29.05.
2024.
Meteorolozi upozoravaju na "evropski monsun" koji stiže u junu
Meteorološki fenomen će doneti promene i u naše krajeve.
Pre neki dan su lutak Koštunica i lutak Tadić u Nikad izvini pevali u duetu “Autističan, pričam na žeton, autističan, u glavi beton” po staroj “Unforgettable” Net King Kola.
To bi, valjda, trebalo da bude po jedna demokratska macola i premijeru i predsedniku Srbije pošto u pravom životu nisu umeli da odu, ruku-podruku, kod nekog novinara u goste i lepo objasne narodu da (ne) glasa na Kosovu.
Pa dobro, te lutke na Pinku i nisu neka vest. To je Bi-Bi-Si pravio još osamdesetih godina prošlog veka, čuvene lutke “Spitting Image”. Francuzi imaju “Ginjole” (Les Guignols), a znalci tvrde da su najbolji ruski “Kukli”. Amerikanci obožavaju da se preruše u političare, pa su ovih dana, pred Noć veštica, maske Buša i Kerija i njihove “tuče” na ulici, najveća zabava. Kod nas Nikad izvini (u privatnoj produkciji) neometano živi već drugu sezonu, i ima dvomilionsku publiku. A to je već važan podatak, budući da je pre samo sedam godina Dejan Bulatović pretučen i strpan u Padinsku skelu na 25 dana zato što je u protestnoj šetnji 6. decembra 1996. nosio velikog lutka Slobodana Miloševića u zatvorskom odelu, uvezanog lancima. I tu zapravo počinje političko lutkarstvo u Srba.
Da li lutke mogu biti moćnije od političara, kao što je tih dana protesta 1996/97. bila moćna lutka Slobodana Miloševića? Ili su samo odraz njihove nemoći, katalizator za društveno-politički proces koji je već krenuo? Ako u srpskom folkloru ne postoji ni pozorište lutaka ni karnevali evropskog tipa, koji su iznedrili i britanski “Spitting Image” i francuske “Ginjole”, da li to znači da su se sve naše lutke rodile na tužnim karnevalima devedesetih?
Da smo mi još daleko od demokratski uređene zemlje u kojoj lutkarski skeč dihtuje kao gumica na društvenom ventilu, govori i bizaran podatak da je pred lokalne izbore DSS-ova reklama sekla špicu Nikad izvini. Da li to znači da malu grupu entuzijasta koji svoje skečeve snimaju u privatnom studiju “Treno” u Bara Veneciji, bar zasad, niko ne kontroliše kad je već “demokratski ventil” morao tako amaterski da se zapušava? Srđan Ćešić, reditelj i scenarista Nikad izvini, u pauzi snimanja, kaže za NIN: “Stvarnost nas preskoči, demantuje i nadmaši svaki put kad mi se učini da smo na veran način oslikali političku scenu u Srbiji. I to predizborno reklamiranje je izgledalo apsurdno, kao što uglavnom ta politička scena kojom se bavimo i izgleda.” I profesor dr Nada Korać, psiholog, misli da su te DSS-ove reklame samo pojačale efekat karikature, te je to bila “greška u političkom marketingu DSS-a”.
Međutim, radikal Aleksandar Vučić, pored Bogoljuba Karića, jedini od političara koji je hteo da za NIN govori o ovom serijalu (ostali su, naravno, imali preča posla), kaže da ekipa odlično radi, da nema ništa protiv kad ga ismejavaju i kad šalju svoju političku poruku čak i na dan predizborne tišine. “Takav im je posao”, kaže Vučić. “Odlično su me skinuli, kao i Koštunicu i Tadića u nekoliko navrata. Samo što je onda neko pozvao i zamolio da se Tadić više ne oblizuje sam na sebe u svom odrazu u ogledalu.”
I Mlađan Dinkić je jednom nešto slično izjavio. Sve je super, samo bi trebalo da i neki drugi političari budu uključeni. I dr Korać je primetila da u seriji postoji podela na simpatične i manje simpatične junake. “Ali, i to pije vodu i uopšte mi ne smeta.” Dr Korać kaže da možda sve lutke nisu tako perfektno napravljene, ali tekstovi su fantastični. “Ima hermetičnih tekstova koje ne razumeju svi i koje opet gledate kao neku vrstu montipajtonovskog humora. Nikad izvini nije izvrtanje stvarnosti, to je bukvalno karikatura, preslikana politička stvarnost, samo malo pojačana varijanta jedne te iste groteske”, kaže ona.
Ali, karikaturista Predrag Koraksić Koraks koji se u svojim karikaturama igrao i Miloševićevom lutkom sa protesta 1996/97 (u poslednjoj, Vojislav Koštunica spava u krevetu i ima tu lutkicu Miloševića u zatvoreničkom odelu, kraj sebe, kao plišanog medu), nema, kaže, neko visoko mišljenje o Nikad izvini.
