Ostali su ožiljci

Marina Abramović danas u svetu važi (i to prema mnogim zvaničnim listama!) za jednog od sto najuticajnijih umetnika sadašnjice. Bila je buntovnik iz beogradskog Studentskog kulturnog centra, koji sebi žiletom urezuje komunističku zvezdu na stomaku, svetski putnik koji je godinama obilazio najdalje zemlje ovoga sveta u starom crnom kamionetu, prepešačila je 2 000 kilometara Kineskog zida da bi se, na kraju puta, oprostila od dugogodišnjeg životnog i umetničkog saputnika Ulaja. Krajem 2002. godine 12 dana živela je u Galeriji “Šon Keli” u NJujorku, bez hrane, bez reči, bez mogućnosti da išta zapiše, išta pročita, uz sedam sati sna i tri tuširanja dnevno, sve to pred očima javnosti... Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji 1997. godine zaslužila je, između ostalog, perući krvave kosti u sklopu video-instalacije “Balkan Barok”, a zlobnici su pričali da njena umetnosti “smrdi”. Danas nosi titulu počasnog profesora škole Instituta umetnosti u Čikagu i dobitnik je dva najvažnija priznanja američke umetničke scene, nagrade “Besis” (Nenj DŽork Dance and Performance Anjard - The Bessies) i Nagrade američkog udruženja umetničke kritike (American Art Critic Association Anjard). Ovogodišnji beogradski Oktobarski salon joj je dodelio Nagradu za životno delo. Prošle jeseni je prvi put od odlaska u inostranstvo, posle gotovo 30 godina, snimila novu video-instalaciju u Beogradu. Ove godine njen “The Hero” je izložen na Cetinjskom bijenalu, “Count On Us” se može videti u okviru Oktobarskog salona...

Nakon dve godina rada sa Marinom, tog ranog subotnjeg jutra, 16. oktobra, u vreme kada mnogi spavaju, u telefonskom razgovoru Frankfurt-Amsterdam, pričamo za NIN - prvi put za javnost...

Nagradom za životno delo tvoje stvaralaštvo je prvi put zvanično priznato u zemlji iz koje dolaziš. Zašto je potrebno da prođe toliko vremena da bi neko svetski priznat bio uvažen ovde?

- To je nekakav nepisani zakon. U našoj sredini svakodnevna pojava. Moje kolege iz Grupe 70, koje su se svojevremeno okupljale i radile u Studentskom kulturnom centru a ostale u Jugoslaviji nikada nisu imale zasluženo priznanje. A to je greh. Taj početak sedamdesetih i rad naše grupe je bio paralelan sa avangardnim pokretima u svetu. I bio je jednako kvalitetan. U drugim zemljama pravljeni su katalozi, izložbe i ti umetnici su već u to vreme bili deo nacionalnog bogatstva. U našoj sredini ne. To se desilo i mnogima pre. To smo, jednostavno, mi. Živela sam u Jugoslaviji do 30. godine života i nikada nijedna institucija, nijedan muzej nisu kupili niti jedno jedino moje delo. Bila bih, u to vreme, sigurno i više nego srećna da se neki muzej zaiteresovao. Nedavno sam u Beogradu otišla u Muzej savremene umetnosti i videla dva rada u kolekciji potpisana mojim imenom, ali - nisu moja. Pisala sam Muzeju da započnu istragu. Mislim da su to jednostavno uveličane reprodukcije iz knjiga. Neko je imao dobru nameru, ali način nije bio dobar. Tako nastaju falsifikati.

To je, međutim, samo jedna od nepravdi koje su ti učinjene. Setimo se Venecijanskog bijenala 1997....

- Živela sam već dugo u inostranstvu kada mi je ponuđeno da izlažem u Crnogorskom paviljonu na Bijenalu u Veneciji 1997. Ponudu sam prihvatila sa radošću jer sam je shvatila i kao most za eventualni povratak, ako ne fizički, a ono stvaralački. Ali sreća je trajala kratko: pozvana sam, pa je poziv ubrzo povučen, da bi onda moje delo i ličnost bili izloženi surovim napadima u medijima i štampi - bez ikakvog pravog razloga.

Ovoga leta Vlada Crne Gore ti se i zvanično izvinila...

- U to vreme sam bila toliko pogođena da sam odlučila da prekinem sve veze sa kulturnom scenom domovine. Kada je Rene Blok počeo da sprema ovogodišnji Cetinjski bijenale, i kada me je pozvao odbila sam sa obrazloženjem da bez zvaničnog izvinjenja Ministarstva kulture Crne Gore ne želim da učestvujem. Onda sam, nenadano, dobila izvinjenje. Naravno da je ono usledilo pod pritiskom Renea Bloka i iskreno sumnjam da bi do njega ikada došlo da on nije insistirao, a pogotovo sumnjam da bi ministar kulture koji je bio na vlasti kada se sve to dogodilo to ikada uradio. Čekala sam na izvinjenje osam godina. Verujem, međutim, da ne treba više pothranjivati tu negativnu enegriju i odlučila sam da predstavim svoj rad u Crnoj Gori i Srbiji istovremeno. Na Cetinjskom bijenalu i na Oktobarskom salonu. Pored toga odlučila sam da uručim donaciju Muzeju Nikole Tesle jer sam poslednju video-instalaciju napravila tamo.

