Rođeni da budu zaštićeni

Prema informacijama NIN-a, novi gazda Vojnog dobra “Karađorđevo” znaće se već krajem ove nedelje, Fond za reformu Vojske odlučio se za zakup kao spasonosno rešenje za dobro čiji radnici već treću godinu umesto plata primaju potvrde, a koje duguje 380 miliona dinara. Kao zainteresovani zakupci pominju se novosadski MK Commerce, nedavno privatizovani PIK “Bečej”...

NEKAD BILO... U Karađorđevu je sve kao po onoj narodnoj “nekad bilo, sad se pripoveda”. U staroj štali, sakupljeni su na jednom mestu i Brozov fijaker i saonice, trofeji i bivši šampioni trkačkih staza SFRJ, najstarija knjiga utisaka u zemlji, fotografije kraljice Elizabete sa lipicanerima koji su joj upravo poklonjeni i sadašnja grla koja zadugo neće imati priliku da se oprobaju u stvarno kvalitetnim trkama. Kažu da u svetu velikog novca dobar posao ide uz dobro ime: valjda zato već neko vreme jagma za ovo dobro. Jer, Karađorđevo ima ime, bez sumnje.

Sve ostalo je, i prema rečima preostalih 400 zaposlenih, stvar prošlosti i možda budućnosti. Zlatni majdan sa preko 8 000 hektara zemljišta i šuma, srndaćima, muflonima, divljim svinjama, izazvao je, kažu, interesovanje i domaćeg kralja šećera Miodraga Kostića.

Još u aprilu ove godine odlučeno je da ovakvo kakvo jeste Karađorđevo nikom ne treba, tek nedavno je Fond za reformu vojske, objavio da je elitno Brozovo lovište, koje je zadovoljavalo 90 odsto potreba JNA za hranom, Vojsci SCG - višak. Mada su prvi interesenti bili zainteresovani za parcijalnu kupovinu, Fond za reformu Vojske odlučio se za zakup na određeni broj godina. Prvi uslov za ulazak u igru za Karađorđevo je jednostavan: treba zakupiti celo dobro. Ostalo - zadržavanje radnika, otplata dugova, vraćanje vlasniku u boljem stanju od sadašnjeg - odlučiće pobednika.

Kao i oko svega drugog vezanog za reformu Vojske, spekulacije o zakupljivanju Karađorđeva su odmah počele. Kako i ne bi: iako danas izgleda samo kao tužno podsećanje na stara dobra vremena, zainteresovani igrači znaju da pobednik najverovatnije dobija mnogo više od svoga uloga.

Kao prvo, tu je ergela sa 140 grla, sastavljena što od mađarskih radnih konja nonijusa, što punokrvnih “engleza” i lipicanera. I danas je najveća u zemlji. Nekada je imala više od 200 grla i pedesetak arapskih konja koje je Josip Broz dobio na poklon.

- Tačno je da je broj grla varirao, ali smo niz godina uspevali da fond zadržimo na oko 170 konja, kaže Nebojša Zlatanović, upravnik ergele. - Predost Karađorđeva je što gajimo više rasa, za razliku od drugih, pogotovo od državnih ergela koje mahom uzgajaju englesku punokrvnu rasu. Nas je, recimo, Ministarstvo poljoprivrede obavezalo da čuvamo nonijuse jer se oni samo ovde gaje.

Kad su pre više od petnaest godina prestala ulaganja u Karađorđevo, a naročito od trenutka kad je Vlada Srbije devedesetih godina prošlog veka odlučila da Karađorđevo gurne na tržište, što se nesrećno poklopilo sa hiperinflacijom, ergeli je trebalo izmisliti način preživljavanja. Tako se počelo sa rentiranjem pastuva za priplod, pa i sa iznajmljivanjem boksova za konje u privatnom vlasništvu. Jednodnevno čuvanje konja bez treninga košta 380 dinara. Ergela je nedavno ostala bez džokeja i pravih trenera. LJudi više nisu hteli da žive od potvrda koje primaju evo već treću godinu. Ne pomaže mnogo ni redovna godišnja prodaja konja. Kad je početkom ove godine oglašena prodaja dvadeset devet grla, ispostavilo se da odlazi cela ergela.

