Iraku nismo prodavali orahe

Kad se general-potpukovnik Jovan Čeković pre nekoliko godina pojavio na televiziji i potpisan svojim visokim vojnim činom i rezervnim imenom firme (Savezna direkcija za robu posebne namene) kojoj je bio na čelu, pa pričao o nameri da u Kini otvori fabriku rakije, nisu mu verovala ni deca. U međuvremenu je, posle poznate i maglovite afere sa izvozom bosanskog oružja u Irak, smenjen i najuren iz “Jugoimporta SDPR”. On ima svoje dostojanstvo, kaže, i ne pada mu na pamet da kao desetak drugih generala radi kao savetnik u dvadesetak postojećih domaćih privatnih firmi za trgovinu oružjem. Od babe, koja je preprodavala opanke i tako njegovoj majci za miraz obezbedila najbolji nameštaj, nasledio je talenat za biznis. Ipak, suviše je poznat da bi mu većina bez svake rezerve poverovala kao prvom čoveku Društva srpskih domaćina, proizvođaču i izvozniku ajvara i rakije. I povod za ovaj intervju je izveštaj Grupe za pretraživanje Iraka koja je pred američkim Senatom optužila nekoliko srpskih političkih partija za nedozvoljenu trgovinu naftom sa Sadamom Huseinom.

Gospodine Čekoviću, u gradu se sada više priča o vašoj moći nego kad ste bili na funkciji direktora “Jugoimport-SDPR”-a, pa moram da vas pitam: jeste li vi politički moćan čovek?

- Politikom se nikad nisam bavio, niti me politika uopšte interesuje. Ja sam nekakav svoj kredibilitet, ako mislite da sam moćan, mogao da unovčim kroz neku partiju, ali ja ne pripadam nikome, nikada nisam pripadao nikome.

Pravo da vam kažem, i ja sam se iznenadila. U kuloarskim pričama o nekim kadrovskim rešenjima čujem i argument: njega je podržao general Čeković. Jeste li, po uverenju, bliski nekoj partiji?

- Nijednoj. U trenutku kad sam, zbog Iraka, smenjen, nisam pripadao nikom. A sećate se da ste mi baš vi, u prošlom sistemu, napravili problema oko onog slučaja uvoza kineske nafte, kad sam u intervjuu sa vama, tad ste još radili u Beti, bio iskren. Ja sam tada pitao zašto se kupuje nafta iz Kine po 196 dolara za tonu, kad mene Libijci pitaju, a ja sam prijatelj Libije, to i ne krijem, što kupujemo po toj ceni kad smo od njih mogli za 96 dolara po toni. Kinezi su tu naftu kupovali od Libije i prodavali nama. Tad sam imao razne probleme iako je to bila istina. Režim Slobodana Miloševića je hteo da me smeni, a posebno gospođa Mira Marković. Videli su lepu zgradu “Jugoimporta”, a imali su apetite prema tim lepim zgradama i moćnim kućama gde su mogli nešto da urade. Ja sam svakih petnaest dana bio smenjivan.

Ali vi ste i taj slučaj preživeli uspešno. Bili ste moćniji od svojih protivnika; na primer, od Dragana Tomića iz Jugopetrola, koji je i sam bio moćan čovek?

- Ma, samo što me nisu na giljotinu stavili, to je toliko bilo opasno po mene da uopšte ne znam kako sam ostao živ. Ipak, pravda je možda spora, ali dostižna.

Ipak, u tom slučaju, država baš sad reguliše taj dug za kinesku naftu, nije utvrđeno gde su te pare otišle, na ime čega je bila obračunata tako velika razlika u ceni?

- Nisam bio zadužen da to isterujem. Ja sam jedini imao čast da čak sa tri predsednika putujem u Kinu. Sa predsednikom Lilićem, predsednikom Miloševićem i predsednikom Koštunicom. Moram priznati da je najteže bilo kad smo išli sa predsednikom Koštunicom. Jer, prva dva puta smo išli da uzmemo pare, a kad smo išli sa Koštunicom, trebalo je vratiti pare. Tako da je ta poseta bila najteža i najkomplikovanija. Ni dan-danas se ne zna zašto je za tu naftu plaćena tako visoka cena. Nisam ja istražni organ, ja sam samo dobio zadatak da pokušam da prodam nešto od vojne industrije, a da za to uvezem naftu za potrebe zemlje. Iz Libije i iz nekih drugih zemalja, mada je nama libijska nafta najbliža, a i to je laka nafta koja nama odgovara. Ali i mi i Libija smo bili pod sankcijama i to je bilo veoma teško.

