Čekajući domaći kapital

Glavni element restrukturiranja finansijskog sektora je obnova glavnih slovenačkih banaka. Obnova je bila potrebna zbog velikih bankarskih gubitaka i problema sa likvidnošću i solventnošću. Tranzicioni troškovi i cena nezavisnosti Slovenije na kraju su se, kao u “crnu rupu”, slili u bankarski sektor. Dve najveće “stare banke” formalno su stavljene u program oporavka 1993. godine, a treća, manja, 1994. Te tri banke činile su više od 50 odsto celokupnog bankarskog sektora, što je restrukturiranje slovenačkog bankarstva učinilo poduhvatom bez presedana po veličini. Glavni ciljevi obnove bili su: kapital usaglašen sa međunarodnim standardima, pozitivni cash-flonj i tekući prihodi, smanjenje bankarskih kamatnih stopa, povratak kredibiliteta na međunarodnim finansijskim tržištima i uvođenje osnovnih principa bezbednog bankarstva.

Jedinstveni početni uslovi u Sloveniji - kako makroekonomski (upravo uspostavljena otvorena tržišna privreda sa malim monetarnim prostorom) tako i mikroekonomski - podstakli su na izbor mešovitog, centralizovano-decentralizovanog pristupa sanaciji banaka.

Dubioza banaka je, preko Agencije za sanaciju banaka, zamenjena za državne obveznice, tako da je država postala vlasnik banaka, ali ne kompletnog kapitala. Banke su tako bile primorane na intenzivnu rehabilitaciju iznutra. Agencija za sanaciju banaka, ustanovljena 1991. godine, odigrala je značajnu ulogu u nadzoru banaka u sanaciji, upravljanju dubiozama i, preko servisiranja državnih obveznica zamenjenih za dubiozna potraživanja, u upravljanju delom javnog duga.

Do kraja 1996. tri banke bile su uspešno oporavljene, a program rehabilitacije formalno im je ukinut sredinom 1997. Slovenija je uspela da stabilizuje privredu, sanira banke (kasnije i sektor osiguranja) bez važnijeg mešanja međunarodnih finansijskih institucija. Jedini izuzetak bio je kredit Svetske banke iz 1993. za prilagođavanje preduzeća i finansijskog sektora, sa komponentom oporavka i restrukturiranje banaka. Spoljni uslovi stoga nisu značajno uticali na rehabilitaciju, niti, kasnije, na privatizaciju bankarskog sektora koju je vlada više puta odlagala.

Procedura za banke bila je predviđena u četiri koraka: otpis tekućih gubitaka, zamena neostvarivih potraživanja za obveznice Agencije za sanaciju banaka ili države, prebacivanje sumnjivih potraživanja na Agenciju i angažovanje Agencije kao privremenog vlasnika (supervizora) određenog od strane države. Pet mera koje je država preduzela bile su posebno važne. Prva je bila zamena sumnjivih potraživanja za obveznice januara 1993. Druga je bila osnivanje Nove ljubljanske banke i Nove kreditne banke Maribor jula 1994. godine, pri čemu su one zadržale prava i obaveze vezane za slovenački udeo u sukcesiji SFRJ. Treća mera bila je zamena obveznica emitovanih u stranoj valuti tokom rehabilitacije za nove, izražene u domaćoj, tolarima. Četvrta mera bilo je razrešenje pitanja zamene dugova, što je ostalo van okvira sporazuma sa Londonskim klubom komercijalnih poverilaca, u februaru 1996. Konačno, u ključne korake spada okončanje rehabilitacije bankarstva 1997. Obnova banaka bila je spora u početku, ali dobro promišljena, uz mnogo usputnog učenja. Izdvajanje loših potraživanja imalo je pozitivan efekat, a saradnja među ključnim igračima (centralne banke Slovenije, Agencije za sanaciju, Ministarstva finansija i samih banaka) bila je zadovoljavajuća. Banke su unapredile menadžment, organizaciju, kreditnu politiku, nadzor, povraćaj ulaganja i procenu rizika. Podrška centralne banke njihovoj likvidnosti nije, međutim, uvek bila adekvatna i podsticala je prevelike kamatne stope. Strani saveti i iskustva bili su iskorišćeni - mada selektivno i uz primenu sopstvenih konkretnih rešenja - u koncipiranju i primeni sanacionog programa.

Troškovi rehabilitacije banaka mogu se meriti javnim dugom pripisivanim toj operaciji. Slovenija je za rehabilitaciju banaka emitovala obveznice za 1,9 milijardi nemačkih maraka, što je manje od 10 odsto tadašnjeg bruto-domaćeg proizvoda. To je ocenjeno kao prihvatljiva cena rehabilitacije više od polovine bankarskog sektora zemlje, posebno ako se uporedi sa troškovima sličnih operacija u zapadnim industrijalizovanim zemljama. Od toga, rehabilitacija najveće, Nove ljubljanske banke, odnela je približno polovinu. Poređenja radi, prodaja 34 procenta Nove ljubljanske banke belgijskoj kompaniji KBC 2002. donela je državi 435 miliona evra. To znači da je ukupna tržišna vrednost Nove ljubljanske banke te godine bila više nego dvostruko veća od troškova njene rehabilitacije. Sve to bio je rezultat dobro koncipirane i provedene obnove na makroekonomskom nivou (Ministarstvo finansija, Agencija za sanaciju banaka, centralna banka), kao i uspešne samoobnove Nove ljubljanske banke na mikroekonomskom nivou.

