Nema dosijea ima šporeta

Bićete razočarani”, dočekao nas je Rade Vujović, načelnik Instituta bezbednosti Bezbednosno-informativne agencije. Zašto razočarani? “Videćete.” Ali, obećanje stoji?! Moći ćemo sve da pogledamo? “Naravno. Razočaraćete se zato što na Institutu nema onoga što novine pišu da ima.”

Pisalo se, i govorilo, mnogo. Naročito u poslednje vreme, otkako je Danica Drašković objavila svoju želju da dođe na čelo Instituta i bandu razbije iznutra. Priče o Institutu su intrigantne: leglo zla, mesto s koga se prisluškuje Srbija, mesto odakle su državne ubice polazile da izvrše neke od svojih najgnusnijih zločina koji su potresli Srbiju, odatle se pakuju afere političkim protivnicima.

Ili, ipak, nije baš tako? “Sigurno da nije tako”, kaže načelnik Vujović. “Ovo je isključivo naučnoistraživačka institucija. Istraživanja u oblastima elektronike, hemije, mašinstva, laboratorije za DNK analize.” Dobro, dobro, ali gde su dosijei? “Tamo gde treba da budu. Ovde nisu”, odgovara Vujović, gledajući nas mirno u oči. Kako nisu? “Nisu. Nikada nisu ni bili. Institut bezbednosti nema baš nikakvog dodira sa dosijeima.” Ni kada se oni stavljaju na mikrofilm? “Ni tada. Da bude sasvim jasno: ni ja, ni bilo ko od zaposlenih na Institutu, nismo ovlašćeni i ne možemo ni da pogledamo ma koji od dosijea BIA-e.” Dobro. Ali, vi pravite prislušne uređaje? “Da.” I? “I to je to. Uređaj se ovde napravi, ali mi ne znamo kome je on namenjen, ili gde će i na koji način biti postavljen. Zaposleni na Institutu bezbednosti ne bave se operativnim radom, nemaju nikakve veze s tim.”

Štaviše, objašnjava Vujović, inače inženjer elektrotehnike, radnici Instituta bezbednosti nemaju status “ovlašćenih službenih lica”. Prostije rečeno, nemaju značku BIA. Imaju na Institutu, umesto toga, 11 doktora nauka, 17 magistara, više od trideset inženjera različitih struka. Ukupno, manje od dve stotine zaposlenih. Plate dobijaju iz budžeta, iz budžeta se finansiraju i režijski troškovi, a sve ostalo zarade sami. Plaćaju porez kao i svako drugo preduzeće (koje to uradi). Žale se, usput, da neke poslove ne mogu da naplate a za porez su već dali novac. Problem su tu, uglavnom, sudovi, za koje godišnje urade po nekoliko hiljada veštačenja. Falsifikati, droga, DNK analize, balističke, prepoznavanja glasa. “Nikada nam nijedno veštačenje nije bilo oboreno”, ponosno će načelnik Rade Vujović.

Sem toga, značajan su izvor prihoda i poslovi za namensku industriju (“Mi osmislimo, recimo, pendrek ili pancir, oni proizvode.”), projekti obezbeđenja objekata, protivdiverziona zaštita. Zašto niste obezbedili zgradu u Nemanjinoj 11, Vladu Srbije, ispred koje je ubijen premijer Đinđić? “Napravili smo projekat već u januaru 2001, ali nam je rečeno da nema para”, odgovara Vujović. Institut, zato, radi za one koji novca imaju: “Na beogradskom aerodromu smo, na primer, rešili sistem kontrole prtljaga. Radimo i za Naftnu industriju Srbije, PTT, Telekom. Takođe, proveravamo stepen zračenja raznih uređaja koji se uvoze. Eno, pun nam je magacin televizora, pegli, šporeta i veš-mašina.” Izvoz opreme? “Da, u saradnji sa SDPR-om.” U Irak, na primer, za vreme sankcija? “Ne. Izvozimo u Republiku Srpsku, u Makedoniju.”

