Gubitnik sam, tim se dičim...

Kada se normalnom čoveku desi da mu smanje zaradu ili da mu čak posao bude u pitanju, nema mnogo opcija. Po pravilu, moraće da potraži još neki posao - u struci, van struke, za stalno, na crno, kako god. U Srbiji, međutim, ne. Ovde on uzima parolu “JA SAM GUBITNIK” i odlazi da blokira neki važan put, aerodrom, šta već bude pri ruci, držeći se pri tome kao da je upravo preplivao Lamanš, pa još treba da mu se divimo, onako odvažnom i umornom. U čemu je to ovde problem? Nije u njemu. Problem je u onima koji su mu kreirali takav ambijent; problem je u onima koji su ga, svojim ćutanjem ili činjenjem, ohrabrivali: problem je u Vladi Srbije.

Iako je sam pojam gubitnika u tranziciji postao veoma “in”, ovde je izgleda malo ko čuo (pročitao?) da je kategorija gubitnika u tranziciji privremena, i to za najveći broj onih koji to postanu. Zašto? Pa iz bioloških razloga! LJudi u normalnom svetu moraju da rade, da nađu posao, a sa prvom zaradom na novom poslu, oni se “sele” u kategoriju dobitnika! I sada će mi svi reći - ali gde ovde da nađu posao? Gde ja to živim kada dajem takve izjave?

Evo gde živim. Živim u zemlji gde ljudi koji dobiju otpremnine ili prihoduju akcije u visini od 10 do 20 hiljada dolara uopšte i ne pomišljaju da to iskoriste kao osnivački kapital! Jer, šta uopšte da rade, pitaćete? Isto to što i do tada, recimo! Ili, ako to ne ide, mogu da otvore neki novi mali biznis, pekaru, hemijsko čišćenje, ili recimo da kupe kamion pa da budu autoprevoznici, još milion je opcija na raspolaganju! E sada, očekujem primedbu da je taj novac mali za privatni biznis. Kako da ne! Kao da se između sebe ne poznaju, pa ne mogu da se njih deset uortače i tako, za dva minuta, imaju deset puta veći, beskamatni osnivački kapital! Ali, ne. Umesto toga, ti ljudi govore kako će da dograde kuću, kupe auto, da ugrade đakuzi kadu, itd. Neki su se, kažu, već unapred zadužili. Šta se to onda ovde dešava? Mentalitet? Ma ne. To je racionalno ponašanje ljudi koji vide da ova vlast odobrava čitav niz lakših puteva do zarade i posla, i koriste ih.

Kako ovo ilustrovati? Setimo se letošnjih blokada puteva i udarnih tema u medijima. Recimo, kada su malinari blokirali sve živo, jer niko nije hteo da im plati robu onoliko koliko su to sami odredili! A u finalnoj ceni proizvoda najviše valjda treba da se vrednuje upravo ta kvalifikovana nežnost ruke koja je malinu otkinula sa peteljke, taj smisao za lepo ređanje malina u gajbicu. Svi dalji troškovi, od hladnjača do marketinga, plasmana, rizik da ne pominjem, za njih su nevažni. NJihovo pravo, naša šteta. Vlada ćuti.

A sećate li se onih letošnjih naslova, recimo “Cela Vojvodina u blokadi”!? Mlinari nudili 5,8 dinara, dok su seljaci zahtevali osam plus dva dinara premije, kao i garanciju Vlade Republike Srbije da će otkupiti sve tržišne viškove. Evo i mog omiljenog citata: “Kilometarske kolone vozila, vrućina i strpljenje, odnosno razumevanje putnika (í!!) učinili su svoje, pa smo odlučili da svakih sat i po propuštamo vozila po pola sata. Tako smo odustali od tvrde, totalne blokade puteva i pokazali fleksibilnost. Nadam se da će istu mekoću pokazati i Vlada Srbije i dati nam konkretan razlog da se sklonimo sa puteva... - kaže Arpad Kiš, predsednik Udruženja seljaka Subotice...”, i to sve usred turističke sezone, pojačanog tranzita preko Srbije - što prolazili Turci kući na odmor, što išli ljudi u Atinu na Olimpijadu, bez obzira. Izgubismo silni prihod od tranzita, a seljake rasteraše, ali tek kada su se putevi skoro sami ispraznili. Zašto tako kasno?

Ili, ako pođemo još malo dalje u blisku prošlost, videćemo da je bogami bilo i aktivnog ohrabrivanja. Eto, štrajk u Jugoremediji eskalirao baš 19. maja, kada je g. Maršićanin izjavio da će u toj firmi biti poništena privatizacija! Haos kreiran tog dana još nije saniran. Zašto nije, pitamo se. A štrajk u Boru priča je za sebe, iako je ishod veoma sličan jer gubitnicima opet daju lažne nade. Zašto?

U takvom ambijentu, naravno, apsurd se može samo uvećavati, što potvrđuje i nedavni štrajk kontrole leta, neposredno nastavljen štrajkom 607 avio-mehaničara, koji su u potpunosti blokirali domaći avio-saobraćaj. Ima li rešenja? Ima. Još pre dvadeset godina, Ronald Regan je dobio sličan štrajkački zahtev od svoje kontrole leta, posle čega je sve štrajkače odmah otpustio, a na njihova mesta doveo vojnu kontrolu leta. Sa porukom - u državnoj službi možete dati otkaz, ili ga dobiti, ali ucenjivati državu - ne možete. Naravno, očekujem da će mi mnogi eksperti zameriti, jer je ovde sve neuporedivo složenije i suptilnije. Ja ću se, naravno, odmah složiti, jer je sigurno mnogo teže uvesti red u zemlji koja ima jedan jedini aerodrom i jedva 10 aviona, nego što je to bilo u nekoj zemlji sa 5 297 aerodroma, uglavnom nešto većih od surčinskog, i sa nešto malo većim brojem aviona i putnika na njima..

Kada se obesmisli kapitalizam, od kakve je vajde tranzicija? Šta će uopšte 607 avio-mehaničara u Jatu, kada ima samo desetak aviona, i ko im je dao pravo da nas ucenjuju? Zašto državni službenici daju izjave koje ih ne obavezuju? Zašto direktor nacionalne televizije najpre objavi da će otpustiti polovinu zaposlenih, a preostalima udvostručiti plate, a zatim se ispostavi da pretnja nije verodostojna? Je li to možda dobar način da se zaposleni drže u poslušnosti? Da li je iz istog razloga ministar Lalović rekao (usred predizborne kampanje, doduše) da je 40 posto zaposlenih u javnom sektoru višak, pa ništa? Je li zato kreiran onakav predlog zakona o radu, da bi se pred tim ljudima popravio utisak? Treba li izneti još koji argument o tome da vlada kreira ambijent u kome ljudi lepo vide da će silom izvući više nego radom? Je li bar neko tamo u vladi svestan da se na taj način samo prave gubitnici, radikalski materijal, a da svim potencijalnim investitorima i dobitnicima zatvaraju vrata pravo u lice?

I konačno, pitam se, liči li vama sve ovo na povratak u prošlost, u sistem u kome smo skoro svi bili gubitnici i bukvalno svi zavisili od prilično nepredvidive volje jednog čoveka, na čije se reagovanje sa zebnjom čekalo, a očaj nastajao u trenutku kada se potez obelodani? Ista pesma, bojim se.

Dana Popović

(Autor je profesor na Ekonomskom

fakultetu u Beogradu)