Buša Raša ne brine

Jedan književni kritičar kome je čašica sve zaštitniji znak, ovih dana po kafanama beogradske Čubure, sa maliganima i bez njih, tvrdi da knjigu “Čudesna hronika noći” nije napisao Radovan Karadžić, već njen izdavač Miroslav Toholj. Tvrdi da odlično poznaje stvaralaštvo ovog drugog. Kada sam mu ovo saopštila, M.T. se samo nasmejao:

- Ništa to meni ne smeta. Neka pričaju šta hoće. I neka pišu šta hoće. Ja ništa neću demantovati.

I zaista, ima li ikoga zadovoljnijeg posle ovogodišnjeg Sajma knjiga? Bilo je više od 750 izdavača, ali se najviše govorilo samo o onome koji je objavio najtraženiju knjigu - Karadžićevu. Prodato je 1 500 primeraka po ceni od 1 000 dinara, knjiga je otišla u biblioteke širom Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, a preko vozača ili lično, “kupili su je svi koji u Srbiji nešto znače. Napravljene su zaključnice za još tri hiljade primeraka, a da sam imao odštampanih 50 hiljada, sve bih prodao” kaže vlasnik IGAM-a.

I Sonja Biserko, predsednica Helsinškog komiteta za ljudska prava, smatra da se logično može dovesti u pitanje autentičnost ove knjige:

- Ne zna se kako je rukopis došao do izdavača, ne zna se gde je pisac knjige i slično. Može se zaključiti da lobi Radovana Karadžića na ovaj način njega brani i da se kroz ovako lukrativan izdavački poduhvat finansira njegovo obezbeđenje.

Kad smo već kod pikanterija iz čaršijskog života, zanimalo nas je kako se iza reflektora završio troboj Borka Pavićević-Aleksandar Vučo-Miroslav Toholj u prošlonedeljnoj emisiji Klopka (BK TV). Na pitanje da li im je poklonio Radovanovu knjigu, Karadžićev izdavač svedoči:

- Sve je bilo civilizovano do kraja. Pošto mi je u toku emisije voditeljka oduzela knjigu da je ne bih previše reklamirao, smatrao sam da je red da joj je i ostavim. Borki Pavićević sam poklonio Karadžićevu knjigu “Sitovacija” jer je ona dramaturg a to je dramski tekst, dok sam psihijatru Aleksandru Vuču poklonio Karadžićevu knjigu za decu jer mislim da bi to moglo biti predmet njegovog zanimanja. Međutim, video sam u jednom trenutku kako je Borka uzela knjigu od voditeljke i stavila je u svoju tašnu.

Naš sagovornik nas obaveštava još da je na svom štandu video i Natašu Kandić, predsednicu Fonda za humanitarno pravo i Sonju Biserko, da nije video šta su kupovale, ali veruje da je to bila najviše spominjana knjiga na ovogodišnjem sajmu.

Sonja Biserko još nije pročitala pomenuto delo, ali je pitamo šta misli o samom činu objavljivanja knjige čiji se autor nalazi na poternici Haškog tribunala:

- Otvaranje Sajma promocijom knjige Radovana Karadžića je izraz moralne neosetljivosti, ne zbog njenog sadržaja, već zbog činjenice da je Radovan Karadžić simbol zločinačke i genocidne politike vođene u Bosni i Hrecegovini. Objavljivanje ove knjige stvar je odluke izdavača, ali njeno promovisanje ne može proći bez ukazivanja na to ko je Radovan Karadžić. Desila se sasvim obrnuta stvar. Sajam knjiga je protekao u znaku te knjige, u znaku inata prema svetu i svim normalnim ljudima u ovoj zemlji. Neki strani izdavači, kad su saznali za ovaj skandal, bili su spremni da napuste sajam. Odsustvo reakcije sve nas čini odgovornim i moralno ravnodušnim. Stalno zaboravljamo da će žene u Srebrenici i druge žrtve na osnovu ovog događaja graditi svoju sliku o ovom društvu. I, najzad, ko stvara javnost u ovoj zemlji? Isti oni mediji i pojedinci koji su formirali javno mnjenje uoči i tokom ratova.

