Kritička reč pod paljbom teškaša

Sistemsko uništavanje nezavisnih institucija početkom ove godine je stiglo do završne faze – preostalo je da se malo počisti u pravosuđu i na Univerzitetu i to bi bilo to. Srećom po režim, pravosuđe baš i nije obilovao ljudima sa integritetom, tako da je akcija bila usmerena ka nekoliko pojedinaca, ali uglavnom protiv sudije Apelacionog suda Miodraga Majića. Sezonu lova je još u januaru lično otvorio najbolji student Pravnog fakulteta (čista desetka iz svih predmeta na kojima se uči da je pravosuđe treća i nezavisna grana vlasti) uz ocenu da samo Majićeve stavove možemo da čujemo jer „ne silazi sa Šolakovih i Đilasovih medija“ i bogom je dan da soli pamet svima koristeći ono što su mu naložili u stranim ambasadama. Hajku su, naravno, nastavili „nezavisni i samomisleći poslanici SNS-a“ tvrdnjama da je za pare „oslobodio šiptarske zlikovce“, da mu „nije bitno što se peku dojke srpskih žena“, da „baljezga gluposti“ i da je „gori od svih kojima je sudio“. Kako su počeli godinu, tako su je i završili, prozivajući ga ničim neizazvani u parlamentu pred dva predstavnika Visokog saveta sudstva koja su, gle čuda, ostala nema i sasvim nezainteresovana da brane struku. Kada ste prvi put dovoljno iznervirali vlast da krene u obračun sa vama i kako je izgledala spirala napada od tada do danas? U ovom „najnovijem ciklisu“ počelo je sa tekstovima koje sam objavljivao na blogu, u kojima sam pisao o nepravilnostima u pravosuđu. Ali tada se vladajuća većina trudila da mi se ne pridaje prevelika važnost i da napadi dolaze od manje važnih igrača. Krešendo je nastupio nakon što sam u Utisku nedelje izneo svoj stav o izmenama krivičnog zakonika i uvođenju doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta. Tada je otpočela organizovana hajka, podeljene su uloge, svi su dobili svoj tekst i uvežbani su skečevi koji su odigravani u parlamentu. Prvo su poslanici iznosili diskvalifikacije, a onda se nadovezao i predsednik Republike od koga smo čuli da sam strani plaćenik, da idem po ambasadama da tražim mišljenje i da svima solim pamet. Kako predsednik zna da li idete po ambasadama? Da li vas prate? Na to pitanje nemam pouzdan odgovor. Više puta sam primetio da se u nekim medijima i na nekim portalima tačno govorilo o pojedinim susretima koje sam imao i koji nisu bili tajni, ali na njima nisu bili prisutni oni koji su o njima izveštavali. Normalno je da mi se nameće pitanje – odakle oni to znaju. Kao što se nameće i pitanje da li mi prisluškuju telefon. Siguran sam da ga prisluškuju i meni je žao tih ljudi koji moraju da obavljaju taj posao: naslušaju se kojekakvih gluposti, ne saznaju ništa bitno jer toga nema i onda nemaju čime da popune svoje izveštaje. Time sebe dovode u opasnost da neko pomisli kako nisu obavili svoj posao i „dobro slušali“. Da, mislim da me prate, ali sigurno nisam jedini – prate sve koje doživljavaju kao „unutrašnje neprijatelje“. I to je za žaljenje, jer već decenijama kao „neprijatelje“ doživljavamo one koji nisu po volji aktuelne političke većine. To je jedan od usuda naših službi bezbednosti i sreća je što nemamo neke ozbiljnije terorističke pretnje jer tolika angažovanost na „unutrašnjim neprijateljima“ odvlači značajne resurse od daleko ozbiljnijih stvari. Da li se napadi intenziviraju i u odnosu na te ostale „unutrašnje neprijatelje“? Mogu da govorim samo o svojim utiscima jer nemam dokaze. Dosta toga se kod nas meri stanjem u javnom mnjenju i sve