Tiranski napad na institucije

Povod za ovaj razgovor je nedavno izašla, nova knjiga profesora Dragoljuba Mićunovića: Demokratija, populizam, entropija. Razgovaramo o tiraniji većine, autoritarnoj vlasti, ugroženom pluralizmu i levom i desnom populizmu, koji sve više ugrožavaju demokratiju Kao da ste se, profesore, malo udaljili od svakodnevne, konkretne politike i koncentrisali na teorijska pitanja politike? To samo tako izgleda. Ova knjiga upravo najviše govori o veoma aktuelnim problemima savremene praktične politike na globalnom i lokalnom nivou. To što u njoj ima teorijskih i istorijskih „izleta“, to je samo da bi se bolje osvetlio problem. Centralna tema je sudbina demokratije, njena kriza, njeni usponi i padovi, njeni stari i novi „neprijatelji“ i njena vitalnost da se uvek obnovi, i dalje traju kao ideal i perspektiva. To se duboko tiče uslova naših života i smisla političke aktivnosti. Danas se pod „demokratijom“ svašta skriva, malo je onih koji će reći da nisu za demokrtaiju, ali samo za onakvu kako je oni razumeju. Reči, poput stvari, od prevelike upotrebe gube svoj oštri profil, a time i čvrstinu značenja. Među rečima koje imaju dugu upotrebu i široka značenja demokratija ima visoko mesto. Kao i sloboda, demokratija dobija preciznije značenje tek kad je u krizi, kad postoji opasnost da se izgubi. Među brojnim definicijama demokratije najbliža mi je uvek bila ona prva, Herodotova, stara dva i po milenijuma: „demokratija je vladavina suprotna vladavini jednog čoveka“. Ovako širokom definicijom Herodot ostavlja mogućnost različitim modalitetima „vladavine naroda“ da se nazivaju demokratijama, ali uz jedan uslov: da se suprotstavljaju „vladavini jednog čoveka“. Već iz helenskog iskustva Herodot je predvideo tok i sadržaj političkih borbi tokom istorije, oko prevlasti naroda ili jednog čoveka, demokratije ili tiranije, slobode ili ropstva. Kada sam pre 28 godina, otvarajući Osnivačku skupštinu Demokratske stranke tražio dug aplauz za demokratiju, citirao sam, za neke možda neprikladno ovu Herodotovu definiciju. Kako se ta definicija demokratije slaže sa preovlađujućom praksom o najvećem značaju lidera za uspeh države ili partije? Nikako! Ali, za to nisu krivi samo „lideri“, već i „svi oko lidera“. Uvek sam bio protiv prakse da se ime političke partije vezuje uz ime trenutnog predsednika stranke. To je neka nova praksa koja se „odomaćila“, kao prikrivena težnja ka autoritarnosti u odsustvu harizme. Pominjete „neprijatelje demokratije“, ko su? Tokom istorije vođene su često teorijske, filozofske rasprave, ali i krvave borbe oko utvrđivanja izvora vlasti između onih koji su ga nalazili u „slobodnoj volji naroda“ ili u „autoritetu“, kome je ta volja potčinjena. Bazirana na autoritetu, autoritarna vlast je otelotvoreni protivnik demokratije po svom biću i izvoru. Ona ne podnosi pluralizam, ni u mišljenjima ni u udruživanjima, ne trpi dijalog i kritiku, ne podnosi slobodnu javnost ni osporavanje svog „autoriteta“, ne podnosi da joj se postavljaju bilo kakva ograničenja. Možemo reći da skoro svaka autoritarna vlast teži da bude totalitarna, ako joj to dopuštaju okolnosti i ako nema otpora. Budućnost demokratije tesno je povezana sa uspešnim otporom društva autoritarnim ambicijama pojedinaca, koji danas nastupaju naoružani populističkim tehnikama i modernim digitalnim tehnologijama za zabavljanje i zaglupljivanje masa. Među glavne neprijatelje demokratije ubrajate i populizam, ali to je takođe jedan veoma razuđen i široko korišćen termin. Neki autori u njemu vide „novu ideologiju“, neki samo demagogiju. Šta vi pod tim pojmom podrazumevate i zašto je on „opasan neprijatelj“ demokratije? Populizam nam se, takođe, prikazuje u mnogo lica, nekad samo kao veština pridobijanja masa da bi se osvojila vlast ili uticaj, a nekad kao „politička doktrina“ opravdavanja i održavanja raznih oblika autoritarne vladavine. Mene je u ovoj knjizi zanimao samo politički populizam korišćen u političkim kampanjama i političkoj propagandi. Politički populizam ima razvijene tehnike osvajanja masa. Politički populizam uvek nastupa sa idealom uspostavljanja jedinstva: jednog identiteta, jedne