Čudesna hronika noćI Zora u zatvorsku ćeliju ulazi kao da se nećka; tek se naslućuje po vrhovima brda oko S., a kad osvetli i poslednji budžak u gradu, u zatvor ulazi kao mlad dan, u uniformi i pod opasačem, ili kao spengan zatvorenik modar od jesenje noći. Zora je nevina i zbunjena, dan je nešto drugo: on ima svoj plan i vrši svoju volju. U zoru zebu duše, i samoubice čine svoj poslednji korak sa ove strane opne između svetova. Da li se i na onome svetu čovek može ubiti? Druga smrt ne dolazi pre prve. Blagosloveni stradaju prvi, jer onda drugi znaju sve. Ne treba se ubiti, nipošto; veliki rizik, kaže Jodža: ko zna šta gubiš ako propustiš svoju prirodnu smrt; svakako ne sad, u zoru što podseća na sanjivu gimnazijalku. Čekaj dan, vreme trezveno i zaposleno, pa vidi šta ćeš... Tokom oba napada mladić se umokrio, prokapava i na donji ležaj; težak zadah se oseća sa gornjeg ležaja kao i iz ugla na kome je kibla. Naglo se upali prljavo svetlo i zazvoni neko neprijatno zvono. Jakov Crnković se prenu iz umrtvljenosti; kao da nije bio budan već pogledivao kroz prozor u noćno nebo, zvono i svetlo mu izazvaše oštar bol u čulima. Na hodniku, kao da se odmotava, približava se vika stražara, prete da će razbiti... ako zateknu u krevetu... i nešto slično i vrlo uverljivo, na šta se i mladić sa gornjeg ležaja probudi, skoči i stade da pravi neke užurbane pokrete, kojima se nije video smisao. Podbulog lica punog modrica različite starosti, od kojih su neke bile optočene žutozelenim oreolom, mladić se dugo razabirao gde se nalazi. “Čitaj sve, a najviše lica”, govori ludi Jodža. Mladić se otvarao polako, kao knjiga kupusara. Zatim hitro i otresito napravi svoj krevet, a onda veoma uporno htede da napravi i Jašin, ali mu to Jaša ne dopusti. Mladić se onda upinje da mu pokaže kako se zatežu ćebad. Potom sa istom žurbom, gotovo strasno prihvati se krpa i kante i poče da pere ono malo parketa između kreveta, kao grešnik koji se raduje što mu se pruža prilika da se iskupi. Jakov osmatra ćeliju. Kibla u uglu je, u stvari, nužnik čučavac, sa dve strane zaklonjen parapetom visokim manje od metra. Stara reč kibla, žilavi pojam poniženja, nadživela je tehničko unapređenje. Napolju se još razdanjivalo, kao težak porođaj. Jesenje nebo se dugo i mučno odvaja od zemlje. Preko puta, po slemenu zgrade koja je takođe deo zatvora, započinje veoma bučni skup vrana, koji će se ponavljati u zoru i u sumrak svakoga dana. Znači, vrane su tu! Mora biti da je i njegova među njima. (Odlomak iz knjige “Čudesna hronika noći”)

Istine radi, treba reći da su se tri izdavača sa Sajma dogovorili o prevodu knjige R.K. na engleski, nemački i francuski jezik. A direktor Udruženja izdavača i knjižara Živadin Mitrović saopštava nam zanimljiv podatak:

- Na 27. berlinskom kongresu Međunarodnog saveza izdavača, upravo je postavljeno pitanje dokle ide sloboda izdavaštva. Šta ako Osama bin Laden, recimo, napiše knjigu u kojoj će objasniti kako je srušio “bliznakinje” u NJujorku, ili kako može da nestane pola grada? To je za izdavača unosan posao, ali pitanje je da li to uopšte treba objaviti. Niko se na Kongresu nije usudio da kaže kako bilo šta treba zabraniti, tim pre što je do tada već mnogo kritike izrečeno na račun nekih zabrana knjiga u Turskoj. Zaključeno je da se to prepušta moralu izdavača i njegovoj proceni.

Brana Crnčević, pisac i član Odbora za odbranu Radovana Karadžića, pročitao je knjigu i iznenađen je činjenicom da je “Radovan Karadžić mnogo bolji prozni pisac nego što sam mogao i da zamislim. Pogotovo drugi deo knjige koji govori o zatvoru, uvodi ga u bolje srpske pisce”.

- Ne razumem, kaže Crnčević, zašto se oko knjige digla tolika frka kada je pisanje zakonito. NJegov status begunca koji mu je nametnut, ne znači da on ne treba da sedi, piše, razmišlja. Ove razne agencije za dekontaminaciju bi to najradije smestile pod udar zakona, pa nas to vraća u ona stara vremena kada su knjige zabranjivane kako je kom centralnom komitetu palo na pamet. No, u slučaju Radovana Karadžića vidi se kako su se pobunili bivši komunisti presvučeni u demokratsku kožu.

