je sve tu bio, samo pojačava nedoumice proizašle iz prvog zvaničnog saopštenja, za koje se pretpostavlja da je bilo tek neki odgovor na ogroman pritisak javnosti da se nešto kaže i javno mnjenje umiri. Efekat je poznat. Takvo saopštenje samo je proizvelo nove verzije tragičnog događaja.

Utučeni roditelji takođe teško prihvataju tezu da su se njihovi sinovi međusobno poubijali, ili da je jedan ubio drugog, pa onda presudio sebi. To naročito odbija Petar Milovanović, otac poginulog vojnika Dražena, u prvi mah označenog kao vinovnika tragedije. “Kako da prihvatim priču da su dvojica momaka, po svemu primerenih, iz čista mira, bez prethodne svađe, ispalili po dvadeset metaka jedan u drugoga. Jednako sumnjiv je i detalj u vezi s čaurama koje nisu pronađene, kao i tvrdnje da je moj sin prislonio sebi pušku na telo i pucao, a metak se zadržao u telu...” Otac Petar u sve sumnja. On misli da su vojnici videli nešto što nije trebalo da vide i da su zbog toga stradali. Janko Jakovljević, otac poginulog gardiste Dragana, pak, ne veruje ni u priču Milovanovićevih, ali ne veruje ni u priču da su se vojnici posvađali i poubijali. I jedan i drugi od Vojske traže punu istinu, a ukoliko ne budu zadovoljni rezultatom istrage, tužiće i Vojsku i državu.

Da li je sve to moguće u jedinici kakva je Gardijska brigada, po formaciji elitna jedinica koja ima zadatak da štiti Vrhovnu komandu Vojske SCG i njen Generalštab, zatim sve objekte od posebnog značaja i sva vojna lica visokog ranga. “U Gardijskoj brigadi je skoro nemoguće da se desi ovakav incident na straži jer vojnici prolaze kroz posebnu pripremu za stražu svaki put, bez obzira koliko puta su već bili. Ta priprema je u Gardi veoma ozbiljna i nije samo forme radi, tako da je cela priča i dalje sumnjiva”, smatra jedan bivši pripadnik ove jedinice. Odabir, selekcija i provera vojnika za Gardijsku brigadu decenijama se sprovodi po rigoroznom kriterijumu a to je: da je provereni patriota, da raspolaže borilačkim i drugim izuzetnim veštinama, da je psihički stabilan i da ima jak karakter, da je fizički spreman, da nije pod istragom i da nije osuđivan. O svakom regrutu se sprovodi posebna provera, koja dobija verifikaciju od nadležnih organa u samoj jedinici i već posle nekoliko nedelja obuke.

Treba naglasiti da se incident nije zbio u kasarni Topčider, već u posebnom objektu sa druge strane ulice, koji sa kasarnom nema nikakve veze. Namena tog objekta je tajna, i za same vojnike koji su tamo. Nezvanično, tu se nalazi ulaz u tunel koji prolazi ispod najvažnijih objekata na Dedinju. To je ono što izaziva i najviše sumnji u celoj priči. Već se spekuliše sa nekim događajima koji su prethodili ovoj tragediji, a oni su vezani za Hag. Naime, u proteklih deset dana policijski general Sreten Lukić je preuzeo hašku optužnicu, potom su usledile dve posete Karle del Ponte Beogradu, što je prouzrokovalo i pojačanu potragu za Ratkom Mladićem, potom je usledila i pogibija vojnika, a odmah zatim i predaja pukovnika LJubiše Beare Haškom tribunalu.

Ima potvrda da je objekat specijalne namene u Topčideru, gde su poginuli vojnici Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević, prošle nedelje, pre posete glavnog tužioca Haškog suda Karle del Ponte, pretresala vojna policija, u potrazi za osobama optuženim za ratne zločine, ali da ne postoje činjenice koje potragu za beguncima dovode u bilo kakvu vezu sa pogibijom vojnika. Pretresu su, navodno, prisustvovali i strani predstavnici.

Sve to, kako kažu upućeni, dovelo je do “velike panike u vojnim krugovima” koji o svemu ćute. Upadljivo je i ćutanje političkih stranaka, neuobičajeno za naš politički život. Kao da se ovim ćutanjem nagoveštava velika tajna o kojoj nije uputno govoriti. Vojni organi i dalje ostaju pri svojoj prvobitnoj izjavi da je “smrt nastupila kao posledica ranjavanja iz vatrenog oružja kojim su bili zaduženi i da nema učešća nekog trećeg lica”. Ispituju se sve okolnosti, saslušavaju oni koji su bili u blizini tragičnog događaja, vrše se balističke ekspertize...

Još niko nije pozvan na odgovornost, iako su pod istragom neposredne starešine dvojice gardista, komandiri koji su ih poslali na stražu, ali i komandanti njihovih jedinica i oficiri bezbednosti u Gardijskoj brigadi. Nema potvrda da će na odgovornost biti pozvan i neki general, a o načelniku Generalštaba i ministru nema ni govora. Nema ni ostavki, kao moralnog čina. Kao da se niko ne oseća krivim za dva izgubljena života u miru.