Kad ste već pomenuli posetu gospodina Koštunice Kini, pri povratku iz te posete plasirane su kontroverzne informacije o njenoj uspešnosti naročito u tom delu regulisanja dugova.

- Mi smo bili u avionu podeljeni u tri grupe: jedna je sedela u prvoj klasi, tu je bio predsednik Koštunica, sadašnji potpredsednik vlade Labus, tadašnji ministar spoljnih poslova Svilanović... elita. U drugom delu je bila privredna delegacija, a u trećem delu novinari. Što se tiče privredne delegacije, poseta je bila poražavajuća. Pre svega, kad smo odavde krenuli, nismo znali zašto smo išli. Verovatno smo možda išli da platimo avion, pretpostavljam da su privrednici platili avion. “Jugoimport” je tamo imao fabriku za sokove, pokušavao sam nešto tamo da napravim, da tu proizvodnju produžim, čak i da tamo osnujemo neku fabriku za proizvodnju rakije. To je bila jedna privredna elita, tadašnji predsednik EPS-a a sadašnji ministar Naumov, tu je bio Dimitrije Vukčević iz NIS-a, tu je bila čitava svita “Lola Ribar”. Da se, ne daj bože, avion srušio, ostali bismo bez privrednika. Kad sumirate rezultate, to je bila čista nula. Ma, nismo se ovde pripremili. Ja sam i potpredsedniku Labusu otvoreno rekao da je to, što se privrednog dela tiče, bila najgora poseta. Što se finansija tiče, u to nisam bio uključen i ne znam šta i kako su se oni dogovarali tamo.

Vi se opet pominjete u vezi sa Irakom. Mislim da ste se i u našem ranijem intervjuu predstavili kao prijatelj iračkog naroda. Kad ste poslednji put bili tamo?

- Sad sam baš pogledao, u NIN-u piše da sam bio 1999. godine. Mislim da sam tada poslednji put bio. U petak 22. oktobra biće dve godine kako sam smenjen sa funkcije direktora “Jugoimporta”. Samo želim da naglasim, da bude jasno svima, kad i vi kažete, a vidim i u novinama piše: podržavaoci Sadamovog režima. Molim vas da to bude čisto i jasno, ja nisam išao tamo zbog Sadama Huseina, ja nisam tamo išao što sam baš zaljubljen u Iračane, ja sam išao zbog biznisa. Biznis je moja glavna stvar, bez obzira što u to poneko malo sumnja, zato što sam ja general. Ali, pored Mašinskog fakulteta, ja sam završio i Višu ekonomsku školu, imam zeleni karton kao profesionalni trgovac. Samo, ranije sam se bavio trgovinom oružjem, a sad se bavim trgovinom ajvarom, pa malo sam sa sobom imam problema zbog nesrazmere u novčanim tokovima.

Što se tiče Iraka, to je tačno, za vreme bivše Jugoslavije negde oko 20 milijardi dolara smo mi dobili od Iraka i ne samo izvozom naoružanja nego pre svega investicionim radovima. Mi smo u Iraku pravili fabrike identične našim: kakvu fabriku oružja ima “Zastava”, takvu smo pravili i u Iraku, kakva je fabrika “Prva iskra” u Bariču, takvu smo pravili u Iraku, kakva je Fabrika baruta u Lučanima, takvu smo pravili u Iraku i uzimali im pare. Naši su glavni poslovi bili inženjering poslovi. Ne mogu da objasnim našoj javnosti zbog čega sam tamo išao. Pa da čuvam naše dugove! Naša su potraživanja milijarda i dvesta miliona dolara i nismo to mogli prepustiti slučaju. Mi smo dosta poslova radili u programu “Hrana za naftu”, ali stvarno hrana za naftu, ovo što su ove partije radile, uzimale neke vaučere, “Jugoimport” nijedan vaučer za neku naftu nije dobio.

A vama je poznato da je postojao neki vaučer program?

- Jeste, sigurno. Postojao je. U isto vreme kad i ja, recimo, tamo je bio onaj julovac iz NIS-a, Šoklovački i Boriša Vuković, oni su to tamo nešto radili.

