Estetika otpora

Prvi čitalački utisak, koji se nameće kada se uporede romani iz ove sa onima od prošle godine, bez mnogo dvoumljenja sugeriše da je aktuelna produkcija kvalitetnija. Ovaj utisak, i to se mora naglasiti odmah na početku, kvare manji ili veći propusti uredničko-lektorske prirode, koji su već toliko dugo prisutni i tako široko rasprostranjeni da su postali neka vrsta standarda naše savremene proze. Utoliko i primedbe ove vrste verovatno sve više ostavljaju dojam dokonih mapetovskih zakeranja nego što imaju ikakvog vidljivijeg učinka, te se, izgleda, treba pomiriti sa činjenicom da naša sintaksa, frazeologija i leksika preuzimaju obrasce (priprostog) engleskog jezika i da je to sve više pravilo a sve manje incident. Bilo kako bilo, u romane koji će obeležiti godinu na izmaku i na koje se gornje primedbe ne odnose svakako spadaju oni pisaca starije generacije - J. Aćina, V. Stevanovića, R. Šajtinca, S. Tišme. Krećući se u okvirima svojih avangardnih i visokomodernističkih poetika, ovi romani se bave temama identiteta, savremenosti i bliže ili nešto dalje prošlosti i uspevaju da u sudbinama svojih junaka uverljivo predoče dileme i pitanja koja oblikuju naše doba. Nešto naglašenije seciranje aktuelnog socijalno-političkog trenutka karakteriše romane D. Velikića, E. Nezirovića, M. Bazdulja i L. Tripkovića, koji, u rasponu od humorno-ironičnih do posve tragičnih tonaliteta, pokušavaju da rasteraju različite, iako u osnovi slične ideološko-propagandne magle koje pokrivaju naš svet i ljudskost u njemu. Romani S. Ilića i M. Bodirogića današnji trenutak sagledavaju prevashodno iz perspektive raspada Jugoslavije. Oba pisca se pri tome hrabro suočavaju sa svim užasima i traumama koje su obeležile taj kraj, dajući istovremeno, uz pomoć brojnih istorijskih i književno-kulturnih referenci i umrežavanja, sudbinama svojih junaka univerzalnu dimenziju. Sa druge strane, u romanima I. Marojevića, N. Rackovića, Z. Ćirića i D. Sikimića svet se sagledava iz perspektiva različitih stepena iskošenosti, koja je uslovljena formom ili stilsko-poetičkim obeležjima, temom ili biografijama glavnih junaka, a u svakom od ovih i još u nekim romanima, upravo ta izmeštena pozicija pomaže da uvidi i osećanje sveta budu sugestivniji i precizniji. Romani T. Stupar Trifunović, J. Milenković i A. Vučković nude naoko intimnije i kamernije priče, ali na drugi pogled reč je o angažmanu koji je na izvestan način kompleksniji, budući da je „prikriven“ diskretnim tonom pripovedanja. Donekle izdvojeni stoje romani B. Savića Ostojića i N. Milenkovića, koji, sa svojim hiperrealizmom, odnosno kombinacijom avangarde i fantastike, upadljivije odstupaju od preovlađujućih modernističkih pripovednih modela, kao i romani D. Tuševljakovića i S. Soćanina, koji na ove modele vešto nadograđuju žanrovske obrasce. Navedeno razvrstavanje romana treba shvatiti krajnje uslovno, jer ga je moguće sprovesti i na razne druge načine. Ali ono što se čini neupitno i što obeležava ovu godinu u celini jeste odvažno uranjanje u sadašnjicu i neposrednu, vrlo živu prošlost, te suočavanje sa njihovim dubokim i još uvek nerazrešenim napetostima. Ili, ako se ponovi ona poznata fraza o ozbiljnim knjigama za ozbiljna vremena – romani ove godine dostojno odgovaraju svojoj epohi.