Opravdan potez

Usredsređena na ključne epizode iz biografije Milene Pavlović Barili, Sanja Domazet je u komadu “Krila od olova” opisala sudbinu možda najveće srpske slikarke u DŽDŽ veku, u stvari njen neuspeo pokušaj da se samorealizuje i na ličnom, i na umetničkom planu.

Ona je to učinila u formi poetske drame s izrazitom literarnom vrednošću, u žanru koji podrazumeva sintezu lirizma i pripovedanja, gde se neprestano prepliću činjenično i fiktivno, pri čemu iz prvog isijava nešto fantazmagorično, a drugo deluje tako stvarno. Na prvi pogled, u tom komadu je prikazan u neoromantičarskom maniru samo vidljivi aspekt tragedije jedne neobične, genijalne žene: njena čežnja za prisnom vezom s odbeglim ocem; njeni susreti s Musolinijem, De Kirikom, Pikasom i kraljem Petrom II, koji, ovako ili onako, produbljuju depresiju što je sve odsudnije savladava; njen promašeni brak s čovekom s kojim nema ničeg zajedničkog; njeno potucanje od jedne zemlje do druge, osećanje da je svugde i nigde, da nema prave korene; njeno razočaranje u svet i ljude. Ali, iza pojavnog, autorka nagoveštava i ono duboko skriveno: jedva vidljive pokrete u ljudskoj duši, nejasne impulse koji je iznutra, iz dubine određuju. S druge strane, ta priča je i dvostruko oneobičena, i time što je ispričana iz perspektive jednog kepeca, požarevačkog Nemca, koji je i kao dete, i kad odraste beznadežno zaljubljen u veliku slikarku, a i tako što likovi s njenih platana povremeno dolaze na scenu da definišu jedan prostor između jave i sna gde se zbivanja makar i delimično odigravaju.

Ali, u postupku Sanje Domazet lako uočavamo i jednu krupnu grešku: tanana vibriranja u dubinama svojih glavnih junaka, Barilijeve i Hansa, naročito prve, ona ne insinuira, ne nagoveštava iz daleka, kroz odnose u kojima su s drugim licima, već ih eksplicitno opisuje pomoću njihovih učestanih emocionalnih deklaracija koje, sustižući jedna drugu, dovode do toga da narativno prevagne nad dramskim.

Nažalost, u predstavi reditelja Stevana Bodrože nije ništa učinjeno da se taj nedostatak unekoliko ublaži, da dođu do izražaja bar dobre strane komada. U njoj čak ni scene iz spoljnjeg sloja radnje nisu životno upečatljive, ili su isuviše stereotipizirane, ili su prekomerno patetične. Uz to, i narativni iskazi su malokrvni i bledunjavi, iz njih ne progovara ono neiskazivo i neobjašnjivo u čoveku. Nije dobro ni to što su iz priče izostavljeni i te kako važni elementi, koji i najobičnijim pojavama daju privid i ukus tajanstvenosti, što kepec nije kepec, što u scenografiji nema ničeg direktno preuzetog iz fascinantnog opusa naše slikarke, na čijim se slikama ljudi i predmeti pojavljuju u prizorima sličnim fantastičnim snoviđenjima. A ponajgore je što je predstava teatralizovana do te mere da se stiče utisak da likove i događaje oblikuje više koreograf nego reditelj, da je ljudima ostavljena njihova telesnost, a redukovan unutrašnji, psihološki i duhovni život, oduzeta tragična dimenzija. U rediteljevoj inscenaciji, istina, ponešto je i veoma uspelo. Na primer, to što on, uz dragocenu saradnju dve odlične glumice, Milene Pavlović, u glavnoj ulozi, i Đurđije Cvetić, koja igra slikarkinu majku, artikuliše u nekoliko scena finu vrstu sentimentalnosti, spaja reči i muziku u obojene zvuke, u uzbudljive signale, koji snažno dejstvuju na publiku.

Pa ipak, i takvo izvođenje komada “Krila od olova” je opravdan repertoarski potez, zato što omogućava jednoj očigledno darovitoj autorki, Sanji Domazet, da se vrati u naše pozorište, da u njemu potraži mesto koje joj pripada.