dok neki glas ne pređe neki nivo značaja, a pod značajem se podrazumeva samo dopiranje do određenog broja ljudi, on ne biva satanizovan ili bar nema tu „čast” da ga satanizuje državni vrh. Onog trenutka kada neko proceni da određeni glas dopire do značajnijeg dela publike, uključuje se teža artiljerija. I to sam osetio na sebi: čim sam neke stvari rekao na medijima koji dopiru do većeg broja ljudi, pojavili su se „teškaši“. Jedna od kritika upućena na vaš račun je da ste deo „šire zavere prema Vučiću“. Kakve veze vi imate sa Vučićem s obzirom na to da se bavite isključivo problemima u pravosuđu? To bi bilo zanimljivo pitanje kada bismo ga ozbiljno razmatrali, ali naš javni diskurs je takav da je neozbiljno ozbiljno razmatrati te stvari. Nikakve veze nemaju moje kritike na pravosuđe sa predsednikom Republike. Možda je problem u tome što sam u više navrata kritikovao i predsednika i ministre u situacijama u kojima su uzurpirali ovlašćenja koja im po Ustavu ne pripadaju. Ali činio sam to samo zbog toga. Nikada nisam davao političke ocene, niti bih kao sudija smeo da ih dajem. Ta vrsta osećaja da ja ugrožavam vlast je vrlo simptomatična i dobrim delom potiče od toga što ovde svi koji na izborima osvoje većinu duboko veruju da im celokupna vlast pripada i da je njena podela samo forma iza koje ne stoji suština. Po osvajanju najvećeg broja glasova, oni iskreno počinju da veruju da ceo kolač mogu da prigrabe samo za sebe i da nemaju obavezu da ga sa bilo kim dele. Svaka vlast ili aktuelna? Mislim da u ovom trenutku to ide ka najopasnijim pojavnim oblicima kojih se sećam od kada sam ušao u pravosuđe, ali daleko od toga da su ranije vlasti bile imune na uzurpaciju nadležnosti. Nemamo nijednu vlast nakon demokratskih promena koja je bila spremna na skidanje šape sa pravosuđa. I to je krug u kom se stalno vrtimo: političari se dok su u opoziciji kunu da će stvoriti pravnu državu i slobodne institucije, a čim osvoje vlast shvate da je mnogo lagodnije to ne menjati, pa zadržavaju iste ljude koje su štitili prethodni režim da budu i njihova pretorijanska garda. Kako onda to možemo da prekinemo? Naročito posle aktuelne vlasti (ako ikada dođe posle), iza koje neće ostati nijedna nezavisna institucija? Ništa nije večno i ništa nije toliko strašno da ne bi moglo da bude i strašnije. Biće institucija, samo je pitanje šta ćemo sa tim institucijama raditi. Ako samo promenimo vlast a ne i sistem, ništa nećemo učiniti i ništa nećemo naučiti. Do promene može da dođe samo ako budemo radili onako kako piše u Ustavu – moramo potpuno da odvojimo sudsku vlast od političke i da je osamostalimo kroz izbor, kroz razrešenja i kroz pitanja odgovornosti. Tek nakon toga ćemo polako moći da pravimo društvo koje ima pravosuđe i pravnu državu. Nekada je za čitaoce NIN-a bila bitna tema rušenje pravne države i napadi na nezavisne institucije. Imam utisak da danas to više nije tema i da smo se svi toliko udaljili od ideje pravne države da ne vidim način kako bismo to uopšte mogli da predstavimo kao problem? Nedavno mi je jedna vaša koleginica rekla da „građani željno očekuju nezavisne institucije“, a ja sam je pitao da li je sigurna u iskrenost te želje i u to da se ne radi o temi koja je ovde počela da kopni. Vladavina prava je jedan apstraktni koncept razvijenih demokratskih društava i veliko je pitanje da li je to tema u društvu kao što je naše, koje je osiromašeno ekonomski, kulturno, pa i civilizacijski. Veoma brzo se udaljavamo