Arhiva

Ne dobijamo instrukcije iz Vašingtona

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
Ono što je za jedne propaganda, za druge je informacija, a upliv društvenih mreža i digitalnih medija u 21. veku dodatno je usložnio geopolitičku dimenziju informisanja. S obzirom na to da je Radio Slobodna Evropa/Radio Sloboda (RSE) od 1950. godine, kada ga je sa sedištem u Minhenu osnovala vlada SAD, imao istorijsku ulogu da zemljama s druge strane „gvozdene zavese“ pruži mešavinu informisanja i političkog komentara, ova medijska kuća trenutno ima teži zadatak od drugih tržišnih takmaca – izneti breme tradicije, ali i unaprediti poslovanje u teškim okolnostima. Početkom avgusta je za novog predsednika RSE izabran DŽejmi Flaj, analitičar zaposlen kao viši savetnik pri nemačkom „Maršalovom fondu“ i nekadašnji savetnik administracije DŽordža Buša Mlađeg i senatora Floride Marka Rubija. „Balkansko tržište je dobar primer onoga što će RSE raditi u budućnosti. Uprkos našem imenu, već svakodnevno proizvodimo televizijski sadržaj i stvaramo digitalni sadržaj na bezmalo svakom jeziku na kojem plasiramo vesti i informacije. Mislim da će sva medijska tržišta u kojima smo prisutni doživeti ekspanziju digitalnog prostora i tu je važno da se pozicioniramo. To, naravno, ne znači da ćemo zanemariti tradicionalne medije, naročito s obzirom na ogromnu teritoriju koju pokrivamo. Navike publike su ponegde konzervativnije. Drugi fokus je otvaranje redakcija u zemljama iz kojih smo ranije izašli. Prošle godine smo ponovo otvorili male redakcije u Bugarskoj i Rumuniji koje se bave samo digitalnim sadržajem. Sledeće godine otvaramo ispostavu u Budimpešti. S obzirom na zabrinjavajuće trendove kada je reč o slobodi medija, istorijska uloga RSE je i dalje aktuelna“, kaže Flaj za NIN. A da li je RSE i dalje aktuelan – da li je izgubio značaj koji je imao u vreme Hladnog rata i neposredno posle njega? Ne mislim da smo manje važni nego ranije. Mislim da su izazovi veći, ali ne samo za nas, budući da su medijska tržišta sve fragmentarnija. Osim, naravno, ako imate autokratski sistem gde su državni mediji ti koji obezbeđuju i nadgledaju protok vesti. Mislim da nema medija koji će s lakoćom prigrabiti deo tržišta i potom ga održati. Potkraj Hladnog rata, RSE je u zemljama poput Poljske i Čehoslovačke imao šokantno visoke udele tržišta, velikim delom jer smo bili jedina alternativa režimskoj propagandi. Danas čak i pod zatvorenim ili poluzatvorenim režimima, građani imaju ogromnu slobodu izbora koga će da prate. To je dobro. U srži RSE-a i jeste borba za mogućnost izbora, pod uslovom da su informacije koje se plasiraju tačne i objektivno predstavljene. Mi širom sveta pratimo priče o kojima drugi mediji iz raznih razloga odlučuju da ne izveštavaju. Značaj se ne meri samo brojnošću publike, već i poslom koji obavljate. A da li su izazovi pred medijima danas uopšte uporedivi s izazovima iz perioda Hladnog rata? U mnogim zemljama u kojima radimo, državni mediji znaju da budu dominantni igrači. Zaprepastio sam se kad sam shvatio kolika sredstva autokratski režimi izdvajaju za njihovo funkcionisanje. U Centralnoj Aziji vlade izdvajaju na stotine miliona dolara, što pokazuje koliko su mediji važni. Tome dodajte spolja finansirane medije, naročito one povezane s Rusijom, bilo da potiču iz nje, bilo da naprosto drže njenu stranu, šire dezinformacije i teorije zavere, čak i laiku neprimetno. Izazov je uporediv utoliko što je i tada postojala realna bojazan da će se javne i intelektualne debate oblikovati poluistinama i neistinama. Prva loša posledica je nemogućnost donošenja kompetentne odluke od strane građana, a druga je gubljenje poverenja u koncept istine, što je još užasnije i štetnije. Šta raditi kad od državnih medija veću opasnost predstavljaju privatni mediji bliski režimu, kakav je slučaj u Srbiji? Recimo, portparolka predsednika Srbije Suzana Vasiljević je u jednom od retkih intervjua koje je neko iz vlasti dao NIN-u otvoreno rekla da je vrlo selektivna po pitanju medija u kojima će se predsednik pojaviti. Da li je ovaj izbor pravo bilo kog političara ili ipak imaju obavezu da budu otvoreni pred medijima? Jedna od prvih stvari koje pitam zvaničnike koje sretnem je da li će nam dati intervju. Ponekad mi kažu: mediji su toliko nefer prema nama da nam je lakše da se građanima obratimo preko Tvitera ili nečeg sličnog. Tako je na mnogim mestima u svetu, pa i u SAD. Svi političari imaju pitanja na koja ne žele da odgovore i samim tim je za demokratiju neophodno da neko ta pitanja postavi, pod uslovom da su novinari koji ih postavljaju fer, nepristrasni i objektivni. Pomenuli ste i gubljenje poverenja u istinu. Dezinformacija nastaje tamo gde nema nezavisnih medija. Tamo gde mi radimo, najčešće