Morbidna pastorala

Otvaranje ovogodišnjeg Bemusa kao da je predstavljalo udarac u stubove muzičkog establišmenta i razumevanje opere kao Sobareve metle, i to u najboljem slučaju. Činjenica da je kamerna opera Isidore Žebeljan - Zora D izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu umesto pod krovom Beogradske opere govori nešto, doduše još uvek konfuzno, što se ne može identifikovati sa sigurnošću. Isidora Žebeljan pripada nekolicini najdarovitijih kompozitora u poslednjih pedesetak godina, između LJubice Marić i Vasilija Mokranjca iz starije generacije i Vlastimira Trajkovića i Milana Mihajlovića iz nešto bližih vremena. I pored toga, smelost da se piše opersko delo u ovom vremenu uzmiče kontrolisanoj racionalnosti, kao uostalom i bilo koja manifestacija hrabrosti.

Otkuda vama tolika želja da se iskažete kroz muzičku formu, širokoj publici prepoznatljivu preko dela Verdija i Pučinija, eventualno Mocarta i Vagnera.

- Opera kao medij sadrži nešto posebno provokativno, a to je njena artificijelnost. Diskutabilnost svakog segmenta opere zapravo omogućava najdublje umetničke zahvate, pre svega zato što kompozitoru kao i režiseru dozvoljava da, ako to želi, bude oslobođen robovanja bilo kojoj ideologiji, odnosno bilo čemu što nije čist umetnički gest. U operi se unapred možete odreći potrebe za realističnošću, tačnije za njenom imitacijom, za bilo kojom vrstom ideološko-političko-filozofskog razjašnjavanja. Pošto od samog starta niko neće poverovati u opersku glumu a mnogi ni u opersku priču, prostor za umetničko izražavanje postaje veoma širok. Opera nosi i elemente transvestije koji tako dobro odgovaraju vremenu dekadencije u kojem živimo, i to pre svega zbog operskih glasova koji pripadaju (ne)prirodnom tipu.

Međutim, savremeni jezik muzičkog govora dovodi u pitanje način upotrebe ljudskog glasa kao najkompleksnijeg muzičkog instrumenta.

- Nova muzika zahteva i nov način pevanja, mislim na izraz i doživljaj muzike koji bi, po mom uverenju, trebalo da bude trajno inherentan operskom načinu pevanja. Jasno je da danas u procesu komponovanja više nije neophodno uvažavati razloge nastanka impostiranih glasova - a to je dinamičko takmičenje sa orkestrom. Odavno već imamo mikrofone. Za mene je opera bila medij u kojem sam najpre mogla da iskažem muzička stanja koja u sebi nose odlike višeznačnih emotivnih dejstava. Opera Zora D bi mogla biti opisana kao morbidna pastorala, kao fantastika sa linčovskim nedorečenostima, kao muzika u isto vreme i jezovita, napeta, ali uvek sa jednim pop elementom, koji čini da u isto vreme, dakle u istom muzičkom trenutku egzistiraju i “tragična” i “komična” stanja, ali ne na način ironičnih otklona, kao u postmodernizmu. U ovom smislu ta je muzika sasvim nova. Mogu je, na neki način, uporediti sa filmovima Larsa fon Trira.

Po starinskom načinu, opera počinje pričom pretočenom u libreto. Vaša “Zora D” implicira mogućnost da se u liku NN osobe nađe svako sposoban da se “uvuče” u psihološki lavirint samo naznačenih koordinata.

- Što se tiče same radnje opere, ona zapravo i nije toliko važna. Bilo mi je potrebno da nađem dovoljno komplikovanu priču čiji će siže biti takav da zaintrigira publiku, ali da me samim tim liši i potrebe za dubljom psihologizacijom i karakterizacijom likova. Ovakvim pristupom se postiže to da muzika suvereno dominira delom. U realizaciji, važan segment bila je i ideja o “predstavljanju” koja podrazumeva da jasno obznanjujete da to što se gleda nije realistično, već da je u pitanju samo predstava. Kao lutkarska predstava, ili pozorište senki, s tim što je u ovom slučaju to “predstavljanje” takvo da umesto lutaka vidimo ljude. U tom smislu reditelj je u priličnoj meri poštovao moju ideju. Jedino mi je žao što u režiji nije bilo onog pop elementa kojeg ima u muzici. Pod pop elementom ovde podrazumevam upravo demistifikaciju ozbiljnosti i patetike koju umetnička muzika često sobom nosi.

