Besplatno i prodajom

(Iz knjige “Slovenija - od Jugoslavije do Evropske unije”, koju je napisala grupa slovenačkih ekonomista zaslužnih za uspeh slovenačke tranzicije, prenosimo delove priloga posvećenog privatizaciji društvenih i državnih preduzeća u Sloveniji)

Posle dvogodišnje javne rasprave, ostavke više ministara i, konačno, pada vlade zbog tog pitanja, skupština je novembra 1992. konačno usvojila Zakon o svojinskoj transformaciji (ZST).

Prvi koncept ZST, “Korže-Mencinger-Simoneti”, ponuđen je parlamentu u junu 1990. Bazirao se na decentralizovanoj privatizaciji i davao inicijativu za transformaciju preduzećima, poveriocima, zaposlenima i stranim partnerima. Model bi uveo raznorodne tehnike privatizacije na više koloseka, ograničenu besplatnu podelu kapitala, povlastice insajderima i omogućio bi delimično privatizovanim preduzećima da mobilišu privatni kapital za potrebe razvoja. Pri tom, proces ne bi vodila država, nego ga samo nadzirala preko specijalnih vladinih agencija. Prema predlogu, privatizacija bi bila postepena, “hvatajući” prednosti decentralizovane slovenačke privrede, postojeće veze sa stranim partnerima i finansijsku moć stanovništva. Međutim, sa ekonomskog stanovišta, koncept nije ponudio dobro rešenje za velike, gubitničke firme, a politički je bio neprihvatljiv jer nije predvideo bilo kakvu podelu besplatnih akcija građanima, dok su povlastice pri kupovini bile rezervisane samo za insajdere.

Kasnije, pred parlament je prispeo koncept “Zahs-Peterle-Umek”, koji je naglasio masovnu i brzu privatizaciju zasnovanu na podeli akcija pod centralizovanom državnom upravom. Kao u Poljskoj, sva velika preduzeća bila bi privatizovana podelom besplatnih akcija kroz privatizacione investicione fondove. Ekonomski, koncept je nudio samo “kvaziprivatizaciju” vrlo ograničenog uticaja na efikasnost upravljanja i produktivnost. Politički, taj “obrnuti” pristup, sa državom u glavnoj ulozi, bio je neprihvatljiv zbog decentralizovane domaće privrede.

Konačno, u ZST je bio ugrađen kompromisan pristup, sa početkom transformacije kao kombinacijom besplatne podele akcija - insajderima i građanima kroz privatizacione fondove - i tehnike klasične prodaje.

Preduzeća su pokretala program svojinske transformacije pod nadzorom i posle dva obavezna odobrenja Agencije za restrukturiranje i privatizaciju. Svojinska transformacija trajala je više od šest godina, tokom kojih je 1 381 firma (96,2 odsto od ukupnog broja) dobila dozvolu da se privatizuje i bila sudski registrovana. Preostalih 55 preduzeća nije završilo privatizaciju, nego je bilo ili prebačeno u Fond za razvoj ili likvidirano. Društveni kapital koji je postao predmet transformacije činio je svega 68 odsto ukupnog društvenog kapitala, dok je najveći deo preostalih 32 odsto ostao u vlasništvu države.

Većina preduzeća privatizovana je podelom vaučera, koje su građani kroz privatizacione investicione fondove mogli da zamene za akcije. Pri tom, 20 odsto kapitala svake firme prebačeno je kvazivladinom penzionom fondu “Kapitalska družba” i Fondu za restituciju “Slovenska odškodninska družba”, zaduženim da pokrivaju buduće obaveze države prema nedovoljno popunjenom penzionom sistemu i nekadašnjim vlasnicima nacionalizovane imovine. Takvi, veštački fondovi, pod podeljenom privatnom i državnom upravom, zapravo su postali novi većinski vlasnici čitavog slovenačkog sektora preduzeća. Ostatak deonica uglavnom su preuzeli zaposleni, bivši zaposleni i menadžeri. Mada je u sektoru manjih preduzeća dominirala insajderska privatizacija, insajderi - zaposleni, nekadašnji radnici i rukovodstvo - završilo je sa svega oko 40 odsto transformisanog kapitala. Radnici i menadžment preuzeli su više od 50 odsto kapitala u 802 preduzeća, odnono 61,3 odsto od ukupnog broja. Te firme su, međutim, u ukupnom kapitalu učestvovale sa svega 22.9 odsto. S druge strane, u 150 kompanija - 11.5 odsto prema broju, ali sa skoro 45 odsto svog kapitala u procesu svojinske transformacije - insajderi nisu prikupili ni 20 odsto deonica.

Za nadzor nad menadžmentom preduzeća u vlasništvu fondova i velikog broja malih investitora, većinom insajdera, uglavnom niko nije iskazao interesovanje. NJihove performanse bile bi bolje da su u postprivatizacionom periodu institucionalizovani uslovi za traženje rešenja za određene probleme i da su promene u početnoj vlasničkoj strukturi nastavljene. Pomenuti problemi uključuju sukob interesa unutrašnjih i spoljnih deoničara, odnosno dve velike grupe vlasnika sa često različitim, ponekad potpuno suprotstavljenim ciljevima. Dalje, problematičan je bio i ulazak domaćih i stranih strateških investitora, koji su bili praktično isključeni iz masovne privatizacije i, bar donedavno, bili obeshrabrivani visokim troškovima preuzimanja (u slučaju javnih preduzeća). Teško je išla i transformacija privatizacionih investicionih i kvazivladinih fondova u normalne finansijske institucije, više zainteresovane za upravljanje sopstvenim portfeljom nego za upravljanje samim firmama čije su akcije držali. Konačno, zapelo je i oko izlaza malih akcionara, transparentno i po korektnoj ceni, posebno u firmama koje se nisu kotirale na berzi.

Masovna privatizacija u Sloveniji u početku je proizvela relativno koncentrisanu vlasničku strukturu u preduzećima. Krajem 1999. godine, pet najvećih deoničara držalo je blizu 50 odsto kapitala u prosečnoj privatizovanoj firmi. Do kraja 2001. taj udeo uvećan je na 73 odsto - sličan trend konsolidacije primetan je i u broju deoničara. Od početnih 6 898 akcionara u prosečnom javnom preduzeću kotiranom na berzi, odnosno manje od 500 u firmama koje se nisu kotirale, broj vlasnika je do kraja 2001. pao za skoro 50 odsto. Broj akcionara smanjivao se brže u kotiranim javnim preduzećima nego u ostalim.

(Sa engleskog preveo Boris Babić)