Moć brisanja upitnika

Najočigledniji dokaz opstanka Crne Gore dobija se pažljivim promatranjem terena kroz prozor aviona na letu iz Beograda ka Podgorici i obrnuto. Nameće se šaljiva konstatacija da su kroz istoriju taj teren mogli osvojiti jedino posvećeni Švajcarci. I to ne sirevima, satovima ili čokoladom. Bankarstvom možda, mada teško... Zaista, samo neko gimnastičarski spreman i opremljen za penjanje po nestvarno lepim vrletima bi imao kakve–takve šanse. Kombinovanje dejstava prirodnih sila i nekih natprirodnih moći u vajarskom stvaralačkom zanosu, kao rezultat je dalo teren na kome zaista ostaju i opstaju odabrani. Svest o uvodnom dokazu se gubi po sletanju u Golubovce. Tu nas čeka novi upitnik... Na zemlji prepoznatljivoj po teško pristupačnim liticama, koje zaista predstavljaju atraktivan poligon za preživljavanje, uspevaju jaki ljudi i uspeva, naravno, vinova loza. Složićemo se da grožđe traži težak teren, pošto mu je „ispod nivoa“ da raste tamo gde raste bilo šta. Crna Gora jeste zemlja grožđa! Terenski uvod razrađen grožđem, trebalo bi da kao rasplet ponudi male, egzotične i vertikalne vinograde. Sletanje na Aerodrom Golubovci, koji se nalazi na Ćemovskom polju, od svega toga daje samo egzotiku. Niti je mali, niti vertikalan. Upitnik je nemoguće izbeći. Najveći evropski vinograd u komadu sa preko 23 kvadratna kilometra pod lozom, na potpuno ravnom terenu, u srcu brdovito planinske zemlje. Ćemovsko polje je pre više od šest decenija, po izrečenom onih koji pamte ili napisanom od strane onih koji su pisali, predstavljalo nešto sasvim drugačije. Svaka koza koja je malo držala do sebe, smatrala je za uvredu napasanje i šetnju po toj lokaciji. Dakle i koze su tražile bolji teren ili bar skrivenu kameru. I kako to obično biva, neke umne glave školovane u Francuskoj, a sa jasnim naznakama da mogu dobiti titulu „avetinje“, procenile su da se baš tu, na tom mestu, može dobiti ovo što danas smatramo čudom od vinske priče. Teško da su mogli predvideti da će se stvari baš ovako odvijati i da će danas, 55 godina kasnije, Plantaže 13. jul postati baš ovo što jesu. U tom obimu, sa tim rezultatima i tako nezadrživim impulsom dobre prakse za još bolje, lepše i veće sutra. Mada, realno gledano, ako su od Ćemovskog polja videli bilo šta što nije ono Ćemovsko polje koje izbegavaju domaće životinje sa malo digniteta, moguće je da su videli i ovako daleko. To možemo samo da nagađamo. Veliki niz upitnika se nastavlja. Plantaže su enorman broj tih upitnika pretvorile u začuđujuće jednostavne odgovore. Da je vranac uzjahan i da galop traje, u to nema nikakve sumnje. Pored neprikosnovenog ponosa vinske Crne Gore, tu je i čitava lepeza autohtonih sorti, sačuvanih od devastacije i spremnih za izazove novog doba. Internacionalne sorte grožđa su odomaćene, pa se slobodno može reći da svaki štap, koji će koliko sutra ekspandirati u vinorodni čokot, poboden na Ćemovskom polju, poprima karakteristike zemlje u kojoj je i ljudi koji o njemu brinu. Svaki čokot je velikodušni domaćin gorštačke provinijencije, sa profilisanim karakterom skromnosti, pravičnosti i dostojanstva. Zato su ta vina onakva kakva jesu – jedinstvena. Pitanje je nešto drugo... Kada se bavimo „vojnom memorijom“ (pamti lepo, zaboravi ružno) i vremenima koja su iza nas, skloni smo glorifikaciji. Neprikosnoveni je fakt da iz te epohe imamo nematerijalne uspomene, pošto one materijalne i nisu bile bogzna šta. Nekadašnja snažna privredna mreža, postala je groblje pocrkalih firmi, koje su svoju snagu zasnivale mnogo više na sistemu, a daleko manje na kvalitetu. Da nije tako, ne bi bile na groblju, nego bi se nalazile znojave u naponu i na tržišnom terenu, usred utakmice. Samo su retki preživeli. Reći da su Plantaže samo preživele je besmisleno. U brišućem galopu, sa manje ili više lakoće preskačući prepreke, ovaj crnogorski živahni gigant na vrancu, na žalost mnogih, svojim postojanjem kazuje da nije baš sve bilo tako loše i da se i te kako može danas takmičiti sa svim izotopima vinarija. Da li je sistem bio običan izgovor? Teško. Više je u pitanju