Odisej u Oslu

Doakasmo Keriju, ali koja vajda i od toga. Jer, još lane, za vreme Buša, srušili su mi kuću u Tošinom bunaru, i, evo, nikako da se ukorenim u Gročanskoj. A, izvini, brale! Kako i da se ukoreniš na šestom spratu? Sve je lepo, gledam na FK “Obilić”, na CZ i Svetosavski hram, gledam, dakle, na svete srpske institucije; u daljini mi i Avala, ali nema mog dvorišta ispod Bežanijske kose, nemam oslonca, lelujam kao duh. A bašte se već riljaju, uveliko, testerišu se i cepaju drva. I šta mi preostaje? Da radim sa tegovima na terasi i trbušnjake i sklekove u sobi. Kao da sam, bre, robijaš, a ovamo sam, šatro, na slobodi. Na Bušovoj slobodi.

Danima, nedeljama slunjam se po Zemunu. Hoću tamo da kupim kuću sa dvorištem. Napio sam se zemunske vode, oženio se Zemunkom i tu ti je, brate, zapečaćena sudbina! Ostavićeš kosti u Zemunu, pored Dunava, nema ti druge..

Šetam sa Oljom ispod Pregrevice, šetam Širokom stazom. Zašto li je zovu Široka staza kada je uska kao ona koja je vodila do tvrđave Masade, do našeg velikog poraza. Jer, Masada je bila na Petrovaradinu iznad Novog Sada. Dunav bi tu imao šta da kaže, ali on ćuti, kao zaštićeni svedok u Hadu. A kada progovori, biće kasno; neće biti ni Novog Sada, ni Srba iako je Keri izgubio. Eh, kada bi se Dunav raspričao, i Homer bi se postideo!

Prolazimo Širokom stazom pored kućica uklesanih u liticu. Pred jednom kućicom zabrađena starica. Cepa drva. Anđa Bjelobrk iz Civljana kod Knina. Arijevske crte lica, a te je i građe. Pobegla je od “Oluje”. Osam dana išli su pešice od hrvatskog Knina, kroz Bosnu, do kosovske Đakovice. Onda su se skrasili tu, u Zemunu. Tu živi sa mužem i sinom. Podneli su zahtev za legalizaciju, a onda bi prodali kućicu i vratili bi se i Civljane. “Kakav sam samo vinograd imala! Mogli smo noge u vinu da peremo koliko ga je bilo!” Zove nas u kuću. Na “smederevcu” kuva se kupus sa kolenicom i miriše, voda na usta da ti krene. Gore, na spratu, dve sobice, gledaju na Dunav, a on ti teče, tu, ispod prozora. Oh, kako bih mirno da umrem sa Dunavom u uzglavlju! Pod tim uslovom, rado bih otišao u Had. A Had je bio tu, negde, između Gardoša i Ratnog ostrva.

Onda pročitam u novinama da francuski istraživač Rober Filip tvrdi da je Odisej stigao čak do OSLA!!? Do Norveške, burazeru!!!? Na prvi pogled blesavo, ali uopšte nije šašavo. Čitajte malo Crnjanskog, pa i Isidoru Sekulić, i, samo će da vam se kaže. Hiperboreja, Hiperboreja je vukla i Odiseja!

Sedimo u kafanskoj bašti “Široke staze”. Slavim sa Oljom godišnjicu. Trideset i četiri godine, bato moj! U čokanjčetu stiže kajsijevača iz Grocke, a posle sa ribljom čorbom i kečigama stiže domaće belo vino iz Srema. Ali, kakvo vino, bogče ti poljubim! Miriše na Hiperboreju. Jer, loza je severna hiperborejska biljka baš kao i pšenica. I loza i pšenica su tek kasnije sa Hiperborejcima sišle na jug, na Dunav. I tu im je, nekako, najviše prijalo, tu se baš odomaćile.

Eto, o tome je Odisej još kao dete slušao i zato je u Oslo, po padu Troje hrlio...

Srčem riblju čorbu, pijuckam ono vince hiperborejsko. Šlep sa šljunkom brekće uz Dunav. Da ne ide i on za Oslo, majku mu? Imao bih šta da poručim Kjerkegoru. Mada je on u Kopenhagenu. Čujem da još piše ono svoje “Ili-ili”. Biće to bestseler jednog dana, videćete!