Iz tvog rada se snažno oseća prisustvo tvog porekla. Šta za tebe znače koreni?

- Kada sam otišla iz Jugoslavije bila sam veoma buntovna. Bolelo me je saznanje da tamo nisam priznata. Nisam tada želela da se ponovo vratim niti da gledam unatrag. Otišla sam u najdalje zemlje. Živela sam sa Aboridžinima, Tibetancima, putovala što dalje na istok i učila što sam više mogla o telu i duhu da bih to saznanje mogla da primenim. Ali, u jednom trenutku sam shvatila da gde god da odeš, sa sobom nosiš “prvobitnu verziju”. U ovom trenutku svog života, vraćam se natrag i gledam unatrag mnogo više nego ikada do sada. Uspostavila sam dovoljno veliku distancu - fizičku i emotivnu - da bih mogla ponovo da napravim novu, generalnu i sveobuhvatnu sliku i da bih mogla da radim sa elementima koje tu nalazim.

Šta je to što te najviše vuče natrag?

- U Jugoslaviji, ili barem u onom delu koji je od nje ostao, mada se i taj više ne zove tako, još uvek postoji nešto čega na Zapadu, nažalost, više nema. A to je vreme. Vreme ima drugačiji kvalitet. Jedini period u mome životu kada sam imala vremena bio je u Jugoslaviji. Sada još jedino imam vremena u svojim performansima, ali nikada u svom životu, jer je život postao hektičan, pulsirajući, uvek u žurbi... u trci između letova, projekata. Nikada nemam tu vrstu “balkanskog vremena”, u kojem možeš jednostavno samo da sediš, piješ kafu i čitaš novine, i to je to. Imam nostalgična osećanja u odnosu na prošlost. To je nešto što je veoma posebno: ljudi imaju vremena da puste vreme da traje, da ga puste da protiče i da uživaju u tome. To je zaista poseban i dragocen fenomen.

Da li si nostalgična?

- Da, veoma. Verovatno je i to tipično balkanska karakteristika. Svaki put kada odem u Jugoslaviju jako sam emotivna, zaista sve me podseća na prošlost i na to kroz šta sam prošla u Beogradu.

Bilo je dirljivo gledati te u Kaselu, prošle jeseni, kako umesto planiranog kratkog predavanja puštaš kasetu sa prizorima iz svog života i pevušiš, kao dete, “Hajde Kato, hajde zlato” i “Sve ptičice iz gore”...

- Imala sam teško detinjstvo. Svi su mislili da sam, pošto dolazim iz tako privilegovane porodice - otac i majka partizani, prvoborci, aktivni funkcioneri posle rata - imala bolje uslove ili bolje obrazovanje od većine dece. To je možda i tačno, ali u isto vreme osećala sam se ekstremno usamljeno, neshvaćeno, sasvim prepuštena samoj sebi. Moji rani radovi, slikarstvo ili moji prvi performansi nikada nisu bili shvaćeni i ja sam se stalno borila protiv nečega. Protiv familije, protiv profesora na Akademiji, protiv mišljenja celokupnog društva o mom radu... Osećala sam se odbačenom. Bila sam crna ovca u toj kulturi. Ostala su do dana današnjeg bolna sećanja. Odlaskom iz te sredine postigla sam određenu distancu ali, u suštini, nikada ih se zapravo nisam oslobodila.

Bol je jedna od centralih tema tvog stvaralaštva.

- Da, bol jeste bitan deo moga rada, ali ja sam istovremeno u stalnoj potrazi za različitim metodama kojima bih mogla da se oslobodim bola (makar to bilo i uz pomoć bola), i da dosegnem drugu stranu i da na taj način obogatim stanje svesti i povedem publiku u taj proces oplemenjivanja i oslobađanja duha.

“The House njith the Ocean Vienj” i nova verzija tvoje, za pozorište urađene, biografije su veoma povezane sa temom bola...