Znači, paralelno sa programom “Nafta za hranu” postojao je taj vaučer program?

- Paralelno. Kako su i da li su oni tu naftu uopšte izvlačili, ne znam, a ni sam bog ne zna da li je ovo baš sve tačno što piše, jer ima dosta stvari u ovom izveštaju za koje ja znam da nisu tačne.

A kako je pored tolike američke kontrole Sadam Husein uspevao da realizuje taj program?

- Ko zna da li je to i realizovano. To su potpisani ugovori, vaučeri, ja dosta u to sumnjam. Ali istina je da su sa Irakom radile mnoge partije, ja znam da je tamo nekoliko puta bila i sadašnja gradonačelnica Novoga Sada Maja Gojković. Ali da li su uopšte i kako su to realizovali, ja ne znam. “Jugoimport” je, recimo, kupio pšenicu od Zorana Drakulića i prodao je Iračanima, u okviru programa “Nafta za hranu”.

Prema vašem saznanju, u toj realizaciji programa “Nafta za hranu” je li kontrola bila tako rigorozna da se nije moglo ništa prošvercovati?

- Pa, dosta je rigorozna bila, ali nemojte da mislite da se nešto nije moglo provući, da se razumemo. Kažu, isporučite gume. Sad, da li su to gume za avione ili za traktore, to bi trebalo da ide stručnjak da kontroliše.

E, pa po Beogradu se priča da vi i sada imate dobre veze u Iraku, pa se pričalo i da vam je “Jugoimport”, očekujući poslove za naše firme u tamošnjoj obnovi, nudio da budete savetnik?

- Ne. Ne. Ja sam radio sve uz dozvole, recimo, tadašnjeg pomoćnika ministra odbrane Ivana Đokića, evo piše da nam je dozvoljeno da radimo sve osim “hemijsko-biološkog oružja (zabranjenog Konvencijom) i raketnih sistema protivvazdušne odbrane (zbog zabrane letenja)”. (Čeković pokazuje potpisane i overene fotokopije dozvola).

Pričalo se da su u Iraku i sad na visokim položajima ljudi koje vi dobro poznajete, da i sad tamo dobro stojite, pa se čak pričalo i da nameravate da osnujete zajedničku firmu sa Iračanima?

- Greška. Amerikanci su 2002. godine postavili dva uslova: da se smeni direktor SDPR-a i da se ugasi predstavništvo u Iraku. Svi su znali da mi tamo ne prodajemo orase. Cela vlada je bila u Upravnom odboru “Jugoimporta” i svi su sve znali šta se radi. Eto, videli ste iz ovog papira. Da bih ja jednu pušku negde prodao, moraju da budu obaveštena tri ministra: ministar odbrane, ministar za unutrašnje poslove da da dozvolu za transport i ministar za spoljne poslove je morao da da dozvolu da li u nekoj zemlji može nešto da se radi. Evo, ovde piše da sa Irakom ne možemo raditi samo interkontinentalne rakete i hemiju.

Znači, vi ste u Irak izvozili oružje?

- Ne, mi nismo u Irak izvozili oružje. Mi smo okolnim zemljama, nema sad smisla da pričam kojim, isporučivali rezervne delove znajući da će to da završi u Iraku. Ali, verujte, nijedan krupni sistem, čak ni puške nisu bile u tim isporukama. To su rezervni delovi za fabrike koje smo mi tamo izgradili.

Vojne fabrike, recimo?

- Recimo, vojne fabrike. To je tačno, isporučivali smo, ali nikada direktno Iraku. Nego okolnim zemljama. Imali smo zato dozvole. Nešto je ostalo u tim zemljama, a nešto je završilo u Iraku. Rezervni delovi, barut, to je bilo 99 odsto. Kako metak da natovarite, a da vas ne uhvate? A za rezervne delove mogao si da kažeš, ovo je za traktor, ovo je za ovo, ali i to je opet išlo u okolne zemlje.

Kad smo razgovarali 1998. godine, vi ste upravo bili u postupku formiranja firme u Libiji. Da li je ta firma formirana?

- Formirana i rasformirana pre dve godine. Pokušali smo preko nje da radimo neke investicione građevinske radove, ali partner nam nije bio korektan, libijski zakoni su bili vrlo loši, oni su neke svoje prijatelje stavili u tu firmu, tako da je to vrlo brzo puklo. Ali ta se firma zvala “Litko”.

