Intelektualac okružen lepim ženama

Francuski umetnik (pisac i filmski režiser) Alan Rob-Grije otvorio je ovogodišnji Sajam knjiga, a u četvrtak, 21. oktobra, na kraju mini-ciklusa njegovih filmova u Muzeju Jugoslovenske kinoteke (prikazane dve premijere i četiri reprize), primio je od Radoslava Zelenovića, direktora te institucije, prestižnu nagradu “Zlatni pečat”. Postao je 22. dobitnik nagrade ustanovljene 1995. povodom stogodišnjice filma, i 18. sineast koji je nagradu lično primio. Prepuna dvorana Muzeja Kinoteke burno ga je pozdravila i ovacijama ispratila. Razgovor za NIN vođen je u Muzeju Kinoteke neposredno pred uručenje “Zlatnog pečata”.

Prvi rad na filmu bila je saradnja sa Alanom Reneom na ekranizaciji vašeg scenarija “Prošle godine u Marijenbadu”, nagrađenog Zlatnim lavom u Veneciji i nacionalnom nagradom “Žorž Melijes”. Kako je došlo do te saradnje?

- Odlučio sam se za Renea pošto sam video njegov film “Hirošimo, ljubavi moja”. Želeli smo da zajednički potpišemo “Marijenbad” kao ravnopravni autori u nameri da izbrišemo tradicionalnu hijerarhijsku podelu na scenaristu i režisera. Ali, kada je snimanje filma počelo, morao sam otići u Istanbul gde sam režirao svoj prvi film “Besmrtna”. Koristio sam se filmskom novelom (cine-roman) kako bih gledaocima približio film, a to isto sam učinio i sa “Besmrtnom”. Rene i ja smo imali velikih teškoća da film prikažemo. Producentima i distributerima se nije dopao, konstatovali su da će zbuniti gledaoce. Zato smo organizovali privatnu projekciju na koju smo pozvali Žan-Pol Sartra, Andre Bretona i Mikelanđela Antonionija. Od njih smo dobili samo polovičnu podršku, ali smo film, skoro ilegalno, ubacili na festival u Veneciji. Osvajanjem glavne nagrade, film je preživeo i osigurao distribuciju širom sveta. Čim sam završio scenario i režiju prepustio Reneu, nisam se nijednom pojavio na snimanju jer sam već radio u Turskoj na “Besmrtnoj”. Scenario za “Besmrtnu” napisao sam pre “Marijenbada”. Moram istaći da u “Marijenbadu” ima nekoliko izmena u odnosu na moj scenario. Ja sam želeo starijeg muškarca za ulogu M

(igra ga Saša Pitoef), takođe scene “realističkog” silovanja sa teatralnim gestikuliranjem i prenaglašenim kricima Rene je zamenio idejom “belog anđela”. Ideja da se koristi muzika na orguljama bila je Reneova, ja bih se poslužio “prirodnim” zvucima (vrata lifta, različita zvona) koje bih pomešao sa batom koraka, jednostavnim muzičkim notama i ljudskim vriskom. Sve to u produženom kontinuitetu. Konačno, lično se Rene i ja nismo nikada složili oko toga da li su se Iks i A ranije sreli ili ne. Rene veruje da jesu a ja mislim da se njihov susret odigrava upravo u sadašnjosti, u sadašnjem vremenu filmske priče.

Izbor Delfin Sejrig za lik A kao da je bio idealan. NJu je film lansirao među vodeće francuske filmske zvezde.