- “The House njith the Ocean Vienj” je kombinacija svih iskustava koja sam imala u svojim radovima sa “dugim trajanjem”. (Marina koristi izraz “duration pieces” - prim S.G.) To je rad o potpunoj depersonalizaciji moje ličnosti, o prepuštanju sebe osetljivoj situaciji, i rekla bih ranjivoj do te mere da izlažući sebe publici, mogu da tražim od publike da i ona postane nezaštićena i ranjiva. I to mi je i pošlo za rukom. U tom radu sam se oslobodila svih ličnih priča, prevazišla lični bol. To je rad o univerzalnom stanju duha. Mislim da je bitno što je performans napravljen u NJujorku jer je to, posle 11. septembra, mesto na kojem je populacija velikog grada gledajući užasnu dekonstrukciju i suočavajući se sa smrću postala ranjiva i otvorena za vrstu iskustava koja nikada do tada nije iskusila na svojoj koži. Taj rad se bavi jednim od najčistijih stanja svesti koje sam ikada uspela da dosegnem tokom performansa sa višednevnim trajanjem...

I bavi se svetskim bolom.

- Da, to je performans koji se bavi onim najosnovnijim - kada se, u gradu u kojem se nema vremena i u kojem više vreme uopšte ne postoji, stvorilo vreme koje postoji i koje, za tih 12 dana koliko je sve trajalo, jednostavno - stoji.

Pozorišna predstava “The Biographdž - Remidž” je vrlo lična...

- “Biografija” je izgrađena od cigli različitih informacija i iskustava sakupljanih tokom mog života. Ona se bavi mojim životom. U isto vreme smo pokušali da predstavu napravimo u toj meri univerzalnom da svako može da projektuje iskustva, da u viđenom, kao u kakvom ogledalu, nađe, u elementima iz moje biografije, one elemente koji su mu bliski ili poznati iz sopstvenog življenja.

U “Biografiji” je veoma lepo i to što predstavljaš i nove, mlade umetnike koje si pratila, podsticala, bodrila...

- Da. Za mene je veoma važna ta tranzicija, prenošenje znanja na novu generaciju... Nedavno sam pričala sa Mišelom Laubom i on mi je rekao da se već pomirio s tim da njegovi komadi, na kraju, umiru. To je zaista tako: napraviš pozorišni komad, igraš ga, ideš na gostovanja, i onda je u jednom trenutku sve gotovo - više ne postoji. Onda sam razmišljala: da, ali ja nisam spremna da dozvolim da moji performansi, moji radovi umru. Uvek gledam na umetnost kao na nešto što treba da živi. Dati priliku novoj generaciji može da učini da moj rad živi i posle mene.

Instalacija “Count On Us”, koju si prošle godine uradila u Beogradu, i koja je prvi put prikazana u Japanu, a potom sa velikim uspehom i na Vitni bijenalu u NJujorku, a sada i u okviru Oktobarskog salona , na svojevrstan način zaokružuje put od “Ritma 5” do danas. Da li je to tvoja vizija? Strah od budućnosti?

- Kada sam prošle godine, posle toliko godina, ponovo krenula u Jugoslaviju da napravim video-instalaciju “Count On Us”, otišla sam gotovo kradom. Sarađivala sam sa veoma mladim timom, produkcijskom kućom “Baš-Čelik” i srela novu generaciju. Taj susret je veliko otkriće. Moja je generacija tako ogorčena, razočarana činjenicom da nikada nije bila priznata. Nova generacija nije još prošla takvo iskustvo, ispunjena je svežinom, ogromnom energijom, i uz sve to je i iznenađujuće profesionalna. Provela sam predivno vreme sa “Baš-Čelikom” i uspeli smo da napravimo tu složenu video-instalaciju koja je imala veliki uspeh. Odlučila sam da radim sa malom decom, u uzrastu od deset do dvanaest godina. Za mene su deca predstavnici budućnosti, u svim zemljama sveta deca su oni na koje treba računati. Dolazeći natrag, posle svih ovih godina, nisam mogla a da ne mislim na poslednji performans koji sam napravila neposredno pre svog odlaska. Bio je to “Ritam 5” i bila je to ta zvezda - komunistička zvezda koja je bila najprisutniji simbol mog dotadašnjeg života, počev od mog pasoša do školskih knjiga. Ovoga puta sam odlučila da napravim istu zvezdu, ali ne od vatre nego od dečijih tela. Instalacija “Count On Us” postavlja pitanja budućnosti, nevinosti, nadanja, bavi se tugom koja proizlazi iz sadašnje situacije i govori o vitalnosti i neuništivosti duha jednog naroda. Mislim da je ovaj rad daleko više politički obojen nego ijedan koji sam uradila poslednjih godina.

Dobitnik si Nagrade za životno delo ovogodišnjeg Oktobarskog salona...

- Znaš, upravo se navršilo 30 godina otkako sam otišla iz Jugoslavije, a to je kao jedan život... Kada mi je javljeno da sam dobila Nagradu za životno delo bila sam veoma iznenađena, zapanjena, dirnuta i jako sam se rasentimentalisala. Umetnici takve nagrade uvek dobijaju na kraju života. Iskreno se nadam da to nije moj slučaj.

Snežana Golubović