od onoga što smo bili, a ljudi su zaokupljeni dnevnim problemima kao što su oni kako da prehrane porodicu, kako da vrate dug za struju, kako da se odbrane od izvršitelja. Normalno je da u takvim uslovima za njih pitanje vladavine prava nije prioritet. Drugi problem je to što su se građani navikli da žive bez vladavine prava, kao što su se navikli i na sve ostalo, recimo na zagađenje vazduha, i da im je izgleda dovoljno to što ih ne prebijaju po ulicama ili što im, na primer, masovno ne otimaju kola. To je osiromašena vladavina prava. Stvarna vladavina prava podrazumeva da i oni koji su na vrhu političke lestvice odgovaraju ako su izvršili neko krivično delo, što mi nemamo. Pitanje je da li će se građani konačno pomiriti sa tim i reći – naš koncept vladavine prava ne zahteva baš sve ono što se zahteva u Nemačkoj ili Francuskoj i nama je sasvim dovoljna neka istočnoevropska verzija, ili će i za sebe zahtevati ono što imaju drugi civilizovani narodi. Na prihvatanje zagađenja vazduha vlast nas priprema tako što gradonačelnik izjavi da se Beograd kandiduje za zelenu prestonicu. A šta izjave da bi nas pripremili za osiromašenu vladavinu prava? Živimo u post-truth eri u kojoj smo istinu prevazišli kao kategoriju. A kada se istina prevaziđe, onda više nema limita. Kao društvo stigli smo do toga da većina više ne donosi svoje dnevne ili dugoročne odluke na osnovu relevantnih činjenica, već na osnovu fatazmagorične slike koja se kreira u medijima koji su i stvoreni da bi produkovali laži. Ta slika, nažalost, jednom velikom delu stanovništva ispunjava potrebe i sve se vrlo približava orvelijanskim slikama gde Ministarstvo istine falsifikuje čovekovu stvarnost. Kada na Tviteru upozorite da je krivična prijava protiv dva Vučića u slučaju Jovanjice, od strane Vučevića sporna, da li smo u sferi politike ili isključivo pravosuđa? Svakako nije politička izjava već je ocena stanja u pravosuđu. Naši političari ili ne znaju ili ih se to ne tiče: sudije imaju ne samo pravo već i obavezu da u javnom životu učestvuju kada je reč o stvarima iz nadležnosti pravosuđa. Kada sam reagovao na podnošenje krivične prijave, takozvano samoprijavljivanje, rekao sam kako smatram da je to samo finale svih poniženja u kojima su sudije i tužioci ćutanjem, pristajanjem i nečinjenjem saučestvovali i da na kraju uvek dolazi farsa i još malo igre s mrtvim plenom. To je baš bizarno: neko se odlučuje da se prijavi kao izvršilac ne verujući da je izvršilac, da bi naterao neki organ da nešto preduzme. Kada je postavka tako zapetljana, na prvi pogled može biti i neshvatljivo o čemu se radi. Ipak, poruka je veoma jasna – taj organ kome se obraćamo, u ovom slučaju tužilaštvo, neće reagovati ako mu mi, političari, ne damo signal. Kada se to poveže sa svim što su podnosioci prijave unapred izrekli o tom slučaju, onda je dat i drugi signal – kakva bi trebalo da bude odluka koja se od tužilaštva očekuje. Da li ste na tu vrstu ponižavanja i pritisaka na pravosuđe mislili i kada ste povodom pretnje koju je gradonačelnik Grocke Dragoljub Simonović izrekao tužiocu da „više neće raditi“ izjavili da je to „sasvim realno“? To je takođe nešto što se sigurno ne bi dogodilo da nemamo sve ono što je prethodilo: najvulgarnija obraćanja predstavnika vlasti i narodnih poslanika predstavnicima pravosuđa, uključujući i moju malenkost, u pojedinim slučajevima, i pred članovima Visokog saveta sudstva. Kada sve to tako dugo traje, zašto se neki lokalni moćnik