- Ona je bila prijateljica Alana Renea i on je insistirao da igra glavnu žensku ulogu. Ja sam želeo drugu glumicu, ali posle probnih snimaka sam popustio. Đorđo Albertaci, u ulozi Iksa, jedini je bio moj izbor. Idealno je odgovorio zahtevima scenarija punog dvosmislenosti i tajanstvenosti. Da li je on već sreo A i da li je M njen muž, ljubavnik ili zaštitnik, ostaje dilema. Tema filma je ubeđivanje i uopšte nije važno da li su se A i Iks zaista sreli “prošle godine” u Marijenbadu ili bilo gde drugde, jer je jedino “vreme” u filmu vreme projekcije. Možete film smatrati dokumentarcem o statui uz sve različite i kontradiktorne interpretacije u vezi s njom. Želeo sam da u filmu izmešam nekoliko legendi i mitova, od odlaganja smrti i podzemnog sveta do Pepeljuge, Uspavane lepotice, priča iz Hiljadu i jedne noći, Don Žuana, Orfeja i Euridike!

Tim filmom je počela vaša saradnja sa lepim ženama, izuzetnim glumicama, koja još uvek traje. Vi kao da ste opsednuti ženskom lepotom. Fransoaz Brion, recimo, u “Besmrtnoj” nikada nije lepše i izazovnije delovala nego u tom filmu.

- Oduvek sam voleo Kim Novak u Hičkokovoj “Vrtoglavici”. Želeo sam da nešto slično njenoj misteriji u tom filmu učinim u “Besmrtnoj”. Vaša mi konstatacija veoma prija. Volim da sam okružen lepim ženama a Fransoaz Brion je idealno dočarala imaginaciju glavnog junaka.

Vaš roman “LJubomora” pisac Vladimir Nabokov je smatrao jednom od najvažnijih knjiga 20. veka. Kako to komentarišete?

- Uz Foknera i Hemingveja, Nabokov je najznačajniji američki književnik prošlog veka. NJegov roman “Lolita” jako volim. Zato mi je godilo to što je izjavio u vezi s mojom knjigom. NJegova reč i njegov uticaj bili su od velikog značaja u Americi.

Šta se desilo sa idejom da Mikelanđelo Antonioni igra glavnu ulogu u vašem filmu “Tvrđava”?

- Projekat nije realizovan zbog finansijskih teškoća i zbog Antonionijeve bolesti. Kao veliki poštovalac njegovog filmskog opusa, želeo sam da napravim film u kome bi on, nasuprot teškoj bolesti, igrao režisera u mom scenariju. Žao mi je što do toga nije došlo. Kasnije su Antonioni i Vim Venders režirali film “Izvan oblaka” koji ne služi na čast ni Vendersu ni Antonioniju i pored očigledno velikog uloženog truda.

Budući da ste 1970. napisali predgovor za “Novu Žistinu” u okviru kompleta opusa Markiza de Sada, koga očigledno jako volite, da li su sadizam i naglašena erotika u nekim vašim filmovima direktan produkt uticaja De Sada?

- Ne bih rekao. De Sada sve manje volim, a sadizam je deo života koji ja prikazujem stilizovano, metaforično i na poseban način, svojstven mojoj poetici.