Nije se, znači, zvala MEGA ili MIKA?

- Ne. Te firme nemaju veze sa Libijom. Za firmu MEGA sam čuo, ali to je bila firma u Bejrutu. To je bila “Jugoimportova” zajednička firma sa libanskim, ne libijskim partnerima, preko koje smo nešto odrađivali, ali kad su došle sankcije. Nešto smo vrlo malo preko te firme radili i sa Irakom, ali brzo je to otkriveno i to se moralo ugasiti.

A firma u Libiji je rasformirana?

- Sad sam se upravo vratio iz Libije gde pokušavamo privatno da napravimo novu firmu. Jedan konzorcijum naših firmi, kao “Belim”, “Trifunović”, nekoliko građevinskih i društvenih i privatnih firmi, osnovaće u Libiji firmu za zajednički nastup na tom tržištu. Imamo i libijskog partnera, očekujemo velike poslove. Libija je sada potpuno otvorena zemlja, videli ste da je nemački predsednik sad bio tamo, da je bio Toni Bler. Libija je sada meka za biznis, a mi nismo ni najmanje toga iskoristili. To je šteta, bruka i sramota za ovu zemlju. Mi u Evropi ne možemo mnogo da uradimo, naše mogućnosti su Bliski istok, Afrika i možda na Dalekom istoku više nego u Evropi.

Ne treba da zapostavimo ni Irak. Ovo što ste vi rekli da ću ja da se vratim tamo, ma nema šanse. Oni su najbolju vojsku imali, to je jedna vrsta fanatizma, i ja sam odmah znao da ovo neće na dobro izaći i rekao sam to kad su me zbog Iraka preslišavali i Amerikanci i naši.

Prema vašim saznanjima, rade li naše firme tamo nešto?

- Čiste priče. U Irak se ne može ući. Svi su na nekom stendbaju i svi se sad vrtimo. Ja i moji saradnici gledamo kako da tamo idemo izokola i kako da što pre uskočimo tamo.

Kako idete izokola?

- Izokola znači iz Kuvajta i Jordana, iz Sirije je još uvek teško jer i tamo ima problema. U Kuvajtu i Jordanu imamo partnere i čekamo da što pre uskočimo, ali ne sa naoružanjem, zaboravite naoružanje, jer kad ja pričam, svi misle na naoružanje.

A vi kad radite, da li i nehotice mislite na mogućnosti u toj industriji naoružanja?

- Ja imam problema sam sa sobom. Sad smo izvezli u Kanadu kontejner od 40 stopa pun ajvara i to je vredelo samo 20 hiljada evra. A koliko muke. Na drugoj strani, u vojnoj trgovini, stavite malo rezervnih delova, malo pušaka, malo bogova, to je nešto sasvim drugo. Imam problema sa tim ciframa, da se prešaltujem na ove male profite.

Meni su u nekim našim firmama rekli da su Amerikanci od njih tražili projekte objekata koje su gradili u Iraku, a vaš projektant gospodin Gavrilović je tvrdio da je on odbio tu vrstu saradnje. Je li od vas traženo nešto slično?

- Amerikanci iz Pentagona su svojevremeno došli. Nekoliko puta su me ispitivali i tražili dokumentaciju, ali ja nisam hteo da im je dam, niti sam imao pravo na to. Oni su tražili dokumentaciju od pre trideset godina, šta smo mi radili sa Irakom. Tražili su, recimo, debljinu ploče u nekim skladištima i skloništima koje smo radili. Ja to ni u snu ne bih dao. Rekao sam im da za to moraju pitati vladu. Drugi dan su ponovo došli i tražili su da u “Jugoimportu” postave svog čoveka. Ja sam rekao da dva direktora ne mogu biti. Onda sam im pokazao i dokumentaciju da je Bin Laden bio u “Jugoimportu” 1985. godine, sa dvojicom sa američkim pasošima. Bin Laden je imao pasoš Saudijske Arabije. Oni su kupovali naoružanje za Avganistan, protiv Rusa. Pokazao sam im taj papir i možda sam ih tada i naljutio. Pa dobro, bili su Sudanci, ali sa američkim pasošima.