U vreme kada ste vi pisali svoja prva dela, mogućnosti da ta dela budu izvedena bila su bitno drugačija, u korist i vašu i vaših kolega. Uz napomenu da je Zora D izvedena 1998. u Amsterdamu, a tek sada u Beogradu, pitam se da li je muzičko stvaralaštvo kod nas izgubilo onu kultnu poziciju koju je imalo i koju treba da ima.

- U današnjem muzičkom svetu u Srbiji postoji jedna veoma zanimljiva pojava koju bih opisala kao potpuno uvrnutu, čak perverznu. Naime, trenutno se u našem muzičkom establišmentu može zabeležiti postojanje pripadnika najmilitantnijih zagovornika modernosti. U pitanju su pojedini muzikolozi, odnosno teoretičari umetnosti, pre svega najmlađe generacije. Ova, mogu je nazvati, “sekta” zalaže se za ideologiju u kojoj ništa nije dovoljno novo i moderno. Takav nastup brine nas obilatim nerazumevanjem suštine umetnosti. Ideologija modernosti nije uspela da dosegne potreban intelektualni nivo konceptualizacije u idejnom, ali jeste u realizaciji, u praktičnom muzičkom smislu. Koncepti umetničkih dela koje ova grupacija favorizuje su lako racionalno “dostupni” i objašnjivi, jer je u pitanju ideologija novog plakatskog i salonskog tipa, a muzika koja pokušava da se plasira kao nova, potpuno je prazna i besmislena. I vi sada imate apsurdnu situaciju u kojoj se prava muzika označava kao konzervativna jer se ideološki ne uklapa u opservacije kvazinaučničke branše. To bi moglo da bude i zabavno, kada pristalice totalitarne novokomponovane muzikološke ideologije ne bi bile ujedinjene oko ideje mržnje prema svemu što se ne uklapa u njihov konceptualni program, bez obzira na to da li muzički kvalitet postoji ili ne. Ova pojava u našem društvu vrlo je opasna jer zadire u dublje međuljudske kodove ponašanja. Ona zapravo ima veze sa modernom totalitarnom ideologijom - sa ideologijom političke korektnosti. Ovakvi teoretičari preziru stvaralački idealizam jer on u svojim krajnjim tačkama, naravno, implicira religioznost, kao i bilo kakvu ideju koja ima dodirnu tačku sa nacionalnim. To čine sa strašću i neutemeljenom isključivošću sa kojom se u Zapadnoj Evropi među pojedinim grupacijama podržavaju zalaganja za homoseksualne porodice sa decom. U našoj sredini, sa jedne strane nalaze se kompozitori koji sede u svojim mišjim rupama jer nemaju hrabrosti da se pobune, budući da njih, osim vladajućeg muzikološkog klana nema ko da primeti. Publika je posustala, muzičke institucije su u teškom stanju, a država... (pa o tome je sve već rečeno). A sa druge strane je grupa muzikologa, a to se ogleda u nastupima jednog dela najmlađih, svakako zato što je to ona tužna generacija koja je svet spoznavala pod vladavinom Miloševića, pa je njihovo poimanje morala i ideala često na nivou apsurda.

Sve žešći obruč lažnog patriotizma steže se sve jače oko nas pa mi se čini umesnim pitanje statusa naših kompozitora u svetskim razmerama.

- Trebalo bi se zapitati kako je moguće da se ni u jednoj relevantnoj svetskoj istoriji muzike ne nalazi nijedno ime nekog srpskog kompozitora, za razliku od hrvatskih, slovenačkih ili bugarskih, da ne idemo dalje. Zbog jedne fino situirane pozicije vladajući establišment muzikologa nikada nije odgovarao javnosti zbog ovako krupnog propusta. Jasno je da mene istupi poput ovog koštaju prezira tih ljudi, ali smatram da je važno da se neko založi za one koji su najugroženiji, a to su kompozitori koji su živi, a još pre za one koji to nisu. Veoma je važno da kažem da se moj stav svakako ne odnosi na sve muzikologe, jer bi to bila samo još jedna od besmislenih generalizacija, već samo na nekolicinu najagresivnijih koji su dobro organizovani, za razliku od mnogih drugih koji su potisnuti u pozadinu i sasvim razbijeni.