Umetnik izvan vremena Slavni francuski književnik i sineast Alan Rob-Grije (18. avgust 1922, Brest) postao je ove godine akademik. Posle studija agronomije i nekoliko boravaka u Africi i na Antilima, radio je kao član Misije nacionalnog instituta za statistiku u Parizu, onda kao inženjer u Institutu za kolonijalno voće na Martiniku i Gvadalupeu. Prvu knjigu, roman “Kraljeubica”, napisao je 1949 (objavljena tek 1978), drugu, “Glumice” 1953, a proslavio se trećom knjigom “Voajer” 1955. Usledili su “LJubomora” (1957), “U lavirintu” (1959), “Trenutni snimci” (1962), manifest “Za novi roman” (1963), “Kuća sastanaka” (1965), “Lepa zatočenica” (1976, sa Rene Magritom), “Sećanja na Fantomski grad” (1978), “U ogledalu” (1979), “Đin” (1981), “Randevu” (1981, sa Ivon Lenar), “Duhovi u ogledalu” (1984), “Anželika ili očaranost” (1987) i “Povratak” (2001). Uz Žeroma Lindona, Mišela Bitora, Semjuela Beketa, Natali Sarot i Kloda Simona smatra se za rodonačelnika “novog romana”. Odbacivan, osporavan i neprihvaćen početkom karijere, tokom godina je izborio status jednog od najuticajnijih evropskih pisaca čija dela ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Osim što je napisao 18 knjiga, autor je dva ekranizovana filmska scenarija: “Prošle godine u Marijenbadu” (1961) i “Taksandrija” (1996). Napisao je i režirao 11 filmova od kojih su najčuveniji “Besmrtna” (1963 - nagrada “Luj Delik”), “Transevropski ekspres” (1966), “Čovek koji laže” (1968), “Raj i posle raja” (1971), “Igra vatrom” (1975), “Lepa zatočenica” (1983) i “Plava vila” (1995). U filmovima često koristi tehniku “romana toka svesti”, kako u formalnom, tako i na konceptualnom i estetskom planu, terajući gledaoce da neprekidno razmišljaju o radikalno drugačijem pristupu sedmoj umetnosti u kojem nema linearne hronologije događaja. Iz literature je vrlo lako prešao na film jer su neke njegove knjige u formi filmskih novela (cine-roman).

Šta mislite o stereotipu da na Istoku, u islamu, postoje zdraviji seks, misterija voljenja i da ljubav tamo postoji u iskrenom obliku, za razliku od Zapada, iskvarenog moralnom truleži koja karakteriše Ameriku i Zapadnu Evropu, i u kojem caruju poroci, pornografija i perverzije?

- Ja ne bih to tako strogo razdvajao. Ni Istok nije više tako čedan kakav je bio. Varijacije danas postoje na obe strane a i odstupanja od pravila. To je život koji moramo prihvatiti.

Vaši filmovi su zagonetke /slagalice koje, po značenju umnogome nadilaze zagonetke prikazane u kultnim filmovima “Građanin Kejn”, “Rašomon” i “Treći čovek”. Vaš komentar?

- S tim se mogu složiti jer su moji likovi uglavnom bezimeni (naznačeni su samo slovnom indikacijom), u pričama koje su tako stilizovane da ne daju sigurna rešenja. Čak ni izbor glumaca nisam pravio po ustaljenom tipiziranom principu. Kod mojih junaka ne postoji nota verovatnoće, muškarci su kruti, hladni i intelektualni a igrali su ih Đorđo Albertaci, Žak Doniol-Valkroz i Žan-Luj Trentinjan potpuno suprotno njihovoj prirodi. Delfin Sejrig je više statua nego žena u “Marijenbadu”, a Fransoaz Brion teško da može biti sirena, fatalna žena ili trbušna plesačica u “Besmrtnoj”. Mari-Frans Pizije je isuviše intelektualna da bi igrala prostitutku u “Transevropskom ekspresu”. Volim da se poigravam glumcima i gledaocima.

Šta u Francuskoj znači biti akademik?

- Znači postati za života besmrtan.

Bili ste prvi put u Beogradu 1984. na proputovanju za Bugarsku. Da li se sećate te posete?

- Ne sećam se jer sam ovde bio samo tri dana koja su brzo prošla. Sada sam već četiri dana u Beogradu i opet ništa nisam video osim Sajma knjiga, predavanja, domaćina i organizatora moje posete. Valjda ću nešto i videti od Beograda, nadam se!

Da li za nečim žalite?

- Žalim samo što nisam uspeo da snimim film sa Mikelanđelom Antonionijem. Ostalo sam sve ostvario, tako bar mislim.

Za kraj, da li biste izdvojili omiljene pisce i sineaste?

- Ne volim nikoga da izdvajam jer svaki umetnik, svaki autor ima svoje osobenosti i bilo bi nepravedno pomenuti neke a sve druge zaobići.

Slobodan Aranđelović