Arhiva

Muke s radiom

Ivan Klajn | 20. septembar 2023 | 01:00
Svaka rubrika kao što je ova mora da uzme u obzir i pisani i govorni jezik. Nekada se znalo: pisani jezik su knjige, novine i časopisi, govorni je onaj kojim se govori u kući i na ulici. Te definicije su se danas znatno proširile, zahvaljujući najpre radiju, zatim televiziji, a od kraja prošlog veka kompjuterima, internetu i društvenim mrežama. Za mene, kao čoveka u godinama koji slabo vidi, retko izlazi (pogotovu u ove zimske dane), dok na Fejsbuk ili Tviter nisam nikad ni privirio, glavni izvor primera govornog jezika i dalje su radio i televizija, pogotovu onaj prvi. U nekadašnjoj Jugoslaviji i oni su zapravo spadali pod pisani jezik, jer su (osim prenosa utakmica) svi tekstovi morali da prođu cenzuru urednika, pa ako ih on odobri, čitali su ih spikeri sa takozvanih „košuljica“. Danas i na radiju i na televiziji ima mnoštvo razgovora, intervjua, diskusija čiji učesnici govore „iz glave“, bez ikakvog pripremljenog teksta. Koristiti te emisije kao materijal za lingvističku analizu, nažalost, nije nimalo lako. Na FM skali mog vernog „sonija“, koliko god puta se prošetao od 88 do 108 megaherca, većina stanica daje samo muziku, uz eventualne vesti. Prave govorne emisije postoje samo na Radio Beogradu, na prva tri programa. Radio Studio B ima samo informativne emisije stranog porekla („Sputnjik“ i „Slobodnu Evropu“), tako da to mogu biti primeri prevodnog, ali ne i srpskog govornog jezika. Muzika je, naravno, zabavna, (na Radio Beogradu 1 i narodna), u trominutnim segmentima koji na mnogim stanicama čine jedini program, a i tamo gde postoje govorne emisije svakih nekoliko minuta se ubacuju u razgovor kao „muzički predah“. Sećam se da sam pre skoro pola veka, posle boravka na Jelskom univerzitetu s Fulbrajtovom stipendijom, pisao o tome u kulturnom dodatku „Politike“. Napomenuo sam tada da sam u Americi slušao stanice koje se nazivaju „talk radio“ i koje od jutra do mraka nemaju ni sekund muzike, nego isključivo vesti, reportaže, razgovore sa slušaocima i naravno reklame. Zašto se samo kod nas govor smatra toliko napornom delatnošću da su mu neophodne česte pauze uz muziku? Još o tome sledećeg puta.