radimo posao koji, recimo, mala lokalna redakcija ne bi mogla da uradi zbog pritiska i maltretiranja i gubljenja tržišne utakmice. Ponovo, važno je proveravati informacije. Mi kroz infografike i „objašnjivače“ u formi videa raščlanjujemo neku propagandu ili teoriju zavere i potom te nalaze iznosimo u javnost. Važno je i da platforme odluče šta se sme deliti na osnovu algoritama i šta uopšte sme da bude na njima. Borba je teška, ali nije izgubljena. Da li ste imali problema u Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj? Za sada ne. U Sofiji sam bio pre oko mesec dana, sastao sam se s premijerom i predsednikom i izrazili su podršku. U Rumuniji smo registrovali redakciju bez problema. U Mađarskoj sam se susreo s predstavnicima vlasti i s opozicionim glasilima. Orbanovom saradniku smo jasno rekli da želimo predstavnike mađarske vlasti i opozicije u emisijama, s ciljem da pokrenemo debatu. Videćemo šta će biti, krećemo s radom za nešto manje od pola godine. Jeste li se susreli s nekim iz Srbije? Juče sam imao sastanak s pojedinim predstavnicima vlasti. Ako se ne varam, viši zvaničnici su trenutno na različitim putovanjima. Nadam se da ću se s njima videti sledeći put. Samo u Srbiji se u poslednjih nekoliko godina otvorilo nekoliko inostranih redakcija, isto važi i za region. Otkud toliko interesovanje za Balkan? Reč je o veoma važnom delu sveta. Briselu je važan zbog mogućnosti širenja EU, ali i iz bezbednosnih razloga. Bio sam u migrantskom kampu nadomak Beograda koji je prepun ljudi čije su krajnje destinacije zapadnoevropske zemlje. Takođe se na malom prostoru sudaraju svi važni geoekonomski interesi – evropski, ruski, američki, kineski, ali i turski, iranski i arapski. Mnogo je komšija. Mislim i da će budućnost regiona da odražava, a možda i da u hodu diktira budućnost onoga što danas smatramo Zapadom, čiji je, recimo, NATO integralni činilac. Na Balkanu će se videti da li međunarodne institucije imaju dovoljno vitalnosti da budu važne i da uključuju nove članove. Znam da je ponekada vlastima, a i pokojim čitaocima teško da razumeju ovo, ali, iako RSE možda finansira američki Kongres, u Kongresu su i republikanci i demokrate i jedina obaveza koju prema njima imamo je da budemo model nezavisnih, profesionalnih medija. Apsolutno ne dobijamo nikakve instrukcije iz Vašingtona. I tu mislim da se razlikujemo od drugih stranih medija koji posluju na Balkanu. Čak i među evrofilskim građanima sve više preovlađuje uverenje da su zapadni centri Srbiju prepustili uticaju Rusije, te da su procenili da im se više isplati nestabilni region od daljih integracija. Nije tajna da se u EU vodi vrlo živa rasprava o budućnosti EU i o tome da li je prethodno širenje bilo prebrzo, da li je ugrozilo neke osnove same Unije. Mislim da je obezbeđivanje evroatlantskog puta zemljama Balkana veoma važno, mislim da je iz američke perspektive to takođe važno. Međutim, Brisel je taj koji će morati da snosi posledice širenja, dobre ili loše. Ne treba zaboraviti da se i sadašnje članice Unije često teško dogovaraju o zajedničkim akcijama i izazovima. S druge strane, mislim da u Briselu imaju određene bojazni glede stanja u Srbiji. Recimo, sloboda medija je pod znakom pitanja. Ima zemalja i u EU u kojima situacija nije baš pohvalna, a možda su Briselu ta loša iskustva i razlog sadašnje obazrivosti prema balkanskim državama. Kao spoljni posmatrač, mislim da srpske vlasti povremeno stvaraju konfuziju o tome koji je njihov dugoročni cilj. Jasno mi je da moraju da se obraćaju celokupnoj publici i da ponekad zato šalju protivrečne poruke, ali to se sve primećuje i beleži. Ako date prorusku izjavu, ako kritikujete rad ili vrednosti EU, a potom kažete da ste posvećeni daljim integracijama, samo dajete municiju onima u EU koji su protiv budućeg širenja. Mislim da će odluka o pitanji Srbije morati da se donese u nekom trenutku, pod uslovom da ima uporišta u raspoloženju samog stanovništva. Postoji prećutni konsenzus u balkanskim stabilokratijama da slobodni mediji, ako im se ostavi dovoljno prostora, mogu da potkopaju ne samo regionalnu stabilnost, već i samu državnost. Kako ocenjujete ovaj pragmatizam? Mislim da takve i slične optužbe isključivo idu u korist onim zvaničnicima koji se boje iskrenog razgovora o njihovim odlukama ili istraživanja o njihovim aktivnostima. Veoma veliki problem po demokratsko društvo je polarizacija medija koja je svuda prisutna. Tamo gde jedne kontroliše vlada, a druge korporacije s određenim političkim motivima, naše je da radimo novinarski posao. Mislim da nigde gde RSE posluje ne postoji opasnost da će mediji postati previše slobodni – ako išta, trend je smanjivanje sloboda novinarima, proglašavanje za strane plaćenike, pretnje, pritvaranja i zastrašivanja.