Naši protiv vaših a tu su i njegovi

Pre tačno godinu dana na ovom mestu smo zabeležili da je, posle više godina neometanog monologa Aleksandra Vučića, opozicija u Srbiji počela da daje znake života. I na ulasku u 2020. moglo bi se o njoj reći nešto pozitivno: niti je režim uspeo da je uguši, niti se sama ubila. A bilo je ozbiljnog truda sa obe strane. U 2019. opozicione snage ušle su uz snažan zamajac dobijen od građanskih protesta, pokrenutih zbog prebijanja Borka Stefanovića 23. novembra 2018. u Kruševcu. Na talasu tog protesta, očekivalo se, stranke koje pokušavaju da zaustave kretanje ka jednopartizmu, trebalo je da ojačaju do te mere da zaista mogu da oduvaju autokratski režim naprednjaka uz sasluženje socijalista. I to u vrlo dogledno vreme. Godinu dana kasnije, protesti i dalje traju, ali samo sa delom snage koju su imali čak i u danima ozbiljnog vremenskog kijameta prošle zime. Optužbe za pad energije usmeravaju se, uglavnom, na račun opozicije, uz obrazloženje da je upravo ona „rasterala“ građane svojim pokušajem „preuzimanja“. Činjenica da su, zapravo, za organizovanje skupova u Beogradu, ali neko vreme i širom Srbije, korišćeni stranački resursi nije, ipak, dovoljna da takve ocene potpuno obesmisli: jer, zaista je teško bilo razumeti šta hoće lideri koji pumpaju očekivanja od mitinga u Beogradu 13. aprila, da bi se, posle beskonačno dugih govora i uobičajene šetnje, razišli kao posle svakog drugog skupa. Kao što je bilo teško shvatiti šta je trebalo da znači onaj haotični upad u RTS, pa još uz nošenje motorne testere, kad je svako prosečno inteligentan mogao da zna da od njega korist mogu imati samo Boško Obradović i režimski propagandisti? O obećanjima „nećemo otići odavde dok...“, menjanim na svaka dva-tri sata tokom blokade Predsedništva, da ne govorimo. Sasvim očekivano u vremenu u kome se koprcamo, većina objašnjenja nesuvislih postupaka opozicionih stranaka držala se stare mantre - „svi oni rade za Vučića“. I teško da je neko, u tim čaršijskim analizama, uspeo da ostane bez etikete kupljenog čoveka. Nema, naravno, sumnje da je vlast dala sve od sebe da „izbuši“ i proteste i opozicione stranke, ali i bez tog udarničkog rada brojne postupke moguće je objasniti i najobičnijom borbom za sopstvene pozicije. Posle ozbiljnog debakla na beogradskim izborima 2018, činilo se, u jednom trenutku, da su opozicione stranke shvatile da imaju velike šanse da nestanu ukoliko ne pokušaju da se, zajedničkim snagama, suprotstave gašenju demokratije u Srbiji. U tom strahu od propasti, 14. decembra 2018, većina opozicionih stranaka uspela je da se dogovori oko zahteva o uspostavljanju minimalnih demokratskih uslova bez kojih, tvrdili su tada, neće učestvovati na sledećim izborima. Na spisku potpisnika, osim SzS i još nekoliko današnjih zagovornika bojkota, bili su i DSS, Nova stranka i Pokret centra (kasnije stopljen u Stranku moderne Srbije) koje danas optiraju za izlazak na izbore. Početkom februara 2019. došlo se do Ugovora s narodom u sedam tačaka, kojim su se stranke potpisnice obavezale da će se, između ostalog, zajednički boriti za slobodne medije i poštene izbore, ali i da, ukoliko se ne ispune uslovi za fer izborni proces, na izborima neće učestvovati. Potpisnici su se obavezali i na formiranje jedne zajedničke liste, na kojoj bi, pored stranačkih kandidata, bili i predstavnici sindikata, udruženja, javne ličnosti... Obećana je i vlada stručnjaka sa mandatom od godinu dana, nakon čega bi bili raspisani slobodni izbori. A onda su apetiti počeli da rastu. Čim se od „spasavaj se ko može“ osećanja, koje je zahvatilo opozicionu scenu nakon beogradskih izbora, zahvaljujući protestima, došlo do optimističnog uverenja „počeo je da pada“, na opozicionoj sceni oživela je večna unutrašnja borba za sopstveni položaj. Nije bilo naročito bitno što je još uvek „zec u šumi“ - mnogi su zaključili da je vreme za lično i stranačko pozicioniranje, a krenulo je i traženje prečice u vidu zakulisne trgovine sa vlašću. Nezadovoljstva zbog udruživanja sa strankama sa drugog političkog pola u Savez za Srbiju kontinuirano su rasla, što se najviše videlo u neprekidnim trvenjima u Demokratskoj stranci, zahvaljujući kojima se više puta pojavljivala „pouzdana informacija“ o smeni Zorana Lutovca. Plasirana je ideja o ponovnom objedinjavanju stranaka nastalih iz DS i pravljenju Ujedinjene DS, ona nije do kraja dovršena, ali je zato iz priče ispala Nova stranka Zorana Živkovića. Sukob u DS-u sve vreme je „hranjen“ istupima Boška Obradovića, najagilnijeg i najvidljivijeg člana SzS koji je, u očima dobrog dela javnosti, uspeo da ceo Savez odvuče previše desno. Taj utisak nije sprečilo ni konačno formiranje Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, ključne figure SzS-a, u kojoj je bitna uloga pripala Mariniki Tepić, lišenoj svakog nacionalizma. Na političkom prostoru od centra ka levo, pregrupisavanje je teklo od prolećnog udruživanja lokalnih pokreta u Građanski front (koji je već uspeo da izgubi neke članice), preko formiranja Građanskog demokratskog foruma (u kome se okupila „poražena struja“ PSG, nakon izbora Sergeja Trifunovića za lidera stranke), pa sve do jesenje pripreme nove levičarske stranke sa Jovom Bakićem u glavnoj ulozi. Negde u međuvremenu „blesnula“ je i Samoodbrana, ali ta grupa poznatih intelektualaca nikad nije uspela da objasni svoje namere, a već je izgubila jednog od istaknutih članova, već pomenutog Bakića. Krajem leta Đilas je „proglasio“ bojkot sledećih izbora, što je dodatno pojačalo sukobe u DS-u, ali još više u PSG-u, koji još uvek nije doneo konačnu odluku o izlasku ili bojkotu, ali jeste uspeo da proizvede gomilu unutrašnjeg „prljavog veša“ od koga se deo uveliko valja po Tviteru. Pokušaji pregovora sa vlastima - najpre u organizaciji nevladinog sektora, potom uz pokroviteljstvo evroparlamentaraca, koje je zatražio Trifunović, nije pomoglo. Naprotiv - rasplamsao se pravi mali rat u kome se, u odnosu na stav prema bojkotu, napravila podela na „pravu“ i „lažnu“ opoziciju. Jesen i zima pogodovale su rastu broja desničarskih stranaka koje će na predstojećim izborima popuniti izborne listiće i - voljno ili ne - skrenuti pažnju sa činjenice da se najjača opoziciona grupacija odlučila na bojkot zbog katastrofalnih izbornih uslova. „Ofanzivu“ na birače pokušao je da izvede Miša Vacić, ali čini se da nije baš uspeo da sakrije svoju povezanost sa vlašću. Pregovore su vodili DSS i SPAS Aleksandra Šapića, čijem potencijalnom savezu su istraživači davali šanse da pređe cenzus, ali dogovora nije bilo, pa je DSS formirao Metlu, a Šapić se udružio sa Milanom Stamatovićem iz Čajetine, inače jednim od osnivača SzS. Paralelno sa unutaropozicionim laktanjem i udaranjem u cevanicu, protivnici vlasti uspeli su da dobace i do nekih realnih tema – i to ne samo kroz reakcije na već poznate afere vlasti (smrt Stanike Gligorijević, lažne diplome, renoviranje beogradskog Trga republike…) već i kroz otkrivanje novih slučajeva, o kojima najviše govore MarinikaTepić iz SSP, predstavnici stranke Vuka Jeremića, Balša Božović iz DS-a... A prava zabava još nije počela - izbori nisu ni raspisani.