Nismo država drugog razreda

Privatizacija “C marketa” postala je tema javnosti. Mnogo više nego što su to bile neke druge privatizacije koje su u Srbiji završene. Zašto je to tako? Da li zato što o ovoj firmi svako jutro glasa četvrt miliona kupaca koji uđu u njene objekte? Oni vide na supermarketima plakate “KUPUJMO DOMAĆE”, a čuju da “pod fer i ravnopravnim uslovima” ti isti supermarketi treba da budu strani. Ima li tu logike?

Ovo je nesporno doba tranzicije i privatizacije i taj izazov se mora prihvatiti. Ali se mora na pameti imati i to da ništa nije od juče, da kad prođe ovo vreme, ova firma će opstati ako je opstala na tržištu, ako nastavi da živi od svog posla od koga je i stvorila sadašnju vrednost i poziciju da bude tako atraktivna za preuzimanje.

“C market” je firma rođena u Beogradu i Srbiji pre više od 40 godina. Jedini je lanac trgovine na ovom prostoru koji je preživeo sve katastrofe koje su se dešavale u okruženju u poslednjih petnaest godina. Čak više, zato što u svom znaku nosi poruku Evropi da i ovde može biti Evropa, važno je da i sama privatizacija bude izvedena ovde. Uz sva uvažavanja horizonata slobodnog tržišta, ne bi bilo nimalo evropski da onaj ko ima robu, a Srbija bar hrane ima, nema pravo da bude trgovac tom robom.

Ova zemlja ima samo nekoliko komparativnih prednosti u privredi. Možda najveća je proizvodnja hrane. Trgovine hranom su sastavni deo te prednosti i njena finalna novčana instanca. U povratnoj sprezi, trgovina kreira proizvodnju i obrnuto. Ko drži te veze, on oblikuje izgled nacionalne privrede. Idite danas u velike trgovačke lance u zapadnoj Evropi i videćete da formalno svi prodaju sve. Ali ako je lanac francuski, roba je pretežno francuska, ako je engleski, pretežno engleska, nemački, itd... I niko se ne buni što je to tako iako svi pripadaju jedinstvenom evropskom tržištu.

Strana konkurencija u našem poslu postoji u Srbiji već nekoliko godina. Nisam impresioniran doslovce nijednom pojedinačnom karakteristikom njihovog poslovanja, od logistike i robnog asortimana do samih cena. Jednostavno, nisu bolji trgovci od nas. Rekao sam Slovencima direktno: “Omogućite nam u LJubljani lokaciju kakvu smo mi u Beogradu dali vama, omogućite nam da osim hipermarketa napravimo još pedeset butika od čije ćemo kirije obezbediti profitabilnost hipermarketa i videćete. Ako govorimo o reciprocitetu, rekao sam, “omogućite nam kredit na deset godina pod uslovima koje ste vi dobili u Beogradu od štednje naših građana i imaćete vrhunski objekat u LJubljani sa svim srpskim specijalitetima”. Oni su se samo nasmejali jer znaju da je to nemoguće.

Od nas zavisi da li će Srbija i srpsko tržište biti mačiji zalogaj kako su se mnogi nadali, da ovde ulete i promarširaju. Ono što je istina koju i mi ovde treba da spoznamo jeste da je Srbija najveće tržište regiona. Sa najmanje duplo većim brojem stanovnika potencijalnih kupaca od svih susednih država. Slovenija i ostale zemlje za ulaz na njihova tržišta prave stalne barijere, moraju biti svesni da mi i pored problema koje smo imali u bližoj prošlosti nismo i ne nameravamo biti ni država ni tržište drugog razreda.

Javnost i transparentnost u konkurentnoj privatizaciji podrazumeva i da se sme znati da u samoj Sloveniji stranci nisu vlasnici više od 2,5 odsto ukupno privatizovanih firmi od 1990. godine, da su strani investitori u trgovinu tamo mogli plasirati samo grinfild investicije, i to uglavnom van gradskih centara, da slovenačke banke i danas duguju više od 300 miliona evra štednje stanovništvu iz drugih republika, da Slovenija šestinu društvenog proizvoda izvozi u bivše republike SFRJ, a od njih uvozi tek šesnaestinu, i to uglavnom sirovine u kojima je i sama deficitarna.

Privatizacija generalno može biti dobra samo ako garantuje firmama budućnost njihove osnovne delatnosti, ali i sigurnost za ljude koji tu rade i koji će je dalje razvijati. Ovolika prašina oko “C marketa” sigurno se ne bi dizala da ova firma ne vredi. Da smo se predavali, propali i propadali ne bi se ovolika javnost bavila pitanjem naše privatizacije. Ali ko da ne posumnja da mešetarenje i trula klima oko firme koja živi od zdravog posla nije u režiji konkurencije, možda baš te strane . LJudima koji ovde rade rekao sam da jedini argument mogu da budu samo njihovi interesi. Svako zna da će se kontrolni paket akcija platiti novcem, a ne rečima. Tu nema više matematike. Što se tiče mog moralnog prava da se kandidujem, ono postoji dok postoje činjenice da sam za ovih petnaest godina postao vlasnik 0,71 odsto akcija firme čiji posao vodim i da sam se sa ostalim ljudima ovde izborio da zaposleni budu vlasnici skoro 80 posto firme. Međutim, van novca i vlasništva, postoji i kod mene i kod tri hiljade ljudi, koji su u stvari “C market”, jedan drugi i možda važniji motiv. Da samo gledamo kako nam drugi kupuju firmu koju smo sami napravili i doveli do nekog rejtinga i imena, bilo bi porazno. I to još bez prava na borbu.

Zato sam i nazvao preduzeće koje je okupilo srpska preduzeća u konzorcijum “PRIMER-C”.

Dakle, otvorena privreda svakako, ali ne i za vlasništvo nad trgovinama, bar ne onoliko koliko to nije slučaj u tim okolnim zemljama koje sebe takođe smatraju otvorenim privredama.

Bilo bi suviše naivno verovati da ovako forsirana borba za “C market” nije u stvari borba za tržište Srbije. To je ključni motiv. Osvajanje robom se može izvesti samo posle osvajanja prodajnog mesta. To najbolje znaju seljaci kad dođu ujutru na Kalenić pijacu. To znaju stranci, ali znamo i mi.

Zato sam siguran, danas više nego juče, da ćemo svi mi ovde uspeti da ne predamo naše tržište prehrambenim proizvodima nikome drugome nego nama i našim sposobnostima od kojih i zavisi naše bolje ili lošije sutra. Utakmica uvek počinje neizvesnim rezultatom, ali sigurno nikad nije pobedio onaj ko se nije borio i imao veru u sebe.

Slobodan Radulović