- Prvo, likovi nisu dobro pogođeni, nije izvučen karakter. Kod Vuka je pogođen, jer je Vuk jednostavan, ima bradu i lako je s njim, možda i Koštunica, ali i on ima grešaka. Ja sam sve te karaktere proučavao i znam koliko sam se mučio da nađem pravi izraz. Dalje, te lutke su stavljene u drugi ambijent koji ne postoji, nema konkretnih komentara, nema direktnih žaoka i uboda, nema prave satire. Scenario nije aktuelan, i to je greška.Teško je baviti se svakodnevnom politikom. Karikatura i druga vrsta satire moraju da budu aktuelne, jer tek tada postaju ubojite, imaju efekat i težinu, objašnjava Koraksić za NIN.
Srđan Ćešić, pak, namerno u svojim skečevima zaobilazi dnevnu politiku jer “ako se prati dnevna politika na prvu loptu, humor obično sklizne u neko sindikalno zezanje i to uvek zvuči onako kako ja ne bih hteo da zvuči”. On kaže da su skečevi nadrealni, ali u celini Nikad izvini je naša stvarnost. “Zavisimo od živih ljudi”, dodaje producent serije Katarina Španić, “i dnevnopolitičke situacije, jer je dovoljno da padne vlada, pa da zauvek bude izgubljeno bar deset likova. Kako se dogodilo prošli put. Čeda, Živković, Protić, Batić, Duško Mihajlović, sve te lutke su nam propale. Zato moramo da pazimo kad pravimo nove lutke, da predvidimo koliko će da traju, da ne budu promašena investicija”, kaže producent serijala Katarina Španić. A kostimograf Svetlana Pavlović dodaje da sad te propale lutke koriste kao statiste. “Evo, danas od stare lutke Živkovića pravim hipika koji će da se vozi Koštuničinim taksijem”, a Koštunica će da ima ikebanu na glavi dok vozi, a baštu će da mu obrađuje Mlađa. Duško Mihajlović ipak igra, ali ne više kao prvi čovek MUP-a. Sad je saobraćajac. Ostale otpisane lutke su u kesama, na policama.
|
Karađoz, pa Cobe Srpska tradicija ne poznaje pozorište lutaka. Nijedan muzej u Srbiji nema pozorišne lutke, dok su one veoma česti eksponati po muzejima širom Evrope. To je dokaz da je zapadna Evropa u svojoj prošlosti gajila lutkarstvo kao društvenu satiru ali i kao način pojašnjavanja društvene klime. “Sa dolaskom Turaka, kod nas se javlja pozorište senki”, kaže za NIN etnolog mr Vesna Marjanović iz Etnografskog muzeja u Beogradu. - Takvo je pozorište tipa Karađoz. Ono je veoma značajno u našoj kulturi. Karađoz se u 15. veku pojavljuje kao lik, Crni lutak, Crnooki. Takva pozorišta senki su bila po vašarima, na Kosovu u Prizrenu, u Makedoniji u Bitolju, i u vreme vašara su igrala ta pozorišta senki. Sve do 19. veka kod nas nema lutaka. U Evropi su do renesanse tim pozorišnim lutkama predstavljane scene rođenja Hristova i biblijska tematika. Sa renesansom počinju maškarade, tačnije, lutkarska pozorišta postaju društveni ventil, karikiranje i ismevanje negativnih pojava u društvu, u katoličkoj državi. LJudi se, na neki način, u tom nekom drugom svetu - prazne. Lutke postaju kontrola stvarnog sveta, jer izvrću društvenu stvarnost. Sve ono što je negativno ismeva se i karikira, objašnjava gospođa Marjanović. Takva satira je, dakle, poznata u Italiji i mediteranskim zemljama u 16. i 17. veku. Lutke su predstavljale političare, javne ličnosti, i sve što je negativno, bilo je karikirano i ismevano. “Ali to je sve bilo u vreme takozvanih dozvoljenih sloboda, vašara, karnevala, na javnim trgovima. Na neki način u strogo kontrolisanim društvima mora da postoji nekakav ventil kroz koji ljudi mogu da kažu ono što misle”, naglašava Marjanovićeva. Ginjol je francuska lutka, Karađoz je lik iz pozorišta senki Turske i Bliskog istoka, svako je imao neki svoj lik kroz koji je kritikovao društvo. Naša folklorna kultura ne poznaje taj način zabave. Zabeležene su, tokom zimskih večeri, samo tzv. zabave rukama, dakle, senke na zidu koje su pravljene golim rukama ili u rukavicama. Ove današnje političke lutke su, dakle, uvoz iz zapadne Evrope, ali to je nastalo na osnovu iskustva onih koji su pokazali da se na taj način može govoriti o surovoj stvarnosti. Etnolog Marjanovićeva zaključuje: - I te lutke mogu da budu neka društvena kontrola ali su i one kontrolisane jer je to precizno preuzeta formula iz zapadnih društava. Mi nemamo karnevale, i sad ih izmišljamo, uvozimo, iako to definitivno nije deo našeg folklora. A ovakva vrsta satire je sastavni deo karnevala širom Evrope. Naši tužni karnevali su bili politički protesti devedesetih. To su bili naši tužni karnevali na kojima su se pojavile i prve lutke političara. Prvo, bračnog para Milošević. |
Bogoljub Karić, predsednik Pokreta Snaga Srbije, kaže za NIN da je BK TV pre nešto više od sedam godina odustala od toga zato što je ta “vrsta šou programa, koliko je meni poznato, zabranjena u Velikoj Britaniji, Grčkoj i Rusiji”.