Književnik i slikar Momo Kapor je u prošlom broju NIN-a izrekao pohvale ne račun knjige “Čudesna hronika noći” upravo govoreći o zatvoru, rekavši da je to kao da “DŽojs opisuje Prokletu avliju”.

Pitamo Teofila Pančića da li bi kao književni kritičar (nekadašnji član žirija NIN-a za roman godine) pročitao ovu knjigu i pisao o njoj:

- Svaki romanopisac ima prava na kritičku “presudu” - osuđujuću ili oslobađajuću. Načelno, ni Radovan Karadžić nije izuzetak. Problem je samo u tome što je, ako je suditi po “Sitovaciji” te njegovoj poeziji, R.K. ipak mnogo kvalitetniji i značajniji kao zločinac nego kao pisac. Hoću reći, sva pažnja javnosti koju njegovo novo sočinjenije privlači, dolazi otuda što se radi o elitnom zločincu, a ne zato što se radi o (minornom) piscu. Uostalom, gde je bio R.K. u srpskoj, bosanskoj, južnoslovenskoj ili kojoj god književnosti pre nego što je postao eminentni ratni zločinac? Nigde, to jest u potpalublju, zajedno sa hiljadama drugih netalentovanih anonimusa koji pate od skribomanskog svrabeža. O Karadžićevim se knjigama može pisati, ali - čemu to? Pišući o nekome, obično pišete o onome po čemu je značajan, a ne o onome po čemu to nikako nije. A najznačajnija Karadžićeva dela ne zovu se kao njegove knjige. Ona se zovu Sarajevo, Zvornik, Srebrenica, Bijeljina, Brčko, Manjača, Foča/Srbinje, Višegrad... Ima toga još. Plodan je to autor bio, dok mu se moglo.

Sada, kada je završen Sajam knjiga, nesporno je da se o knjizi Radovana Karadžića najviše govorilo i pisalo. Za neke je to sramota, za neke uspeh, a za Sonju Biserko to predstavlja pre svega ogrešenje o žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji:

- To je i manipulacija javnim mnjenjem u Srbiji i kršenje međunarodnog ugleda državne zajednice Srbija i Crna Gora, ukoliko je još nešto od njega ostalo. Ovakav potez zbunjuje ne samo domaću već i međunarodnu javnost ali postavlja se i pitanje da li je to oficijelna državna politika, ako član Odbora za odbranu Karadžića ima privilegiju da otvori međunarodni Sajam knjiga?

Da li to znači, pita dalje Sonja Biserko, da ratnih zločina nije ni bilo, da država može da, bez sankcija, ne sprovodi odluke međunarodnih institucija, pa i samih Ujedinjenih nacija? Da li to znači da je jedina “istina” ona koju zagovara famozni Odbor za zaštitu osumnjičenih za ratne zločine i njegov pridruženi član iz Pariza? Ko je odgovoran i ko će odgovarati za ovakve previde?

Poznato je da je ovogodišnji sajam otvorio pisac Milovan Danojlić. U televizijskoj emisiji Utisak nedelje on je demantovao da je član pomenutog odbora jer nikada ništa nije potpisao, ali nije porekao da je simpatizer lika i dela Radovana Karadžića. Brana Crnčević, pak, tvrdi da Milovan jeste član iako ništa nije potpisao, jer je to prihvatio preko svog brata Luja Danojlića. Milovan, pak, misli da su ga pomešali sa bratom koji jeste član Odbora...

Biće tu neka nova čaršijska zabava.

Niko se do sada, iz bilo kakvih međunarodnih institucija, povodom objavljivanja ove knjige zvanično nije oglasio. Izdavač Miroslav Toholj to tumači činjenicom da su američki izbori najvažniji politički događaj na planeti i da je aktuelni predsednik DŽordž Buš krenuo u odlučan obračun sa islamskim terorizmom, računajući da će mu to doneti odlučujuće poene za ponovni mandat. “Kada smo mi ukazivali da je islamski terorizam bio tada najprisutniji u Bosni, niko nam nije verovao. Sada se vidi koliko smo bili u pravu.”

Zna li Buš da je Raša napisao knjigu? Ili je to ostavio za posle izbora? Važno je da je knjiga pristigla u američku ambasadu. I ne samo u nju.