Nedostojna kuknjava gora od popuštanja Prištini

Uskoro će biti označena dvadesetogodišnjica kosovskog izdvajanja iz države Srbije, a nikakvog pomaka nema u smislu njegove reintegracije. Naprotiv, vreme kao da ne radi za Srbiju, pa sledi neugodan zaključak: što je duže van Srbije, to je za Kosovo manja verovatnoća ponovnog uključivanja u njenu državnu teritoriju. Svima je jasno da je vraćanje Kosova sada, ali i u dužoj vremenskoj perspektivi, neostvarivo, ali se niko ne usuđuje da obnaroduje da je reintegracija Kosova prestala da bude ozbiljan, stvarni cilj ovdašnje politike. Jer, poznato je da siguran put u neuspeh vodi postavljanjem neostvarivih ciljeva. To što se emituje u vidu zvaničnih izjava sa političkog vrha svodi se na zavete da Srbija nikad neće Kosovo priznati niti se saglasiti sa tim da ono dobije famoznu stolicu u Ujedinjenim nacijama. Takav zavet ima smisla samo ako otvara perspektive reintegracije Kosova. U vezi sa Kosovom ovdašnja se politika, bar kad su ciljevi u pitanju, suočava sa tri opcije, od kojih su dve spregnute tako da je jedna uslovljena drugom. Prva opcija je zadržavanje i čuvanje statusa kvo, koliko god to moralo da traje. Drugi mogući cilj je vraćanje Kosova u teritorijalni sastav Srbije. Prvi cilj uslovljen je drugim: sadašnji status nam je očito nepotreban ukoliko ne očekujemo da će se on okončati definitivnim vraćanjem Kosova u državno ustrojstvo Srbije. Treća opcija u ravni ciljeva vezanih za Kosovo jeste priznavanje njegove nezavisnosti i pristajanje na sve što je potrebno da ono dobije atribute samostalne države. Delikatnost situacije u kojoj smo se našli povodom Kosova sastoji se u tome što praktično ima da se bira između dva zla. I to ne samo između dva bilo kakva, nego između dva golema i pogubna zla. Ostavljajući opciju reintegracije kao nedovoljno verovatnu stvar zasad daleke budućnosti, izbor se svodi na opredeljivanje između priznavanja nezavisnosti i održavanje postojećeg zamrznutog konflikta koji se već izrodio u dugoročnu i mnogostrano štetnu konstelaciju. O pristajanju na definitivno osamostaljivanje Kosova, koje izgleda da je neprihvatljivo za veliku većinu našeg stanovništva, ne treba trošiti mnogo reči. Puka činjenica masovnog nepristajanja na to opciju sama za sebe mnogo o njoj govori. Intenzitet tog nepristajanja, međutim, ne izgleda dovoljno poznat. O stavovima povodom Kosova na raspolaganju su nepouzdani rezultati vrlo malog broja anketa, a valjano postavljene i dobro organizovane ankete nisu, čini se, dosad ni sprovođene. Sudeći po onome što je usledilo i po mlakim reakcijama onih koji su ga pokrenuli, gromko najavljivani dijalog o Kosovu nije doneo očekivane rezultate. Utisak je kako rešenost da se po svaku cenu zadrži Kosovo sa protekom vremena postepeno, ali vidljivo slabi. Bez mnogo rizika može se reći da gotovo da i nema Srba koji bi danas svoje sinove slali na Kosovo da se vojnički bore za njegovo očuvanje. Naprotiv, Kosovo napuštaju i mnogi od onih koji su se na njemu zatekli u vreme tektonskih potresa na razmeđu vekova. Vremena su se promenila. Između dva rata nemali broj Srba selio se na Kosovo, konkretnim činom dokazujući svoju opredeljenost. Takvih znakova rodoljubive vezanosti za Kosovo danas nema. Uprkos tome, Srbi snažno podržavaju vlast koja odbija da prizna kosovsku nezavisnost. A to je