Glavni rezultati sanacije banaka u Sloveniji pokazali su se krajem procesa obnove, 1997. i mogu se svesti na sledeće: Prvo, javni dug zemlje porastao je za 1,9 milijardi nemačkih maraka, mada je kasnije smanjen delimičnom naplatom problematičnih kredita, tada u nadležnosti Agencije za sanaciju. Drugo, udeo nenaplativih potraživanja u celokupnom bankarskom sektoru smanjen je sa 10 na manje od četiri odsto, dok je u isto vreme udeo najbolje klasifikovanih kredita porastao sa manje od 80 na 89 odsto. To znači da je bankarski sektor počeo da zarađuje, umesto da pravi gubitke, popravljajući strukturu bilansa u odnosu na onu iz prošlosti. Treće, obnovljene banke su 1997. zabeležile pozitivan kapital od 850 miliona nemačkih maraka, naspram negativnom od milijardu i po maraka iz 1992. NJihova zajednička adekvatnost kapitala porasla je na više od 12 odsto, a stopa profita prema vlasništvu povećana je na prosek veći od bankarskog sektora u celini.

Dakle, obnovljene banke su uvele značajna institucionalna i organizaciona poboljšanja i bolje upravljanje ljudskim resursima.

Pošto je proces obnove okončan, sprovedene su pripreme za privatizaciju dve najveće obnovljene banke. To je podrazumevalo transfer vlasništva sa Agencije za rehabilitaciju natrag državi, imenovanje privremenog, profesionalnog nadzornog odbora i preciziranje pravnog okvira za privatizaciju zakonima i dekretima.

Glavni ciljevi privatizacije bili su da se nađe aktivni vlasnik i dobije keš za otplatu javnog duga. Očekivalo se da proces bude brz i transparentan. Poziv na ponude obavljen je tenderom, ali samo jedan od dva - za prodaju Nove ljubljanske banke - bio je uspešan, i to samo delimično. Pošto je završena ta faza privatizacije NLJB, njena vlasnička struktura bila je sledeća: belgijski KBC postao je vlasnik 34 odsto, Evropska banka za obnovu i razvoj pet procenata, drugi privatni vlasnici 17 procenata, dok je ostatak još u državnom ili paradržavnom vlasništvu. Tender za prodaju druge banke po veličini, Nove kreditne banke Maribor (NKBM), propao je 2002. godine, tako da je ona za sada ostala u stopostotnom vlasništvu države.

Slovenci su odlučili da je privatizacija banaka potrebna, ali da treba da bude provedena postepeno i u skladu sa svim drugim institucionalnim reformama u tranziciji zemlje. Pošto državi za budžet prihodi od privatizacije nisu urgentno potrebni, banke će biti privatizovane samo ako, odnosno kada od neke prihvatljive strane finansijske institucije prispe prihvatljiva ponuda.

Koji oblik vlasništva je najprikladniji za banke u Sloveniji u njihovoj težnji da budu efikasne i međunarodno konkurentne? Uporedni podaci za 24 banke u Sloveniji (podeljene u tri grupe: četiri banke u većinskom stranom vlasništvu, četiri banke u državnom vlasništvu i 16 drugih banaka) pokazuju da su 2000. banke u većinskom vlasništvu stranaca bile manje efikasne po prihodima, da su plaćale manje poreza, ali su bile malo bolje po troškovnoj efikasnosti od druge dve grupe. Te banke su imale manje provizije na rizične kredite, a višu komercijalno-bankarsku multiplikaciju. S druge strane, bankama u državnom vlasništvu nedostajao je kapital i, zajedno sa bankama u većinskom stranom vlasništvu, one su imale slabije razuđenu vlasničku strukturu. Druge banke su imale veću disperziju vlasništva i bile su profitabilnije uprkos nižim kamatnim stopama. Koncentracija vlasništva u slovenačkim bankama bila je veća nego u preduzećima iz realnog sektora, ali to je bilo očekivano i poklapalo se sa iskustvima drugih zemalja. U svim zemljama članicama EU, najmanje 80 procenata kapitala vodećih banaka je u domaćem vlasništvu, dok je u ekonomijama u tranziciji, izuzimajući Sloveniju, taj udeo mnogo niži, a u nekim slučajevima blizu nuli. Restrukturiranjem svog bankarskog sektora, Slovenija je pokušala da sledi strategiju manje razvijenih članica EU: prvo konsolidacija i očuvanje međunarodne konkurentnosti bankarskog sektora, a privatizacija postepeno i kasnije, kad domaći kapital bude u stanju da bar neku od većih banaka zadrži u većinskom vlasništvu domaćih institucija sposobnih da efikasno doprinesu državnoj strategiji ekonomskog razvoja.