Ko je povukao obarač?

Kučence Dona je u dom Jakovljevića, u Beloj Reci podno Cera, došla kad je Dragan sahranjen. Žućkasta i bela, stigla je s polomljenom prednjom šapom, a niko ne zna odakle. Ko zna šta to znači. Ne znaju ni šta je značilo kad se srušio krov sa njihovog čardaka za kukuruz, sam od sebe, pet dana pre Draganove pogibije. “Neko odmah reče, to nije dobro, spomenuo i našeg Dragana, ali tad smo mislili samo da dignemo krov nazad”, priča Rosa Jakovljević, Draganova majka. “A sada nešto mislim, valjda mu je takva sudbina pa nam to bilo upozorenje. Ali, trudim se da ne mislim uopšte. Samo radim, izmišljam poslove, ne znam ni otkuda mi snaga.” Prekida razgovor, tera kokoške, da ne jedu grožđe. Pa se vrati nazad. “Ma, neka ih, ionako je trulo.” Živina kljuca i kokodače. Baba Slavka, Rosina svekrva, niska, zgurena, ne vidi se od bora i crne, crne marame, nariče u dvorištu. Mi sedimo pod tremom i pričamo za novine. Babina tuga za unukom zaglušuje priču. A dan lep, sunce sija kao da je proleće, kao da je april, kada je Dragan proslavio svoj poslednji rođendan. Dvadeset prvi. Zatim je, juna, otišao u vojsku, u Gardu. Svi su bili ponosni.

Majka Rosa sada govori: “Teško nam je, preteško. Sahranismo dete. Kako li je tek onim ljudima, da im sin onako ode u grob. Najbolje bi bilo da se otkrije cela istina. Ne može da uteši, al’ jeste neka uteha.” Znači li to da ne verujete da je istina već otkrivena? “Čitam novine svaki dan, vidite šta pišu. Ranije sam uvek verovala novinama. Ne znam. Neko veruje, neko ne veruje da je otkriveno. A ja ne znam, a volela bi da znam.”

Šta se to dogodilo u kasarni u Topčideru, 5. oktobra oko 9 ujutru? Objašnjeno je već dva dana kasnije: vojnik Dražen Milovanović pucao je najpre u vojnika Dragana Jakovljevića, a zatim u sebe. Ubrzo su se, međutim, pojavile sumnje u ponuđeno objašnjenje. Zbog čega su se konkretno sumnje rodile, nije baš najjasnije, ali posumnjalo se toliko da je Vrhovni savet odbrane samo nedelju dana posle navedenog saopštenja vojnih istražnih organa udario šamar vojsci i osnovao nezavisnu komisiju, sa zadatkom da ispita šta se to, zaista, dogodilo u Topčideru 5. oktobra oko devet ujutru. Međusobno pucanje ili je bilo i nekog trećeg?

Uzgred, postavlja se i pitanje zašto je u istrazi ovog slučaja preskočen za to nadležan skupštinski Odbor za bezbednost?

Prema dosad utvrđenim činjenicama, Jakovljević i Milovanović bili su u patroli. Hodali su uobičajenom trasom; staza ide oko ograde kompleksa, dobrano je ušuškana gustim rastinjem.

Šta su čuvali? Ovaj podatak predstavlja vojnu tajnu, ali tajna baš i nije dobro sačuvana. NIN-ova saznanja kažu da je reč o podzemnom sedištu vrhovne komande, uključujući i predsednika, u vreme rata.

Sistem video nadzora: uz ogradu su, ispod zemlje, postavljeni senzori koji reaguju na pritisak. Recimo, ako bi neko preskočio ogradu, senzori bi to zabeležili i automatski uključili kamere. Kamera, onda, snima, a video rikorder beleži to što je snimljeno. Senzori, u ovom slučaju, nisu reagovali, pa ništa nije snimljeno. Ali, i da su se kamere uključile, od toga ne bi bilo nikakve vajde jer je, prema NIN-ovim veoma pouzdanim informacijama, video rikorder u kvaru.

Dva minuta posle pucnjave, pogođene gardiste pronalazi stariji vodnik Marko Kovačević. Desetak metara od ograde, na stazi kojom su išli, Dragan Jakovljević leži mrtav na desnom boku; iza njega je Dražen Milovanović. Još živ. Ima toliko snage da kaže, “iznutra, iznutra”. Kovačević uzima jednu od automatskih pušaka koje tu leže, ostavlja na njoj svoje otiske. Nešto kasnije stižu ekipe, obavlja se uviđaj. Ima indicija da su, zbog žurbe, neki od tragova nepovratno izgubljeni.

A vojni istražni organi utvrđuju:

a) pucano je iz obe puške, ispaljeno ukupno 20 metaka.

b) obojica su bili pozitivni posle uzimanja parafinskih rukavica, što ukazuje na mogućnost da su pucali.

c) 14 metaka ispalio je Jakovljević, šest Milovanović.

d) obojica imaju po tri ulazne rane; kod oba, po dve su prostrelne a ona treća ustrelna, što znači da je puščano zrno ostalo u njihovim telima.

e) zrna iz oba tela potiču iz iste puške - Milovanovićeve.

Dakle, stvar je jasna: Milovanović ubija Jakovljevića, pa onda i sebe. Ili nije baš toliko jasno? Postoji, naime, nekoliko konkretnih detalja koji u ovakvo objašnjenje, zaista, unose sumnju.