- Krajem svake godine komisija, nekad republička, a sada sa predstavnicima pokrajinske vlade i ljudima ovde zaposlenim, određuje koje grlo ide na prodaju, a koje ostaje u ergeli. Tek kad Ministarstvo odbrane odobri njihov zapisnik, formira se nova komisija i obavlja licitacija. Govoriti o nekoj zaradi je bespredmetno: cene na poslednjoj licitaciji kretale su se od

30 000 do 180 000 dinara, kaže Zlatanović.

A slavni “Atlantik”, već metuzalem kao i “Gliser”, “Galantni”, još arče svoje penzionerske dane u boksovima dok ih ne povedu kakvoj omici.

Sve što se ovde dogodilo opšte je mesto svake ergele i poljoprivrednog dobra kod nas. Prvo se prestalo sa ulaganjem u ustanovu, onda je počela da propada mehanizacija za poljoprivredne radove. Ono što bi preteklo posle podmirenja potreba Vojske, Karađorđevo je nekada samo prodavalo. Ali, za obradu 4 622 hektara zemlje mora se imati mnogo traktora i kombajna, inače cene proizvoda idu nagore, a tržište traži cenovno konkurentnu robu.

- Mi imamo visoke fiksne troškove. Izgubili smo konkurentnost i taj disparitet između troškova i tržišne cene nas je doveo dovde, kaže Mile Kremenović, referent za marketing i turizam.

Dalje je sve išlo uzročno-posledičnom vezom: manje hrane značilo je manji stočni fond, pa je dobro 1993. godine malo 2000 junadi da bi danas imalo tek 200. Plus 400 krava muzara. Svinja danas imaju oko 3000, a ovaca, računajući i one na ekonomijama u Kovinu, Somboru i Surčinu, oko 2500. Nekad su hranili JNA, a sad su odlučili da im jedino životinje ne smeju biti gladne. Zato ljudska hrana nije prioritet nego stočna. A kako sami ne mogu da obrade sve oranice, nekoliko stotina hektara su iznajmili.

Pokušalo se i sa turizmom. Ali ni to nije išlo.

- Pa, Karađorđevo je predviđeno da bude dobro od strateškog značaja, da služi snabdevanju Vojske, a ne za tržišnu utakmicu, kaže Milivoje Kujundžić, referent za komercijalne poslove.

- Ustanova nikad nije bila pravno lice, već je deo Ministarstva odbrane. Samim tim nikada nije mogla da se nađe u sistemu poslovnih banaka, da uzima kredite i posluje samostalno.

Sve što postoji u Karađorđevu građeno je za neka idilična vremena kad država ulaže, vojska uzima, a diplomate, posle zimskog doručka na otvorenom, odlaze u lov. Danas, džaba opčinjavajuća priroda, kad turiste nemaš gde da smestiš, osim u lovačkom centru “Dijana” i bungalovima “Vranjak”, koji su usred lovišta. Velikih diplomatskih hajki poodavno nema. Mađarska, Rumunija i Bugarska su lepo iskoristile naše devedesete i zapadnoevropskoj lovačkoj, nekada našoj, klijenteli ponudili možda ne bolja lovišta, ali bolji smeštaj i prateću turističku ponudu, sigurno. Tako je u Karađorđevu mogućnost lovnog turizma gotovo ugašena. Divljači ima, ali ima li u Srbiji dovoljno platežno sposobnih lovaca. Jer, za odstreljenu divljač plaća se između nekoliko stotina i 15 000 evra. Radnici, suspendovani zbog prošlogodišnje pobune, tvrdili su da jeleni kapitalci u Karađorđevu već poodavno ne riču, ali u Karađorđevu tvrde da je lovni turizam baš zato isplativ što se fond relativno lako i jevtino obnavlja.