krupna činjenica koja se ne može i na sme prenebregnuti. Za Kosovo je danas glasno, u stvari grlato, opredeljena vladajuća, pa i ona opoziciona, politička garnitura, ali je ta opredeljenost verbalna i deklarativna. U stvari, Kosovo je bilo i ostaje plodno tle za ubiranje bogate biračke podrške, za akumuliranje političkog kapitala. Političari, dakle, za borbu ili „borbu“ oko Kosova imaju svoj veoma jak i vrlo partikularan motiv. Mnogi među njima možda su i iskreni patrioti i istinski borci za Kosovo, ali se to ne vidi od njihove političke (ili politikantske) motivacije koja njihovo ponašanje prekriva teškim zastorom. Sledi da je priznavanje kosovske nezavisnosti zasad politički neostvarivo jer je blokirano otporom biračkog tela. No, iz činjenice da je opcija pristajanja na nezavisnost Kosova loša nipošto ne sledi da je njena alternativa, održavanje zamrznutog konflikta i onemogućavanje međunarodne emancipacije Kosova, automatski dobra. Naprotiv, i ta je opcija izrazito loša, i to mnogostrano. Prvo, Kosovo je izvor velikih regionalnih političkih napetosti, a to ni za koga ne može biti dobro. One remete ekonomske tokove i na više načina destimulišu preduzetništvo i umanjuju ekonomsku efikasnost. Te napetosti očito odbijaju strane investitore, a povremeno se znaju spram njih isprečiti kao pravo strašilo. Napetosti povodom Kosova destimulišu i domaće preduzetništvo. Kosovo mnogo košta naš budžet, a još je gore što su mnogi novčani tokovi upravljeni prema Kosovu nedovoljno prozračni (netransparentni). Za jednu državu za koju se i po brojnim međunarodnim pregledima zna da je među onima sa najvišim stepenom korupcije, ta neprozirnost tokova i transakcija više je nego opasna. Neuralgična jezgra korupcijskih zloupotreba imaju tendenciju malignog širenja na ceo društveni organizam; kad se i ako začne na Kosovu, gangrenozno tkivo kriminogene kombinatorike može da zahvati celu Srbiju. Čini se da je opšte uverenje da mnoga posla oko Kosova i u vezi sa njim nisu ni zakonski ni moralno čista, a to je već krupna negativna stavka za opciju status quo. Ta sumnja veliki je teret za državu čak i ako ostane nedokaziva. Naročito su problematični signali sa onog dela Kosova gde je Srbija u priličnom stepenu zadržala svoju, nažalost sve slabiju, državnu kontrolu, a gde lokalne kosovske vlasti nisu na pravi način uspostavile svoju vladavinu. Iz tog dvovlašća mogu da proisteknu radnje koje ćemo otkriti tek u nekoj budućnosti, a koje bi mogle veoma neprijatno da nas iznenade. Jedan poznati vic počinje tako što se konstatuje da su svi oni što su ratovali protiv SAD pa izgubili (Nemačka, Japan...) ekonomski i inače veoma dobro prošli, pa zašto i mi ne bismo sa SAD zaratili. A onda dolazi poenta: jeste, ali šta ćemo ako pobedimo?! Baš u tom duhu iskrsava pitanje šta ako mi, suprotno ozbiljnoj skepsi većine Srpkinja i Srba, ipak uspemo i Kosovo vratimo Srbiji gde po zakonu pripada. Iako se za to borimo i deklarativno, a delom možda i zaozbiljno, to bi tek Srbiji donelo, zasad nedovoljno sagledive, ali krupne i možda doslovno nerešive probleme. Može li neko da zamisli srpsku Skupštinu u kojoj bi u svojstvu poslanika sedela približno trećina Albanaca sa Kosova. I ovako gospoda se hoće „zlaćanima da pobodu noži“, a sa Albancima bi perje verovatno letelo na sve strane. Čini se da još nije