Dok ste vi bili u “Jugoimportu”, koliki je promet obavljen preko programa “Nafta za hranu”?

- Vrlo mali. Negde oko dva-tri miliona dolara. Nudio sam Amerikancima da nam Iračani za naša potraživanja daju naftu, ili da oni naplate naša potraživanja. Iračani bi to možda i prihvatili, da smo mogli da dobijemo dozvolu od nadležnog komiteta Ujedinjenih nacija. Ali, nismo.

U kakvim odnosima su firme “Anđelija Mišić” i “Etnoart” u Koštunićima sa vašom bivšom firmom “Jugoimport”?

- Ni u kakvim. “Jugoimport” je protiv mene podneo krivične prijave vezano za firmu “Etnoart” u koju je Grk Vlasis Kamburoglu uložio dosta toga. Sad se vodi postupak. “Jugoimportu” su nešto sumnjivi moji i njegovi odnosi. Istraga je završena i sad se očekuje da se završi postupak pred Okružnim sudom u Beogradu. A kad je u pitanju “Anđelija Mišić”, to je sve čisto, “Jugoimport” ima negde oko 7-8 odsto vlasništva i “Anđelija” “Jugoimportu” sasvim regularno duguje negde oko 100 miliona dinara. Ali i u “Anđeliji” je Grk većinski vlasnik.

Vaša bivša firma “Jugoimport” podnela je protiv vas krivičnu prijavu zbog zloupotrebe službenog položaja u sticaju sa krivičnim delom oduzimanja i uništenja službenog pečata i spisa, pa je podneta čak i krivična prijava zbog pronevere izvršene tako što ste sa računa “Jugoimporta” na račun jedne firme u Liberiji (“Jan trast Liberija”) prebacili 400 000 dolara?

- Jeste. Za vreme sankcija se nije moglo raditi i nama je čovek posudio firmu, bila je to of šor kompanija, dao nam je njen podračun. I kad smo posao završili 2001. godine, čovek je rekao - nemamo nikakvih poravnanja. “Jugoimport” je tvrdio da je to naša firma, ali to nije tačno, to je firma njegova, mi smo je samo koristili. Kad smo posao završili, ja sam čoveku dao papire, a mene su optužili što sam mu dao papire njegove firme. Druga stvar, pošto je Libija bila pod sankcijama, mi smo sve transfere morali da obavljamo preko Tunisa i davali smo naloge da idu preko Tunisa i još nekih firmi. I ja sam dao nalog da se ta sredstva, 400 000 dolara, prebace na firmu preko koje smo radili, ali došla je moja smena i taj čovek preko koga smo radili, zaustavio je proces da vidi kako će sa novim menadžmentom da radi. Ali, posle moje smene, na isti račun je maja 2003. godine leglo 500 000 dolara. Pa ja ne znam zbog čega je to, na primer, leglo. I sad čovek ima 900 000 dolara i on to ne da. Zato su mene tužili. To je istina da sam ja dao nalog. Čovek ne poriče da su pare kod njega, ali hoće da vidi gde je on u svemu tome. Dakle, sve je istina ovo što novine pišu, samo što je malo drugačije.

Vi ste na čelu i Društva srpskih domaćina, pa sam na jednom mestu pročitala da se vi bavite oporavkom firmi koje se još mogu spasiti. Šta, u stvari, radite?

- Pošto smo izgubili srpsku elitu, hteo sam da u ovom Društvu okupimo jednu srpsku elitu i u tome smo dosta uspeli. Imamo oko 2 000 članova. Jedan od njih je i Emir Kusturica. Zatim, Nićifor Aničić, koji ima veliku fabriku opreme za rudarstvo u Južnoj Africi. Pa, episkop američko-kanadski mitropolije novogračaničke Longinije, pa gospodin Darko Ribnikar iz “Politike”, profesor Boža Petrović. Ali počasni član našeg Društva je i Pit Bota, znate ko je Pit Bota, najuticajniji belac u Južnoj Africi. Evo, vidite, ja sam bio kod njega na farmi i očekujemo da će na proleće on doći u Srbiju.

Ma ne dobro, nego baš odlično poređenje. Ima li Društvo srpskih domaćina nekih projekata?