Za Karađorđevo su neko vreme slamka spasa bili bagrem, hrast, topola, jasen i grab.

Drvna građa se i sad prodaje putem javnih oglasa. Osim što je reč o relativno mladoj šumi, koja se može eksploatisati samo jednom u četrdesetak godina, ovde je problem i što nema finalnog proizvoda. Postojala je mala pilana koja je pravila palete, ali je i to ugašeno, tako da osim u mlekarstvu, Karađorđevo nema finalizacije proizvodnje. Na postojećoj klanici se, na primer, vrši samo uslužno klanje. Nema više srnetine, fazanerija je u teškom stanju, a čuvena Rezidencija je briga Gardijske brigade.

KONAČNI UDARAC: I Vojska je od Karađorđeva odustala. To je već bio pravi, konačni udarac. Kada je srpska vlada 1995. godine pokušala da sprovede program sanacije ustanove, Uprava za snabdevanje Ministarstva odbrane bukvalno je odbila ponudu Karađorđeva. Asortiman, navodno, nije bio odgovarajućeg kvaliteta. Od tog trenutka saradnja s Vojskom je definitivno krenula nizbrdo. Poslednji ugovor sklopljen je 2001. godine. Već tri godine Karađorđevo ne sarađuje sa institucijom pod čijim je šinjelom bio decenijama. Praktično, Karađorđevo i ne učestvuje u snabdevanju Vojske, mada je spisak njenih dobavljača iz 2003. godine poduži.

Od oktobra 2000. godine došlo je i do velikih promena u sistemu poslovanja. Tako su već krajem 2001. i početkom 2002. godine uvedeni tenderi u sistem snabdevanja Vojske, čijim zahtevima Karađorđevo nije moglo da odgovori.

U međuvremenu je prestala isplata plata radnicima. Ustanova baš njima duguje najviše, po osnovu plata ili doprinosa. Kako se štite od poverilaca?

- Sve što prodamo, gledamo da naplatimo avansno, kaže Kujundžić.

U vreme raspada SFRJ od Karađorđeva su se odvojili njegovi pojedini delovi - Morović, Manjača, Nabrđe kod Vukovara. Po istom principu od dobra će sada otpasti i ekonomije u Somboru, Surčinu, Kovinu. Formalno su još uvek deo ustanove. Najveći deo zemlje tih ekonomija u okviru je kasarni, a status nekih od tih objekata tek treba da bude rešen.

Prošlogodišnji bunt radnika Karađorđeva, koji su pored plata tražili i rešavanje statusa ustanove, dobio je političku dimenziju, pa se u ceo slučaj uključilo i Izvršno veće Vojvodine. Ponuđeno je povezivanje Karađorđeva sa Institutom za poljoprivredu iz Novog Sada, pa čak i prebacivanje u nadležnost Skupštine Vojvodine. Ali Ministarstvo odbrane predlog nije prihvatilo. Intervenisala je vojna policija, najuporniji radnici su kažnjeni po slovu Zakona o zabrani stranačkog i sindikalnog okupljanja u Vojsci.

Zašto je propao i program sanacije Karađorđeva koji je 2001. godine izradio Jugoimport SDPR niko ne zna da objasni. Taj je program predviđao ponovno integrisanje Karađorđeva i Morovića u jednu celinu koja bi, kao javno preduzeće, ušla u sastav “Jugoimporta”. Taj plan je uglavnom propao, kao i komisija koju je formirao tadašnji predsednik savezne vlade Zoran Žižić.

Dakle, spas za Karađorđevo očekuje se već krajem ove nedelje. Interesenata je, navodno, mnogo, što domaćih, što stranih. Zaposleni u Karađorđevu, kome stečaj visi nad glavom, čekaju ga raširenih ruku. Jer oni još veruju da su elita - ali na aparatima.