osećaj. Radnici Plantaža sa pravom osećaju firmu kao svoju kuću, prema kojoj se odnose sa dobitnom kupažom ljubavi i poštovanja. Samo tako se ide napred, uvažavajući društveno uređenje, ali stavljajući ga na pripadajuće mesto. Nabrajati medalje koje vertikalno postižu vina Plantaža bacilo bi i Sizifov hobi u senku. Vertikalnost je sadržana pre svega u činjenici da ozbiljne medalje imamo po svim kvalitativnim segmentima palete. Verovatno bi i samo par kapi vranca odnetih na dlanu odnelo nagradu. Bilo gde i bilo kada... Za ovih pedeset pet godina, sa posebnim akcentom na poslednju deceniju, kreiran je „zastrašujući“ portfolio u kome se nalazi veliki broj autohtonih i internacionalnih sorti, ali i sve do sada poznate varijante vina. Suva, polusuva, slatka, penušava... Mlada, odležala, zrela, arhivska... Iz inoksa, barika, bačvi raznih zapremina... Za uspehe svih tih vina su zaslužni svi zaposleni, proporcionalno nivou odgovornosti, ali su svi oni jednodušni u oceni da iza svega ipak stoji grožđe. Stoga je ideja da se svojoj sirovini oduže na adekvatan način, praveći joj koncert (Goran Bregović sa orkestrom), genijalna u svojoj prirodnosti logike. Pažnja za pažnju. Pre no što se vratimo na jedini nerešeni upitnik, bitno je zapaziti još jednu stvar. Naime, velikih pedeset pet godina Plantaža prati diskretna ali odlična reklamna kampanja. Svedoci smo degutantne neprimerenosti, naročito u zoni medicine gde se reklamiraju lekovi koji za pet dana leče neizlečivo i slično... Kada su u pitanju Plantaže, očigledno je da su i reklame gotovo pa dokumentarističke. Nisu u pitanju reklame, već iznošenje suve (polusuve, slatke, penušave...) istine. Istine o vrancu i njegovim prijateljima iz vinograda i vinarije. Reklama neke čini popularnim, a neke ponosnim. Najveća crnogorska vinarija spada u ove druge i tako će ostati. Poslednji upitnik se rezonski odnosi na dalji put. Vina od grožđa sa Ćemovskog polja se traže i prodaju širom planete. Sa te strane gledano, dok ne nađemo neke nove oblike života po rukavcima kosmosa, ova vina su „osuđena“ na samo našu civilizaciju. Zlato sa Dekantera za kaberne sovinjon iz premijum edicije Stari podrum međunarodna je potvrda kvaliteta i početak odgovora na to, jedino pitanje koje je ostalo. Nisu sve te nagrade varijante nagrada za životno delo. Plaketa za životno delo dolazi na kraju, kao pečat na motivacionu tablicu. Ovaj pedesetpetogodišnji mladić, koji moćno galopira kroz jubileje, nije ni blizu svog cilja. Deluje čak da nije ni na početku. Sa vinskim turizmom kao novom napadnom tačkom, pošto je drastično pojačan fluks vinskih poslenika kroz Ćemovsko polje, Šipčanik, Stari podrum, Skadarsko jezero, pa zatim konjičku školu i čitavu lepezu neverovatnih ponuda, Plantaže uvek imaju novi cilj. To što nam svojim vinima čine svakodnevicu daleko lepšom, plemenitijom i kvalitetnijom, gotovo da se podrazumeva. Let iz Golubovaca, sa Ćemovskog polja i povratak u bilo koji deo sveta vam otežavaju, pošto ćete sve jače želeti da ponovo prođete isto. Što pre i što više... Srećan jubilej! Priznanja iz celog sveta Osim stalnog rasta prodaje, kako u samoj Crnoj Gori, tako i na tržištima celog sveta, Plantaže potvrdu za vrhunski kvalitet vina iz svojih vinograda dobijaju i od renomiranih svetskih stručnjaka, sudija i degustatora sa najprestižnijih vinskih takmičenja. U jubilarnoj 55. godini vina Plantaža nagrađena su sa više od 40 medalja na Decanter World Wine Awards, Myndys vini, AWC Wienna, Decanter Asia Wine Awards, BIWC Sofija i drugim manifestacijama. Posebno važna i velika vest stigla je iz Nemačke, gde je najnovije crveno vino u portfoliju Plantaža, epoha iz berbe 2012, osvojilo veliku zlatnu medalju i to u konkurenciji od gotovo 7.000 vina iz svih delova sveta! I nije moglo u boljem trenutku! Priznanje stiže baš za vino koje je nastalo povodom proslave jubileja 55 godina Plantaža. Epoha svojim imenom upravo svedoči o uspešnoj priči najveće crnogorske vinarije, koja je definitivno obeležila jednu epohu, odgovorila izazovima vremena i uspela da se uspešno transformiše u modernu kompaniju.