- Imamo. Ja veću snagu imam napolju nego ovde. Pre nekoliko dana sam bio na rođendanu predsednika Namibije Samnejome. Evo slike, njegova majka ima 106 godina. Pozvan sam da budem njegov savetnik za privredu. Ja sam to prihvatio i naš konzorcijum firmi će u Namibiji da osnuje firmu koja će se zvati “Srna”, što znači Srbija i Namibija. Posle Nove godine krećem tamo. Očekujemo ogromne projekte jer Namibija je potpuno neispitana zemlja, poznata i po dijamantima i po svačemu. Ja bih da sa našim firmama kao što je “Geosonda” to istražimo.

Jesu li naše firme sposobne da obavljaju te poslove? Postavlja se pitanje bankarskih garancija i kreditiranja tih poslova?

- Tu je problem. Zato mi uvek moramo da se prislonimo na neku firmu. Eto, vidite šta se događa sa “Ivanom Milutinovićem” u Libiji: potpisan je bogomdan ugovor vredan 140 miliona dolara, ali država ne može da stane iza svega toga, a banke nisu kreditno sposobne. Ali sad se očekuje da premijer Koštunica, ministri Ilić i Bubalo za mesec dana odu u Libiju i da vide šta će sa tim biti.

Evo u ovom tekstu u NIN-u, a povodom američkog izveštaja o učešću naših političkih stranaka u trgovini naftom sa Irakom, navodi se da je tamo pri dobijanju poslova uobičajeno davanje mita?

- Gde god ima tog prometa naoružanja i slične osetljive robe, mora se nešto dati. U takvim poslovima ne možete da uradite ništa ako ne pridobijete nekog direktora. To je svuda kao normalno. Pa, mislite da ovde kod nas ne primaju mito?

Pa, ja ne znam.

- Dobro, ne znam ni ja, ali vi to ispitajte malo. U svetu da se ne nađe neko, da sve to bude onako čisto, da taj direktor nešto ne dobije, ajde voleo bih da vidim, ajde, kako bi to. Hajde, da vi i ja krenemo zajedno, osnujemo firmu i tražimo posao. Pa moramo nekoga da platimo da nam pripomogne da dođemo do nekog posla. Ja ne znam da li je to mito, šta li je. Ja ne znam šta je to mito. Pogotovo kod ovih osetljivih stvari. Što bi neko radio za lepe oči? Bile su sankcije i sad zamislite, što bi neko rizikovao. Ja sam radio za interese moje zemlje, ali što bi onaj tamo radio, šta ga briga, on radi za pare. Pa dobro, i kod nas. Evo da vam kažem: “Jugoimport” je napravio VMA, bio je nosilac izgradnje VMA. Mi nismo mogli da dobijemo uvoz nijednog leka, ni opreme, ni rezervnog dela za VMA. Nije imalo šanse. Sve je to davano privatnicima. E, da li se tu radilo o mitu ili ne, neka neko drugi zaključi. Vi mene pitate da li je mito davan u Iraku. Razmilite o ovome. U našoj zemlji ni uvoz naoružanja nije išao preko nas. Dobro, za naoružanje nije bilo mnogo para, ali mogli smo da uvezemo tekstil za košulje, mogli smo hranu. Ništa mi nismo uvezli, iako se zovemo “Jugoimport”, sve su to radile privatne firme, a “Jugoimport” je bio “Jugoeksport”, mi smo dobijali poslove da izvozimo. Kako na izvoznim poslovima možeš dobiti proviziju, kad si ti taj koji samo prodaje.

U istom tekstu piše i ovo: zanimljivo je da je “Jugoimport” u čijem su UO najviši državni zvaničnici, u vreme prodaje oružja Iraku imao velike dugove prema proizvođačima oružja i, zvanično, zanemarive prihode od svojih aktivnosti. Da li je to tačno?

- Odakle su nastala naša potraživanja od Iraka od 1,2 milijarde dolara? “Jugoimport” je izvozio za kragujevačku “Zastavu”, na primer, i znam da je Irak “Zastavi” ostao dužan oko 50 miliona dolara. Ali ovo što je rađeno poslednjih pet-šest, pa i do deset godina, sve je isplaćeno. Nijedan dinar “Jugoimport” ne duguje firmama. To su stari dugovi, to se vuče i kako će to biti završeno, ne zna se, da li će biti otpisano ili šta. Ja sam predlagao da se osnuje agencija za regulisanje naših potraživanja, ali nemate vi kome da govorite, neće niko da vas sluša.