Biznis sa smrću

Svedočenje nemačkog novinara Franc-Jozefa Huča na suđenju Miloševiću 12. i 13. oktobra bilo je u nekim tačkama iznenađenje i za one koji su bolje upućeni u zbivanja na eks-jugoslovenskim ratištima u prošloj deceniji. Za poznavaoce Huča kao ratnog izveštača, nije bio nov toliko opšti pristup bivšeg majora nemačke vojske koliko njegova detaljna znanja o nekim događajima o kojima je i on do sada ćutao, a koja dopunjuje u ekskluzivnom razgovoru za NIN.

Tako jasno i faktografski osnovano još niko nije optužio američku vojnu politiku na Balkanu za ono što je holandski analitičar Ces Vibs nazvao “strategijom treće strane”. Vibs u svom veoma sadržajnom i obimnom izveštaju o ulozi tajnih službi u ratu u Bosni, sačinjenom u okviru istraživanja holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju NIOD o Srebrenici, između ostalog opisuje kako su Amerikanci, izbegavajući neposredno učešće u hrvatskom i bosanskom ratu, delegirali prljave zadatke trećim stranama. U okviru uspostavljenih podzemnih, paralelnih ratnih struktura omogućavali su, na primer, Irancima da naoružavaju Armiju BiH, a preko nje i Hrvatsku vojsku, dopuštali formiranje mudžahedinskih jedinica ili finansirali američke privatne vojne firme da sprovode tajne misije.

Kada je u proleće ove godine izbio skandal zbog mučenja iračkih zarobljenika u zatvoru Abu Grajb u Iraku od strane američkih plaćenika, svetska javnost se za kratko vreme našla u čudu kada je bila suočena sa poplavom istraživačkih priloga u medijima o obimu aktivnosti korporacija koje novac zarađuju izvršavanjem vojnih zadataka. U praktično svim tim izveštajima, od “Biznis vika” do “Špigla”, u nekoliko rečenica ili polurečenica spomenuti su i ratovi na Balkanu kao tržištu na kojem su se već devedesetih godina uveliko prodavale vojne usluge.

Kao što se medijska bura oko skandaloznih događaja u Iraku prema zakonitostima senzacionalističkog izveštavanja brzo slegla, tako su i one rečenice i polurečenice u kojima su spomenuti ratovi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu, brzo pale u zaborav. U stvari, u široj (medijskoj) javnosti niko se nije usudio da iskopa istinu koja stoji iza njih, previše je živih i aktivnih učesnika u stvaranju globalno homogene medijske slike prema kojoj su Srbi jedini krivci za sve.

Pri tome su glavni protagonisti iračkih zbivanja odmah mogli da posluže kao spona sa ovdašnjim prilikama: privatne vojne korporacije CACI i Titan, čiji su pripadnici bili izvršioci zločina u Iraku (koji ne smeju da se nazovu američkim jer su počinjeni od strane privatnih lica), i dan-danas su aktivne u Bosni i na Kosovu. NJihov prvi zadatak je da sprovode takozvana antiteroristička saslušavanja među Albancima i Bošnjacima, u sredinama, dakle, za koje se uvek tvrdilo da su oličenje civilizacijske borbe za dobro protiv zla.

Međutim, CACI i Titan su samo dve od otprilike devedeset moćnih vojnih firmi koje su danas aktivne u 110 zemalja i od kojih su neke odlučujući upravljale ratovima u eks-Jugoslaviji. Iako je plaćenika bilo otkako se vode ratovi, uspon privatnih vojnih korporacija je devedesetih godina poprimio istorijski neviđene razmere. Bum biznisa sa smrću, koji obuhvata bukvalno sve usluge potrebne za vođenje ratova, od treninga i logistike preko strateškog planiranja i skupljanja obaveštajnih podataka do samog vršenja ratnih operacija, posledica je raspada bezbednosnog sistema bipolarnog svetskog poretka s jedne strane, i globalizacije političkih i ekonomskih struktura s druge. Krajem dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka svedoci smo urušavanja onoga što je nemački sociolog Maks Veber nazvao “državnim monopolom nad nasiljem”. Privatizacijom bezbednosti i nasilja u obliku tržišno orijentisanih vojnih firmi država postaje deprivilegovana i u toj sferi kao što je to postala u domenima trgovine i finansija.

Svetska središta privatne vojne industrije danas se poklapaju sa centrima globalne političke, vojne i ekonomske moći: pretežna većina vojnih korporacija se nalazi u SAD, pa onda u Velikoj Britaniji, a na dalekom trećem mestu je Južna Afrika. Prvu vojnu firmu, korporaciju Vinel, američka vlada je angažovala 1975. godine. Vinel je do 2000. godine za 500 miliona dolara obučavao saudijsku nacionalnu gardu u oblastima operativne bezbednosti kao što su zaštita naftnih polja, kontraobaveštajna služba i “hemijska odbrana”. Onda je od 1994. do 2003. godine samo Pentagon potpisao 3061 ugovor sa dvanaest vojnih korporacija u vrednosti od 300 milijardi dolara. Međutim, pored Pentagona ugovore sklapaju manje-više tajno i Stejt department, CIA, vojna obaveštajna služba ili sama Bela kuća, tako da se celokupni troškovi američke administracije za iznajmljivanje vojnih usluga daju samo naslutiti.

Još je malo poznato koliko su SAD ulagale u privatne vojne firme koje su angažovane na Balkanu. Samo preduzeće Kellog Bronjn & Root, ćerka korporacije Halliburton, čiji je predsednik bio Bušov zamenik Dik Čejni, u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji zaradilo je od 1999. do 2003. skoro dve milijarde dolara, a bilo je tu osim spomenutih firmi CACI i Titan još nekoliko njih sa opskurnim zadacima i velike moći. Samo najistaknutije, između ostalih, DdžnCorps i MPRI, u koordiniranim aktivnostima i po nalogu američke administracije, obučavale su i naoružavale nesrpske državne vojne i paravojne snage od Hrvatske preko Bosne i Kosova do Makedonije, skupljale obaveštajne podatke, kontrolisale komunikacije, vršile izviđačke poslove, obrazovale specijalne komandose i projektovale vojne operacije kojima su i komandovale.

Saznanja o tim aktivnostima postoje već nekoliko godina ne samo u vladama članica NATO-a ili u Ujedinjenim nacijama nego i u ozbiljnim novinarskim krugovima. Međutim, ona se uporno drže pod poklopcem. Mada je sasvim nejasno, kao što je pokazao slučaj Abu Grajba, kako primeniti međunarodno pravo na ratove u kojima su privatne firme - a ne države koje njih angažuju - neposredni izvršioci, američka administracija mora da strahuje od skidanja tog poklopca sa balkanskog lonca. Ratni zločini koji su počinjeni nad Srbima u toku “Bljeska”, “Oluje”, raznih operacija u Bosni, rata na Kosovu i NATO-bombardovanja idu svakako i na njen račun.

Da se sve ovo obelodanilo širokoj javnosti na vreme, smatra novinar Franc-Jozef Huč, postojala bi pozornost za ratove koji su sledili onim balkanskim i otpor prema njima bi bio veći. To je plemenita zamisao, ali i uzaludna.