Radikalno gore

Da se više ne lažemo: vlada Vojislava Koštunice je na klimavim nogama, sklona padu!

Istini na volju, ni njeno ustoličenje nije ostavljalo mnogo mesta nadi. Ovo iz razloga jer se radi o koalicionoj vladi. U zemljama rovite demokratije svaka koalicija je, u principu, truli kompromis. Otuda sledi zaključak da je ova vlada, posle višemesečnog natezanja oko njenog sastava, bila moguća jedino kao neprincipijelna koalicija. Pod izmišljenim sloganom demokratskog bloka, u vladu nije ušao DS, koji se bar deklariše kao demokratska partija, a ministarstva su, u okviru koalicionog sporazuma, raspodeljena strankama koje se zaklanjaju demokratskom opcijom kako bi prikrile svoje polit-ideološke razlike. Ovamo eksperti (G17), onamo monarhisti (SPO), plus srpski domaćini (NS).

Čak ni ta mešavina ulja, vina i vode, po svemu nesrećna, nije vladi obezbedila neophodnu parlamentarnu većinu, te je ona na vlast stupila sklopivši pakt o nenapadanju (tzv. kohabitacija) sa DS i pakt o uslovnoj podršci sa SPS. Kod takvog ishoda, sreće nema. S tim da drugačiji ishod i nije bio objektivno moguć. Tako da je, u toj iznudici, vlada Vojislava Koštunice - i pre nego što se navršilo njenih sto dana - izložena pritiscima, uslovljavanjima i ucenama, što bi bilo normalno da dolazi samo od strane opozicije, od onih koji nisu u vladi (ali je, tobože, podržavaju), a sigurno nije baš uobičajeno kada isti posao destrukcije vrše i neke koalicione partije.

Koštuničini partneri, čiji je politički rejting u međuvremenu postao nikakav, svakodnevno pred premijera iznose nove zahteve u pogledu kadrovskih rešenja, često kao JUL DS-a, još češće kao GSS Ničega, preteći da će, ukoliko im se ne udovolji, napustiti fotelje i time, ostavivši vladu u parlamentarnoj manjini kojoj nema leka, izazvati nove vanredne parlamentarne izbore. Ovo bi ličilo na samoubilačku strategiju da ucenjivači nisu svesni kako će im Koštunica udovoljiti, željan da, kako-tako, uglavnom u korist vlastite štete, svoju vladu očuva na što duži rok, makar do proleća.

No, izgleda da je i njemu najzad prekipelo, ako je bar suditi po oštrom upozorenju jednom koalicionom partneru, koji ga je baš preterao sa vođenjem politike slobodnog strelca: “Ili vlada ili izbori - biraj!” A zapravo, nekog izlaza tu i nema. Jer je čak i popustljivi Koštunica shvatio neminovnost situacije, to jest da je podrška socijalista takođe ucenjivačka, u stilu mož’ da bidne, al’ ne mora da znači, da se onaj pakt o kohabitaciji slobodno može okačiti mačku o rep, pa da je, pošto je tome tako, budući da vlada visi o koncu u tuđim rukama, glupo trpeti još i praćke i strele sopstvenih obesnih partnera iz vlasti. Stvari, prosto, tako stoje.

Mada se principijelno kune da neće rušiti vladu, predsednik DS Boris Tadić, koji je u slobodno vreme i predsednik Srbije, otvoreno sabotira vlast Vojislava Koštunice, bilo pod izgovorom ranije preuzetih obaveza (tako je izbegao sastanak o Kosovu, susret sa hrvatskim premijerom Sanaderom), ili tako što zastupa stavove koji su u koliziji sa stavom vlade ili odlukama parlamenta. Istovremeno on ne čini ništa u pogledu predizbornog obećanja da će temeljno očistiti kuću. Afere u koje su njegove demokrate bile upletene za vreme vlasti DOS-a (Bodrum itd) ostaju nerazjašnjene. Vrh DS-a se jedino zanima time kako će iz partijskog članstva isključiti Čedu i Živkovića, dvojicu zombija srpske političke scene, bankrotirane političare.

