Arhiva

Zakoni su tu da se krše

Maja Stojanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Prošlo je nekoliko meseci od početka „afere spisak“, kada je u javnost izašao dokument sa listom organizacija i medija koji je Uprava za sprečavanje pranja novca poslala bankama. U međuvremenu, Uprava i državne institucije su objašnjavale da je to „deo redovne kontrole“, te da je „deo analize rizika“, te da organizacije sa tog spiska nisu „svete krave“ i da ih proveravaju zajedno sa ministrima Vlade Srbije. Na skupu koji je prošle nedelje organizovao Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, v.d. direktora Uprave Željko Radovanović imao je priliku da objasni razloge za kreiranje ovog spiska kao i razloge zbog kojih je napravljen. Ključno pitanje, upućeno njemu, bilo je: „Zašto ste koristili za ocenu o stanju sektora član Zakona koji vam omogućava da tražite podatke od banaka samo ako u vezi sa određenim transakcijama ili licima postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma?“ Odgovor g. Radovanovića bio je: „Mi nemamo drugi mehanizam.“ Naime, objašnjavajući da je ovo pismo bankama poslato samo radi „ocene sektora iz aspekta njegove veličine, strukture i elemenata rizika“, Radovanović je nekoliko puta, jasno i glasno ponovio da Uprava nije imala drugi način da pronađe određene informacije o neprofitnom sektoru. Dakle, jedini mehanizam koji im je ostao jeste da prekrše Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma i izađu van svojih ovlašćenja. Gospodin Radovanović je veoma detaljno obrazložio zbog čega su ovi podaci potrebni Upravi. Prvi i glavni problem njegovog izlaganja jeste činjenica da je on stvarno pokušavao da objasni da su oni imali veliku potrebu za tim informacijama - pa se podrazumevalo da su mogli da ih traže mimo zakonskih ovlašćenja. Iz ove situacije se veoma lako može izvesti celokupan problem koji civilno društvo ima sa institucijama ove zemlje. Vladavina zakona je tu da bi svi bili jednaki pred zakonom. Zakoni su tu da bi se poštovali i da ograniče svemoć onih koji su na funkcijama. Zakonska ovlašćenja institucija jasno definišu kada, kako i iz kojih razloga određeni mehanizam može da se pokrene. Dakle, plastično objašnjeno, ako ste službeno lice pa „iz najbolje namere“ prisluškujete nekoga kako biste videli šta da mu kupite za rođendan – to jeste nelegalno. Ili veoma konkretno, a vezano za ovaj slučaj – ako su vam podaci potrebni kako biste, kako je to Radovanović objasnio, ostvarili „sekundarni cilj, da proverite visokorangirane, niskorizične organizacije, pa da sa ponosom branite i državu i civilni sektor“ – to je nelegalno. Zakoni su tu da uspostave pravila, zaštite one koji su ugroženi i kazne one koji ta pravila krše. To je početna premisa oko koje mora da postoji suštinski konsenzus sa državom. Iako je teško - nakon utvrđivanja da ovaj konsenzus ne postoji - uopšte polemisati sa drugim argumentima v.d. direktora Uprave za sprečavanje pranja novca, ima još nekoliko stvari koje je važno navesti da bi se razumelo zašto je politički duboko problematično pravljenje ovakvih lista od strane države. Kako su učesnici debate i navodili, bezuspešno tražeći odgovore – nema kriterijuma koji se tiču sprečavanja finansiranja terorizma i pranja novca u koji bi se uklopile ove organizacije. Ako je kriterijum visina prihoda, ima organizacija i fondacija koje imaju mnogo veće prihode, među njima mnogo onih koji su GONGO (vladine nevladine organizacije, koje osniva vlast ili ljudi bliski vlastima). Ako je kriterijum to da većinu prihoda dobijaju iz inostranstva – po FATF indikatorima na osnovu kojih Uprava radi - novac bi trebalo da stiže iz rizičnih zemalja, a sve organizacije sa spiska povlače donacije iz istih zemalja i fondova iz kojih se finansira i država. Ostaje jedini logični zaključak da su jedini važni kriterijumi za ovu listu, aktivnosti ovih organizacija na uspostavljanju demokratije u našoj zemlji. Ostaje da strahujemo od narednih koraka od strane vlasti, jer kako je rekao v.d. direktora Uprave, „rezultat ove analize je i jedan broj visokorizičnih neprofitnih organizacija i u skladu sa našim procedurama mi ćemo dalje tu informaciju slati onima koji bi trebalo na tome da se angažuju“. Da bismo imali poverenje u procenu Uprave, treba prvo da verujemo da ona postupa po zakonima. „Nismo imali drugi mehanizam“ dokazuje suprotno.