koji vidi da predsednik Republike proziva pojedine sudije i kako to rade i članovi njegovog kabineta, ne bi osmelio da kaže tužiocu – znaš li ti ko sam ja, a ko si ti i koga si ti izveo pred sud? NJemu je već poslata poruka da takvo ponašanje ne samo da nije kažnjivo već je i dobrodošlo. Pa ipak, za ovakvo stanje ne bih krivio samo predstavnike vlasti, jer jednak deo odgovornosti snosi i pravosuđe. Ako se toliko dugo ćuti, ako su odgovori i iz Visokog saveta sudstva i iz Državnog veća tužilaca mlaki i retki, a najčešće u potpunosti izostaju, onda se stvara atmosfera u kojoj ovakva, nedopustiva ponašanja postaju prihvatljiva. U toku hajke ste optuženi da ste uzimali novac od Albanaca za presudu i da ste pustili pedofila na slobodu. Kako se zove država u kojoj niko ne ispita tako ozbiljne optužbe, već sudija nastavi da radi a predstavnici vlasti da ga blate? Pa upravo onako kako sam već rekao – kao država u kojoj uopšte ne funkcioniše jedna grana vlasti i u kojoj je sve pod dubokim uticajem i pritiskom druge dve grane vlasti. Tražio sam javno da ili povedu postupak protiv mene ako za to ima osnova, ili da me ostave na miru da radim svoj posao. Više poslanika je tada govorilo da sam uzimao novac, a to je najstrašnije što jedan sudija može da uradi. Uprkos tome, bili smo svedoci potpunog odsustva reakcije. Tada sam se zapitao da li baš nikog ne interesuje da li neki sudija uzima pare ili pak svi znaju da je to što govore poslanici laž. I jedna i druga mogućnost su izuzetno loše. Imajući na umu da se sve to dešavalo u Skupštini, stvarno mi nije jasno kuda mi to kao društvo idemo. Postoji li mogućnost da se i kod nas jednom pojavi neka Laura Koveši? Ona je pokazatelj da je to moguće i u društvima u kojima stvari ne stoje baš najbolje i koja liče na naše - gde ne manjka korupcije i nestabilnosti institucija. Gospođa Koveši i uloga koju je imala su moj argument u prilog tezi da je uprkos činjenici da su institucije veoma značajne, nešto ipak i do ljudi koji u njima rade. I kada su institucije slabe, posvećeni i hrabri pojedinci mogu dosta toga da pomere. Oni ne mogu da stvari isteraju do kraja, što se i u njenom slučaju pokazalo jer su je potisnuli kada je previše toga uradila, ali je tužilja Koveši ipak pokazala da ličnim integritetom i spremnošću na žrtvu može da se ostavi trag i postane primer za druge. Problem je u tome što pojedinac može donekle da pogura stvari, ali ako to ne preraste u institucionalno pravilo, društvo neće nastaviti da se kreće zadatim putem, već će se vratiti u devijaciju, čim tog pojedinca sklone. Da li bi kod nas bilo bar malo drugačija da je Zagorka Dolovac samo rekla da se ne može tako razgovarati sa tužiocem? Naravno da bi. I naravno da mislim da joj je to bila obaveza. Ali je to bila obaveza mnogih sa vrha tužilačke i sudske vlasti koji su morali da se oglase u svim slučajevima u kojima su predstavnici političke vlasti govorili: ovaj je kriv, ovaj nije, ovoga dam a ovog ne dam. Puno puta sam ponovio da je predsednik Vrhovnog suda SAD DŽon Roberts nedavno, kada je predsednik Tramp tvrdio da su sudije Obamine, rekao: „Moram vas upozoriti da sudije nisu ni Obamine, ni Trampove, ni Bušove, ni Klintonove, već je reč o izuzetno posvećenim sudijama koji se staraju da pruže jednaka prava onima koji se pred njima pojavljuju.“ Mi nažalost u ovom trenutku nemamo ljude kadre da na taj način brane dignitet pravosuđa. A pravosuđe je tu uvek i uvek će biti tu, a političari su prolazni.