Slavu slavim “Svetog Partizana”

Leskovac je u savremenoj Srbiji poznat po leskovačkim mućkalicama i leskovačkim socijalistima.

Kako da im odoli putnik namernik?

Nastanjen je još u mlađem kamenom dobu (iskopavanja na brdu Hisar), ali su ga Turci zauzeli u petnaestom veku, da bi bio oslobođen 1878. godine. U Narodnom muzeju čuva se arheološka zbirka sa ranovizantijskim nalazima iz Caričinog grada. Caričin grad, ranovizantijski grad iz šestog veka, nalazi se 28 kilometara od Leskovca, kod sela Prekopčelice. Vizantijski car Justinijan, nakratko obnovitelj Vizantijskog carstva i graditelj carigradske Svete Sofije, podigao ga je na mestu svog rođenja.

Bio je episkopsko sedište, što dokazuje i do sada iskopanih osam crkava.

Ovih dana je stigla vest o otkriću falsifikovanih dela Uroša Predića, Jovana Bijelića i Bose Valić u Narodnom muzeju u Leskovcu, čiji su stručnjaci zatražili arbitražu Narodnog muzeja u Beogradu. Savetnik Narodnog muzeja LJubica Miljković potvrdila je da nijedno od tri do sada pregledana dela nisu ostvarenja navedenih majstora. Fotografija dela Bose Valić “Žena u enterijeru” na kartonu dokumentacije ne odgovara priloženoj slici.

Još otkako sam se beznadežno zaljubio u gospođicu Kleopatru Kalafatović, čiji je otac u Leskovcu došao da krade roštiljdžijski zanat i u njemu ostao pa se i Kleopatra tu rodila, spremao sam se da posetim ovaj grad.

Nevolja je samo bila što je tog dana, kad sam se konačno odlučio da odem u Leskovac, nad Evropom vladalo takvo nevreme da je uništeno pola nacionalnog parka Visoke Tatre. To me definitivno uverilo da smo i mi deo Evrope.

Ispred hotela “Beograd” ugazio sam u takvu baru da su mi noge bile mokre do članaka.

2. Na inicijativu opštinske Uprave za privredu i poljoprivredu, danas je u Leskovcu održan sastanak sa proizvođačima mesa i mesnih prerađevina o zaštiti geografskog porekla proizvoda od leskovačkog roštilj-mesa. Zaštita geografskog porekla roštilj-mesa neophodna je zbog očuvanja izvornog kvaliteta i zaštite prava na izradu, rekao je na sastanku sa proizvođačima mesa iz leskovačkog kraja dr Milan Baltić, profesor Veterinarskog fakulteta u Beogradu. Zaštita naziva “leskovačko roštilj-meso”, neophodna je zbog zloupotreba mnogih proizvođača van Leskovca, koji ne poštuju tradicionalni način spremanja ovog specijaliteta, rekao je prof. dr Milutin Petrović. Dogovoreno je da se do sledeće Roštiljijade robna marka zaštiti i time spreči njena zloupotreba.

3. Opozicija je skupila trinaest hiljada potpisa i zatražila opoziv Ivkovićevog socijaliste Gojka Veličkovića. Veličković ostaje na funkciji predsednika opštine jer je za njega glasala većina od broja birača izašlih na izjašnjavanje. Protiv opoziva su glasala 24 874 birača ili 63,77 odsto. Za opoziv je bilo 13 632 građana s pravom glasa ili 34,95 odsto. Na izjašnjavanje je izašlo 30 odsto od 126 802 građana upisanih u birački spisak. Interesantan je podatak da je Gojko Veličković na izjašnjavanju osvojio više glasova nego na lokalnim izborima 2002. godine. Protiv opoziva su glasala 24 874 birača, a 2002. prilikom izbora predsednika opštine, Veličković je dobio poverenje 23 556 građana s pravom glasa. Inicijativu za opoziv predsednika opštine Leskovac pokrenulo je 11 stranaka.

A onda su socijalisti pokrenuli otcepljenje od Ivkovića.

Na sednici Glavnog odbora u leskovačkom pozorištu, 90 prisutnih, od 154 člana ovog tela, jednoglasno je odbacilo raniju odluku predsednika stranke Baneta Ivkovića o ujedinjenju ove stranke sa Pokretom “Snaga Srbije” Bogoljuba Karića. Strankom će do nove skupštine rukovoditi trojica potpredsednika a jedan od njih je Gojko Veličković, predsednik leskovačke opštine. Biće koordinator.

Tako su i roštilj i socijalisti ostali zaštitni znak Leskovca.

4. U holu hotela “Beograd” srećem Bukala i Miša Bakića, košarkaše iz Bijelog Polja. Tu je i legenda košarke Leskovca, Bizon, vlasnik kluba “Bizon basket”.