- U jednom trenutku došlo je do krajnosti. Nisu ismevani samo pojedini političari, već je to vodilo omalovažavanju institucija i podrivanju njihovog autoriteta. Zato smo odustali. A ono što danas viđamo na domaćoj televiziji, meni izgleda suviše blago i neadekvatno. Kad pogledamo učinak nekih naših političara, mislim da nije dovoljno blago podsmevanje. Autori bi morali da budu oštriji i kritičniji, kaže Karić.
A Dejan Bulatović, momak s početka ove priče, pretučen i uhapšen zbog čuvene prugaste lutke tadašnjeg predsednika Miloševića, danas je predsednik organizacije Pokret za novu Srbiju u Francuskoj. O lutkama u Srbiji, on za NIN kaže:
- Imam česte sastanke sa Vukom i Veljom, Batićem. Pričali su mi dosta o tome šta se dešava na Pinku. Ja Pinku ne verujem, jer pamtim istoriju Pinka. Pamtim ružičastu Srbiju. Ta serija koja postoji, sumnjam da služi za zdravu kritiku političke scene Srbije. Mislim da je to zamajavanje. U Francuskoj postoji serija “Ginjol” i to jeste osnovana kritika političke scene Francuske kroz šalu, i utiče na političare, urodila je plodom, političari reaguju na kritiku u “Ginjolu”. To je najgledanija serija u Francuskoj, pljušte kritike na račun Žaka Širaka, ministara, opozicionih lidera, sindikata, novinara, tu je uključeno celo društvo, i sportisti i ljudi iz kulture, svako ko napravi grešku, pojaviće se kao lutka i biće ismejan i iskritikovan. Trener, glumac, političar, pevač... Sutradan, taj trener će pozvati novinare, braniti se, pravdati. Ja ne vidim da je to serija na TV Pink. To je jedna vrsta spekulacije i manipulacija, vid političke borbe, a ne zdrava kritika.
Srđan Miletić, glumac, imitator, pozajmljivač glasova većini lutaka u seriji Nikad izvini, kaže da su primedbe Dejana Bulatovića “klasične prvoboračke priče”.
- Nikad izvini je privatna produkcija i sa Pinkom ima toliko veze što se emituje na toj televiziji. A što se “Ginjola” tiče, Francuska je policijska zemlja i odgovorno tvrdim da ti “Ginjoli” ne idu bez političke kontrole. Tamo nema improvizacija na temu kritike društva. Oni se vrlo kontrolisano sprdaju sa nekim institucijama s kojima mi ne možemo, kaže Miletić.
On je predlagao da u seriji zaigra i lutka patrijarha Pavla koja bi samo izmirivala u emisiji: “Ali, to je kao previše za nas. Ne bismo se mi njemu podsmevali, samo da se pojavi povremeno i da kaže: Aman deco, ajte, primirite se malo. I to da ne bude čak ni lutka nego samo kapa da viri u donjem delu kadra, ali to je za nas katastrofa, bože moj da se sprdamo tako, a Englezi to rade s kraljicom, biskupima. A u Parizu, u kabareu se, recimo, u ponoć služi supa od paradajza. I onda kažu: Evo, izvol’te menstrualnu krv predsednikove supruge. Idu, dakle, do morbidnosti, a ne bave se suštinski onim što je problem u društvu. A neke naše epizode su bile proročke”, kaže Miletić, glumac Ateljea 212 koga je beogradska publika zapamtila po ulozi sportskog komentatora u filmu “Kad porastem biću Kengur”.
I Bane Vidaković, jedan od glumaca koji su na protestu 1996. dali ideju da se napravi lutka Slobodana Miloševića, kaže da navija za Nikad izvini, jer su ovde pioniri u tom poslu. “Imaju odličan tekst, žao mi je što to tehnički ne može da izgleda bolje, što to ne može da bude kao Spitting Image. Jer su svuda u svetu za takve vrste emisija potrebne velike pare i veliki timovi.”
I dok prvoborci i trećeborci odluče šta znače lutke Srbiji, i Srbija lutkama, u privatnom studiju “Treno” u Bara Veneciji, akcija:
“Malo začešljaj Labusa. Idemo ponovo...”