Zevam preko Dunava, ka Đerdapu, ka Karpatima; dopire karpatski vazduh sve do Zemuna, do Pregrevice. Samo treba da znaš kako da ga dišeš, kako da ga omirišeš. A stižu vesti o zemljotresima u Rumuniji, ali Srbi za te vesti ne haju. NJima je važnije da Buš smlati Kerija. O,Gospode, smiluj se na Srbe, kada ih budeš sklanjao sa lica zemlje!

Dunavom, uz obalu, klizi i luksuzni gliser. Dvojica, maskirani naočarima za sunce, mašu mi. Odmahnem im sa “Široke staze”, mada ti, kojima mislim da mašem, odavno nisu među živima.

Zemljotresi, podunavski zemljotresi! Oni su dokusurili Troju! Jer, Ahil i Odisej već su digli ruke od osvajanja Troje, uprkos Hektorovoj pogibiji. I, spremali su se za neslavan povratak u Aheju kada je zatutnjalo dunavsko tlo, kada su se digli dunavski talasi i potopili vojne logore kod Nebojšine kule. Desilo se to u gluvo doba noći, Ahil je, pred talasima, jedva umakao iz šatora, Odisej takođe. A kada se zemlja smirila (o, nebesa, o, našeg li jada!), nepobediva Troja osvanula je urušena, kao dečija kula od peska, kao topografija Kalemegdana.

Odisej u Oslu. Oh, kako mi ta teza odgovara! Jedino mi ne odgovara maršruta. Filip Rober tvrdi da je Odisej, ploveći feničanskom trgovačkom linijom, stigao do Kanarskih ostrva, a onda je preko okeana doplovio u Portugaliju, pa uz evropsku obalu do Bretanje, da bi na kraju stigao do Osla, na severu Evrope.

A nije li logičnije da je Odisej za Oslo krenuo DUNAVOM!?

Još onda je Dunavom išao “vodeni put kalaja” sve gore do zemlje Sasa, a kad stigneš do Sasa, onda ti je Severno more već nadohvat ruke. I naš OSLO, naš severni SOLUN! I gde to piše da je Odisej samo plovio? Nije li i HODIO!? Nije li po HODANJU i ime dobio!? Nije li ga Homer nazivao HITRONOGIM i BRZONOGIM!? Takvom Odiseju od zemlje Sasa do hiperborejskog Osla, nije bilo daleko. Jer, ako je starica Anđa Bjelobrk prepešačila za osam dana od Knina do Đakovice, šta je Odiseju da od zemlje Sasa stigne do Osla?

Kod “Naje” u Zemunu srećem starog prijatelja, pravog Zemunca. Uspešan je čovek samim tim što je još živ. Uspeh je biti živ, danas u Srbiji brale moj! Pozdravljamo se po zemunski.”Mun-Ze, kon-za!” Vaistinu, kon-za! Grlimo se, ljubimo kao preživeli trojanski ratnici. Pitam ga: da li može da mi nađe kuću u Zemunu, da opet gajim paradajz, paprike i brokole za Olju, da moja Crna ima gde da pase travu? Kaže:”Za tebe mora da se nađe kuća u Zemunu i to na Pregrevici, da gledaš na Dunav. Znam ja šta ti voliš.”

Ali, moj Zemunac me obaveštava da napušta rodni grad. Prodaje sve lokale u Zemunu, na Novom Beogradu, seli se za London. Otvoriće srpsku kafanu u Čelsiju. Tamo je, već, velika srpska, zemunska kolonija..”Ne mogu, bre, više ovde. Ako ne radiš za nekoga, nema te! Pojede te mrak!”

Dakle, šta imamo? Anđa Bjelobrk vraća se u Civljane kod Knina, Zemunci se sele u Čelsi. A Enej je, odmah po padu Troje, pobegao za Etruriju, za Rim. Da li onda da i ja begam, ej tamo, na Bodensko jezero? Jer, Oslo je, ipak, daleko, a Odisej je, kažu, bio i malo lud.

A moja Crna mi se javlja u snu. I ucenjuje: “Ako ne nađeš kuću negde na kraj Zemuna, ja ti se ne vraćam iz Vrčina.”