rase, jednog naroda, plemena, mase, klase, partije, uvek kao totalitet unutar koga se obraća svima. „Klasični populizam“ je doživljavao procvat u zemljama sa dužim tradicijama autoritarnih vladavina. Novi populizam nastoji da se prikaže kao „nova ideologija“, ali je realnije videti ga samo kao jedan diskurs raznih političkih pokreta koji se pozivaju na narod, jer nema koherentne političke ideološke stavove, nedostaju mu vrednosti, pa se na kraju ipak svodi na tehniku i stil mobilisanja i zavođenja masa. Danas svi govore o populizmu, ali kada je i zašto on postao tako upotrebljiv? Politički populizam se drastično razbuktao nakon Prvog svetskog rata, zahvaljujući agresivnim kampanjama Musolinija i Hitlera. Ali, u ideološkoj borbi pojavio se i na levoj strani političkog spektra u mnogim socijalističkim državama u obliku „kulta ličnosti“, obožavanja mudrog političkog vođe. Oba ova ekstremna slučaja karakterisao je deficit političkih sloboda i ljudskih prava, potiranje demokratskih vrednosti i procedura, devalviranje ili ukidanje demokratskih nezavisnih institucija. Koje su osnovne karakteristike novog političkog populizma, koje tehnike? Sve stare demagoške tehnike koje su se koristile tokom istorije i danas se koriste, samo modernizovane i prilagođene novim tehnologijama. Istorijska slika populizma, koja se oformila i nametnula kroz vekove kao dominantna, bila je freska proroka, „pastira sa štapom ispred poslušnog stada koje vodi“. Pastir i stado, to su dva osnovna aktera istorijske drame u životu političkih zajednica. Jedan se javlja u liku: mesije, spasitelja, proroka, pastira, patrijarha, pape, ajatolaha, učitelja, vođe, vojskovođe, kralja, cara, sultana, despota, tiranina, ujedinitelja, izbavitelja, oslobodioca. Drugi akter ove istorijske drame pojavljuje se u liku naroda (demosa, populusa), mase, gomile, stada, vernika, sledbenika, obožavalaca, podanika, vojnika. Ova dva aktera odigrala su, tokom istorije, brojne dramatične, često tragične „igrokaze“(bune i revolucije). Sredstva kojima su populisti obezbeđivali vlast nad masama bila su raznovrsna: od širenja straha i pretnji, do lažnih obećanja, obmana, demagoških opsena, klevetanja protivnika, ucena i egzemplarnih likvidacija. Demagozi-populisti govorili su ono što je masa želela da čuje, ono što je verovala i čemu se nadala. Da bi obezbedili obožavanje i podršku masa vođe-populisti moraju da istrajavaju u obmanama masa, da se prilagođavaju njihovim željama. U suprotnom razjarene i razočarane mase najsurovije uklanjaju svoje nekada obožavane vođe. Ali, zašto prilično lako, populisti-demagozi osvajaju mase? Ovim pitanjem bavili su se mnogi politički filozofi i socijalni psiholozi, o kojima pišem u knjizi. Naravno, da ni drugi istorijski akter o kome govorim (narod, puk, plebs, masa, gomila, svetina, mnoštvo), kako je sve nazivan, nije bio uvek na strani vrline i pravde, ali zašto se tako lako dao prevariti da od samostalnih ravnopravnih, dostojanstvenih građana postane anonimni podanik, fanatizovani vernik, utopljen u lakovernu gomilu i atomizovane potrošače i neumerene konzumente zabave? Izoštrilo se pitanje: zašto su se tako lako odricali od slobode, koja im po prirodi pripada? Zašto su tako lako menjali slobodu građanina za obećanu ličnu bezbednost podanika? Zašto su bežali od slobode? Znači li to da su populisti dobro proučili psihologiju mase? Nisu oni ništa proučavali, mada su o tome pisali brojni filozofi, sociolozi i socijalni psiholozi, o čemu govorim u knjizi. Moderni populisti su se oslonili na ogromno iskustvo političkih kampanja i iz marketinških uputstava i tehnika prilagođenih novim tehnologijama unapređivali svoju veštinu. Ako je politički populizam samo tehnika i stil jednog tipa vladavine, kakva je to vladavina kojoj služi i kojoj teži? Pošto smatram da je populizam tehnika i stil, znači da mora imati širu primenu. Politički populizam je svoju primenu najviše našao u dva tipa autoritarne i pre svega totalitarne vladavine, nedemokratske ili antidemokratske vladavine i možemo govoriti o desnom i levom političkom populizmu, koji se odlikovao totalnom političkom propagandom. Desni