izmišljen model u kome bi neki predeo bio integralni deo državne teritorije a da bude isključen iz parlamenta. Poseban problem je kosovska strahovita nerazvijenost. Već par decenija Kosovo dobrim delom živi od hranarina koje stižu sa Zapada, a nema razloga da se pretpostavi da će tako biti do kraja vremena, a pogotovo ne ukoliko bi ono bilo vraćeno Srbiji. Srbija, međutim, ne može da podnese ni svoju sopstvenu sirotinju, a kako bi mogla da se ne lomi pod dodatnim ogromnim teretom kosovske sirotinje. Levo orijentisani intelektualci, jedna prilično pomerena sorta, na nerazvijenom Kosovu bili bi glasniji nego u razvijenijim delovima zemlje, pa bi smesta počele da cirkulišu teorije o eksploataciji i kosovskoj sirotinji kao njenom učinku. Teško je poverovati da bi Srbija mogla da savlada političke probleme koji bi poticali iz takve demagogije. Od tog političkog dinamita, za koji bi se detonator našao po kratkom postupku, još je mnogo opasniji demografski. Demografske projekcije pokazuju da bi uz sadašnje razlike u stopama nataliteta i mortaliteta u Srbiji koja bi ponovo imala Kosovo kao sastavni deo, za neke četiri decenije ili tek nešto više Albanci brojem nadmašili Srbe u celoj zemlji; Srbi bi u vlastitoj zemlji postali manjina! Ovde komentar nije potreban: ako ima da se bira između života u Srbiji bez Kosova i, s druge strane, života u Srbiji u svojstvu nacionalne manjine sa Albancima kao većinskim narodom, trebalo bi da je jasno kakav bi odgovor morao da bude. Ostaje da se upozori na jednu naglašeno neugodnu osobenost statusa kvo kao aktuelne situacije. Iza Kosova stoji najmoćnija sila sveta koja će, uprkos izvesnim promenama u geopolitičkim odnosima moći, takva ostati još dovoljno dugo. Zbog toga smo lišeni nade u neku konstelaciju odnosa svetskih sila koja bi nam Kosovo učinila dostupnim. Srbija nikako ne može, pa tako neće ni moći, vojnički da interveniše na Kosovu. Drugih delotvornih načina da delujemo na Kosovu – štitimo tamošnje Srbe, branimo kulturne i verske spomenike − jednostavno nema. Kosovske vlasti mogu, u granicama koje im postave njihovi moćni zapadni tutori, činiti doslovno šta im je volja. Sem da se, uz male izglede na uspeh, obraća njihovim patronima, Srbija nema načina da ograničavajuće ili na bilo koji drugi način utiče ne kosovsku vlast. U toj situaciji nemoći, maksimalno unapređivanje odnosa sa Kosovom možda i nije tako loša alternativa. Kosovske Srbe ne možemo braniti stalnim natezanjem koje se na kraju lupa njima o glavu. Možda je popuštanje na Kosovu radi unapređenja odnosa čak manje ponižavajuće nego nedostojna kuknjava na mere koje se tamo preduzimaju, taj lelek sa najvišeg mesta koji je već teško slušati. Tim naricanjem vladajući direktorijum u Srbiji samo podstiče Albance da nastave u istom stilu i pribegnu drugim nepodopstvima, šaljući im istovremeno signale da su uspešni u štetama koje nam nanose. Ta vlast u državi je i moja vlast i ja joj, kao nevidljiva čestica u velikom biračkom telu, poručujem da sam ogorčen tim zapomaganjem i da joj u toj raboti odričem svaku podršku. Kosovski problem je toliko težak da ga čovek ne bi poželeo ni svom neprijatelju. Među onih par raspoloživih opcija ne zna se koja je od koje gora. Onaj ko to bude rešavao ispašće veliki krivac kako god da postupi. Taj položaj čovek ne bi poželeo ni svom dušmaninu.