Za divno čudo, ova raskrečena politika duva u jedra tih autsajdera koji se predstavljaju kao principijelno otpadnici, i uz malu pomoć N. Mićić, L. Perović i fantomskih nevladinih organizacija, traže osnivanje frakcija u DS, spremni su, već su formirali sekretarijat, imenujući istovremeno Tadića kao renegata i mlakonju, koji je izneverio partijski program, a DS kao posestrimu zle DSS, sa kojom zajedno tone u glib obnovljene miloševićevske baruštine. Nisu u tom poslu baš sasvim usamljeni. NJima se, ovako ili onako, pridružuju mnogi bivši čelnici DOS-a, u ovom trenutku sasvim marginalne ličnosti, čija bi imena svi davno zaboravili da se redovno ne pojavljuju na nezavisnim televizijama ili u tabloidima, žustro kritikujući postojeću vlast, uz uzgredne, ali uzaludne napore da vreme svoje vladavine predstave kao Periklovo doba meda i mleka, uz nešto bajate testenine. To je, s oproštenjem, stvaranje kulta. I to ne pripada istoriji. Jer je kult oličenje predistorijskog stanja. Ali, u našem stanju, to može imati uticaja na javno mnjenje.

Boris Tadić - da se vratimo njemu - upravo to i očekuje. On je zavaran rejtingom DS-a, koji je naglo porastao posle njegove pobede na predsedničkim izborima. Sa tom činjenicom računaju i neke partije iz koalicione vlade, pa se prosto otimaju u širenju apokrifnih (lažnih) vesti o svršenom poslu buduće predizborne koalicije sa DS-om. Samo su, kažu, procenti u pitanju. Ta panika pokazuje da G17 ili SPO znaju kako bi ih njihov samostalni izlazak na pretpostavljene (buduće, skorašnje) izbore počistio sa srpske političke scene. Makar privremeno, dok se ne opamete.

S druge strane, njihova ambicija da će, šlepujući se uz DS, ostati parlamentarne stranke, i dobiti nekoliko mesta u vladi nekog novog demokratskog bloka, čista su iluzija. Jer, DS ne potrebuje takve saveznike. Najpre otud što članovi rukovodstva te partije misle da im pomoć Dinkića ili Senića nije potrebna. Oni žive u uverenju da su mnogo jaki, da će moći sami u Ligu šampiona. Malo ih se dotiču upozorenja da je rejting DS dostigao limit rasta i da sada, po prostim zakonima fizike, koja se uči u osnovnoj školi u Bodrumu, verovatno sledi pad. To se opadanje može limitirati. Ali nikako ne u koaliciji sa lanjskim snegovima. Neka koalicija sa takvima može samo dodatno štetiti tadićevcima. Naime, ako do takve koalicije dođe (sic!), glasači koji su još voljni da izlaze na birališta, umesto da se posvete pecanju ili opravci bicikla, svojom namerom da nekim partijama upute poslednju opomenu putem uklanjanja dotičnih iz politike, kazniće tako zapravo DS. Zaključak je pomalo paradoksalan: za DS je kohabitacija najsigurnija slamka spasa. NJeno vreme još nije došlo. Kao što je vreme nekih drugih stranaka nepovratno prošlo.

Ipak, bilo kako bilo, novi (prevremeni) izbori su neminovni. Kad-tad, možda već sledećeg meseca. Šta će oni rešiti? Ništa. Verovatno će donekle ojačati pozicije SRS-a, ali do radikalizacije Srbije opet neće doći. Minimalni proces demokratije biće nekako nastavljen. U tom trećem činu naše bolne tranzicije, uslovljene donekle (promenljivim) zahtevima tzv. međunarodne zajednice, mogu se koristiti razna sredstva. Prava demokratija je ono sredstvo što vrti gde burgija neće.

Postoje, pak, četiri puta koja se moraju izbeći. Prva dva su vlast neprincipijelne koalicije i vlast praznoslovnih birokrata. Treći se sastoji u tezi da su reforme jedino moguće kao permanentna revolucija, kao večno vraćanje 5. oktobra. Taj perpetuum mobile je, kako uči istorija, uzrok propasti svake revolucije, koja se, postavši permanentna, proglašava jedinom vrlinom, a brani terorom.

Na drugoj strani su, takođe sve glasnije, rasne teorije, po kojima su Koštunica, DSS i neki novinari najveći mračnjaci i zločinci u poslednja dva veka, dok se čitav ovaj prostor - dakle, Srbija - definiše kao genetska kloaka, kao senkrup mešavine ološa raznih nacija, rasa, vera i kulture, pa se, je li, demokratija može nadati nekakvoj šansi tek kada se talog očisti, a to se sprovodi vanrednim stanjem i sabljom bez unapred ograničenog trajanja. Pet godina, jedna decenija, koliko već treba; dakle - do konačnog rešenja. To je, s oproštenjem, fašizam. I to, razume se, nema veze sa demokratijom.

Okej, idemo na izbore. Pod parolom: stop fašizmu, dole permanentna revolucija!

Za 6. oktobar!