populizam koristio je mitologizovanu i romantizovanu prošlost, oslanjajući se na tradiciju jednog plemena ili naroda i izgradnjom ideologije nacionalizma. Desni populizam nastoji da mase, odnosno narod, okupi oko zajedničke prošlosti, koja svedoči o njihovoj izuzetnosti i nadmoćnosti, koja opravdava njihovu dominaciju u sadašnjosti i garantuje pobedu u budućnosti. Desni populisti uzurpiraju mandat patriotizma i u ime nacionalnog jedinstva uništavaju svaki pluralizam u mišljenju i delovanju. Levi populizam je kritičan prema celokupnoj prošlosti, kao klasnom, nepravednom i neslobodnom periodu ljudske istorije. On preuzima mandat za izgradnju slobodne budućnosti, oslobađajući „sve“, čitavo čovečanstvo. Međutim, primenom jedne vrste redukcione metode, svođenjem klase na partiju, partije na rukovodstvo, rokovodstva na vođu i levi populizam, takođe, na kraju dolazi do opravdanja autoritarnog poretka što je krajnja suprotnost njegovim prvobitno javno proklamovanim načelima univerzalnosti i jednakosti. Dakle, i levi i desni politički populizam vode autoritarnoj vladavini jednog čoveka jer se vlast stalno sužava „efikasnosti radi“. Da li je demokratija u krizi zbog poplave političkog populizma na globalnom nivou? Savremeni politički populizam je trenutno u desnoj ideološkoj matrici i pod uticajem globalnih ekonomskih i političkih uticaja. Neoliberalna ekonomska politika koja je dovela do ogromne ekonomske nejednakosti među državama i među građanima unutar država, stvorila je ogromno osećanje egzistencijalne ugroženosti i spremnost mnogih i država i pojedinaca u državama da žrtvuju nezavisnost u zamenu za bezbednost. Kriza predstavničke parlamentarne demokratije, koja je bar verbalno doskoro bila opšteprihvaćena, našla se pod udarom „tiranije novca“ i pretnjom apsolutne vlasti plutokratije. Finansijski profit kao mera svake efikasnosti i uspešnosti, deplasira konkurenciju racionalnih nezavisnih projekata političkih subjekata. Novac indirektno, a često sasvim direktno, utiče na izbornu volju i izborni rezultat za stvaranje parlamentarne većine. A, na pravnom i političkom polju „tiranijom parlamentarne većine“ ugrožava se sama suština parlamentarne demokratije, uloga opozicije, kontrola izvršne vlasti, nezavisnost sudstva i slobodne javnosti. Sve je vidljivija simbioza ekonomsko finansijske moći u rukama sve uže oligarhije i političke moći velikih partija i njihove oligarhije. Kako vidite perspektive demokratije u svetu i kod nas? Još je Monteskje tvrdio da vlast uvek nastoji da se sužava. Tome su se demokratski teoretičari suprotstavili idejom podele vlasti, parlamentarnom kontrolom izvršne vlasti, nezavisnošću sudske vlasti, političkim pluralizmom, ravnopravnošću opozicije u parlamentu. Posebna je briga posvećena slobodi medija, slobodnom govoru i udruživanju. Sada imamo na delu u mnogim zemljama, i kod nas naravno, jedan mekši, malo prigušeniji autoritarni poredak koji populističkom ofanzivom preti da postane rigidniji. Na delu su tri procesa „tiranskog“ karaktera napada na institucije kao poslednje brane demokratije od autoritarnosti. Prvo je na udaru parlament, devastiran i degradiran jakom izvršnom vlašću. „Tiranijom većine“ se obezbeđuje „zakonodavna tiranija“. Donose se zakoni i izmene zakona po potrebama vladajućih činilaca. Drugi udar je „sistemska korupcija“ koja tiraniše više od „kapilarne“ jer se radi o većim sumama budžetskih sreadstava. Treća „tiranija“ je birokratska sa obeležjima „organizovane neodgovornosti“. Šta je sa medijima? Sloboda medija je ugrožena na dva načina skoro svuda u svetu. Elektronski mediji u rukama najkrupnijeg kapitala nametnuli su se dominacijom jeftine zabave „mišljenjem u slikama“, umesto u pojmovima, a sa druge strane ozbiljno kritičko javno mnjenje kao poslednji stub odbrane slobode i demokratije potisnuto je na margine tabloidnom i dirigovanom štampom. Druga opasnost je da se društvene mreže kao „neodgovorna javnost“ pojave kao zamena za odgovornu kritičku javnost. Imate i jedan dodatak: Prijateljima demokratije To je kao poruka ohrabrenja prijateljima demokratije da nije sve propalo, da još ima prostora za odbranu demokratije.