Malo istorije: Institut bezbednosti osnovan je pre 28 godina. Radio je za sve službe SFRJ, od saveznog i republičkih DB-a, do carine i vojne obaveštajne službe. Formalno, kao samostalna institucija u sastavu Savezne državne bezbednosti. Po raspadu zemlje, a do formiranja BIA pre dve godine, u sastavu je MUP-a Srbije, van RDB-a. Od 2002. godine je, dakle, jedna od organizacionih jedinica BIA.

Preloman momenat po reputaciju je, međutim, posle okončanja bombardovanja, u leto 1999. godine. Tada se služba na čijem je čelu Rade Marković useljava u kompleks na Banjici, u kome je dotad bio samo Institut. Rade Vujović: “Zato nam i pripisuju stvari s kojima mi nemamo baš nikakve veze.”

Da li je zato SPO tražio mesto prvog čoveka Instituta bezbednosti, misleći da je Institut nešto sasvim drugo od onoga što zapravo jeste? Moguće. Tek, činjenica je da je na ovo mesto pre nekoliko meseci došao kadar SPO-a, advokat Radomir Živković, ali i da odlazi odmah po postavljenju, pošto je stekao uvid u ono čime se Institut bavi. Video je, takođe, i da nadležnosti Instituta i njegovog načelnika nisu menjane otkad je donet Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji.

Institut bezbednosti danas je smešten u četiri zgrade. Obilazimo ih sve, od podruma do poslednjeg sprata. Zgrade nisu povezane tunelima. Zgrade k’o zgrade, u njima kancelarije kao i sve u državnim firmama. Nameštaj čuva dah osamdesetih. Poneka vrata su zatvorena. A šta je ovde? Evo, pogledajte. Otvaramo, zatvaramo, ništa specijalno.

Laboratorije i radionice. LJudi u teget i belim mantilima objašnjavaju šta oni tu rade. Pokazuju sprave na kojima rade. Teško ih je i razumeti, kako tek prepričati to što su rekli. Shvatamo, ipak, da je oprema nabavljana kad i onaj nameštaj. Zastarela je. Osavremenjuju je, šta će, na srpski način. štapom i kanapom.

Pa ipak, imaju čime da se pohvale. Recimo, prvi su otkrili način na koji su aktivirane bombe u vozovima u Madridu, 11. marta ove godine, kada je poginulo skoro 200 ljudi. Uporedili su određene parametre sa veštačenjem neke eksplozije iz Pančeva od pre tri-četiri godine, našli sličnosti i utvrdili da su madridske bombe aktivirane mobilnim telefonom. I još, da nije reč o eksplozivu koji se koristi u rudnicima, kao što su Španci mislili, već o eksplozivima za kamenolome. Eto.

Kao izuzetak u pogledu opremljenosti deluje nam laboratorija za DNK analize. Počeli su tom problematikom da se bave 1989. godine, svega pet godina pošto se s tim počelo u svetu, a sa analizama od 2000. godine, posle nabavke opreme. U laboratoriji se hvale kako su, na primer, nedavno uspeli da izvuku DNK profil iz pljuvačke sa žvake stare pet godina. Analiza krvi je, napominju, mnogo manji problem.

Prolazimo i kroz “gluvu sobu”, “crnu sobu”, sobu u koju ne prodiru elektromagnetni talasi. Stižemo do balističkog tunela, dugačkog 200 metara. Najduži u ovom delu Evrope. Na naše pitanje, načelnik Vujović kaže da su naši balističari po stručnosti ravni onima iz Nemačke, iz čuvenog Visbadena. Lepo.

I tako, posle više od četiri sata pažljivog njuškanja, privodimo kraju posetu Institutu bezbednosti. Jeste sve to tajno, čim je deo tajne policije, ali nije na onaj način tajno. Razočarani? Zavisi, valjda, od toga šta se očekivalo. Za novine bi, svakako, bilo bolje da smo nagazili na koji dosije, bar jedan, al’ šta ćemo kad nismo, kad smo umesto dosijea naišli na šporete i pegle.