Donosim veliko nevreme. Ruše se Visoke Tatre.

Tražim Nebojšu Đikića, navijača “Partizana” koji je 4. oktobar, dan kluba, uzeo za porodičnu slavu.

Bizon mi kaže:

“Taj je mrtav.”

“I to je vest. Kad će sahrana?”

“Izgubio ‘Partizan’ od Reala, nećeš ga videti nedelju dana da izađe iz kuće. Kako je lep grad bez Grobara. Taj mi je slao umrlicu kad je Zvezda izgubila.”

Bizon počinje da telefonira i zahvaljujući njemu već posle pola sata u vezi sam sa Điletom Velikim Partizanovcem.

5. Đile me vozi po najvećem snegu. Mrak je, padaju bele pahuljice. Điletu se crno-belo dopada.

U dvosobni stan, u kojem je na zidu tapiserija sa grbom “Partizana”, slike, odličja, olovke, zatvarači, zastavice i zastave, sve u bojama “Partizana.”

Čak je i stolnjak crno-beli.

- Slavu Sveti Partizan sam počeo da slavim pre jedno dvadesetak godina. Tih prvih pet-šest godina slavio sam po kafićima, sa manjim društvom, tek da obeležimo, a pre petnaestak godina sam počeo da slavim u kući.

Slava je 4. oktobra, na dan osnivanja sportskog društva “Partizan”.

Bilo je malo neuobičajeno ali na slavi imamo tridesetak gostiju. Tri dana slavimo jer je mali stan, moramo tako.

Gosti su mi bili generalni sekretar “Partizana” Milan Obućina i Igor Mance, brat pokojnog Mancea. Oduševili su se. Dobio sam pozlaćenu plaketu, to je do sada najveći poklon koji sam dobio od “Partizana”, osim putovanja u NJukasl.

Crkva se slaže, samo što ja to hoću da podignem na malo viši nivo. Da uđem u crkveni kalendar. Valjda će i rukovodstvo “Partizana” tu nešto da mi pomogne. Da vide sa patrijarhom Pavlom.

Da li je neki svetac tog dana, ne bih znao.

“Partizan” mnogo volim. Skoro svaku utakmicu gledam. Da li je rukomet ili košarka ili vaterpolo, fudbal - idem sa sinom i gledam. Dovijam se na razne načine, jer finansijska situacija u ovom gradu nije najbolja.

Trebalo bi da uđemo u tu ligu UEFA. Da prođemo.

Ja radim u građevinskoj firmi, u “Graditelju”. Sad nemamo posla. Borimo se već dve godine.

Ova tapiserija je grb “Partizana” sa datumom osnivanja. NJu je radila moja žena dve godine. Nije mogla da mi napravi veći poklon.

U toj ljubavnoj priči sa “Partizanom”, čega se Đile najradije seća?

- Svake pobede protiv “Zvezde”. Nije bitno da li u košarci, u rukometu, svaka pobeda protiv “Zvezde” za mene je nešto posebno. Ne samo za mene. Za sve navijače “Partizana”. Evo, čuvam fotografiju sa utakmice kad je “Partizan” pobedio “Zvezdu” sa sedam nula. Nažalost, ja tada još nisam bio ni rođen.

“Partizan” mi je uzvratio ljubav na taj način što me vodio o njihovom trošku u Englesku, u NJukasl. To je bila odlučujuća utakmica. Izborili smo ulazak u Ligu šampiona. Prvi srpski tim koji je izborio ulazak u Ligu šampiona jeste “Partizan”. Osećao sam se fenomenalno. Od leta avionom. Nisam ni verovao da sam ušao u avion, da idem na taj daleki put i da ću - kad budem ponovo u Leskovcu - da pričam navijačima i prijateljima šta sam sve tamo proživeo.

Ako Crkva ne odobri, ja ću i dalje da slavim tu slavu sa svojim prijateljima: Ćozom, Stevom, Cvrletom, Bojanom, Danilom, Nešom, Ratkom, LJubom, Manićem, Markom, Bobanom, Mašom, Cobijem, Vladom, Sašom, Igorom, Nešom, Todorom.

LJubav prema “Partizanu” me je i naterala da je krunišem tako što ću uzeti slavu Sveti Partizan, koju će posle da preuzme moj sin Miloš.

Znači, posle moje smrti slava će se nastaviti i mislim da se više nikada neće ukinuti.

Kad mi se sin rodio, posle petnaest minuta sam ga učlanio u klub “Partizanovih” navijača tako da je sigurno bio najmlađi partizanovac. Ime je dobio po legendi “Partizana” Milošu Milutinoviću.

Nedavno su mi se javili navijači koji hoće da slave istu slavu.