Najpre, motiv? Svađa, sukob, nestabilne ličnosti? Malo verovatno. Dokazi? Draganova majka Rosa koja kaže da se njen sin lepo družio sa svima u kasarni; s Draženom je, čak, spavao krevet do kreveta. Nisu imali nesuglasice. Dragan je bio miran, tih, pomalo povučen. “Šta ću ja u gradu”, odgovarao je svojoj tetki kada bi ga pitala zašto se malo ne prošeta po Beogradu kada dobije izlaz.

Dražena pak drugovi opisuju kao šaljivdžiju. I: “Nisu se kačili”, kazao nam je jedan od njihovih drugova iz vojske. Isto su, ali istražnim organima, rekli i ostali gardisti.

Ni Dragan ni Dražen, pokazala je obdukcija, nisu imali masnice na licima ili bilo kakve povrede koje bi ukazivale na to da je pre pucnjave bilo fizičkog obračuna.

Draženova automatska puška bila je podešena na pojedinačnu, a ne na rafalnu paljbu. Ako je tačno prvobitno objašnjenje tragedije, da se Dražen sam ubio pošto je ubio Dragana, to bi značilo da je samoubistvo izvršio sa tri pojedinačno ispaljena metka. Teško zamislivo.

Obducenti, u svom izveštaju, ni rečju ne beleže povrede Dražena Milovanovića koje bi bile posledica tzv. apsolutnog prislona cevi uz telo. O apsolutnom prislonu govori balističar iako on tako nešto ne bi mogao da učini bez obducenata, jer to spada u njihov domen posla. A apsolutni je prislon važna karika u lancu dokazivanja da je Dražen izvršio samoubistvo.

Neobično je značajna i povreda od metka uočena na Draženovoj levoj ruci, na podlaktici. Kako bi je on naneo samom sebi? Ili je, možda, logičnije objašnjenje da je Dražen video napadača, te se zato, instinktivno, zaklonio rukom?

Konačno, nejasan je i raspored čaura oko mesta na koje je pao Dražen Milovanović. Čaure obrazuju maltene krug oko tog mesta. Automatska puška prazne čaure izbacuje udesno, unapred. Ovo znači da se Dražen vrteo ukrug i pucao. Zašto? Ovih čaura, u krugu, mnogo je više od onih pronađenih oko tela Dragana Jakovljevića. Međutim, kako već rekosmo, vojni istražni organi ustvrdili su da je mnogo više metaka (14 prema 6) ispaljeno iz Jakovljevićeve puške. Kako je, onda, oko njegovog tela pronađen manji broj čaura od navedenog?

Ukratko, sve navedeno ukazuje na mogućnost da prvobitni zaključak vojnih istražnih organa nije u potpunosti tačan. Da bi se to dokazalo, naravno, potrebno je mnogo više. Ali, činjenica jeste da je situacija na licu mesta mnogo složenija nego što bi trebalo da bude.

Stvar je dodatno otežana problemom ekshumacije Dragana Jakovljevića, radi nove obdukcije. Dražen Milovanović je, podsetimo, u tom cilju već ekshumiran. I Draganov otac Janko potpisao je saglasnost za ekshumaciju. Postavio je, samo, uslov da mu sina ne vade iz zemlje u nedelju, jer je sveti dan, i u sredu, jer je crveno slovo, Sveta Petka. Vojni tužilac sa ekipom u Belu Reku dolazi baš u nedelju. Janko Jakovljević ih tera. i predomišlja se: nema ekshumacije. Ne dam. Ne slažu se svi u porodici s ovom odlukom. Ali vojni istražni sudija i tužilac je prihvataju. Ne i Boža Prelević, predsednik nezavisne komisije. Optužuje pojedince iz vojnog tužilaštva za opstrukciju rada komisije. Traži zaštitu od osnivača komisije, članova Vrhovnog saveta odbrane. Videćemo kako će postupiti, da li će ostati dosledni u želji da sve isteraju na čistac; želju su pokazali već i samim formiranjem komisije.

Šta ako komisija utvrdi da je Jakovljevića i Milovanovića, Dragana i Dražena, ubio neko treći? Očigledna su, u tom slučaju, dva pitanja: zašto su gardisti morali da budu ubijeni i, naravno, ko ih je ubio? Ubijeni zato što su videli nešto što ne bi trebalo? OK, ali šta bi to bilo? Ratko Mladić, kao što se govorkalo? Malo verovatno, jer ne samo što ni Hag ne insistira na toj verziji, već je ona i poprilično nelogična: da vojska, vojni vrh, čuva Mladića u tako specijalnom objektu, zar bi dozvolili nekim klincima da se šetaju okolo i da, eventualno, natrče na najtraženijeg begunca? S druge strane, senzori nisu zabeležili upad u krug sa spoljne strane. Znači, ubicu bi trebalo potražiti među licima ovlašćenim da budu unutar ograđenog kruga. Možda je taj neko iznosio nešto iz čuvanog objekta specijalne namene? Naravno, ako taj neko postoji.

I to je ono što je ovde i najvažnije, kako reče majka Rosa: da se utvrdi istina, kakva god da je. Da se sazna zašto Draganovo i Draženovo ime stoje na umrlicama i po novinama, gde verovatno ne bi dospeli da nisu bili počastvovani odabirom za Gardijsku brigadu Vojske Srbije i Crne Gore.

Baš je zato Dražen ponovo na stolu za obdukciju, i zato Dragan leži u grobu pored groblja, ispod venaca i upaljenog kandila. Tragovi traktora koji je sanduk odvezao gore, na vrh brda, još su sveži. Sveže je i cveće u vencima na grobu. Valjalo bi da se istina o Draganovoj pogibiji utvrdi pre nego što se to cveće osuši. Majku Rosu to ne može da uteši, al’ bilo bi neka uteha. Ne samo njoj.