U se i u evropsko kljuse

Pobeda DŽoa Bajdena na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama probudila je nade u Evropi da će se transatlantski odnosi vratiti u normalu. Ali jednostavni povratak u prošlost nije moguć. Suočene s tolikim unutrašnjim i međunarodnim problemima, SAD će transatlantskim odnosima značaj pridavati samo u meri u kojoj oni budu davali istinski doprinos. Jača Evropa koja na svoja pleća preuzima veći deo globalnih odgovornosti može da obezbedi da tako i bude. Mnogo se govori o uspostavljanju „evropske strateške autonomije“, ali šta to u praksi stvarno znači? Autonomija ne bi trebalo da implicira totalnu nezavisnost ili izolaciju od ostatka sveta. Pod njom se podrazumeva nečija sposobnost da se sam brine o sebi i ponaša u skladu s vlastitim vrednostima i interesima. Evropska unija mora da uspostavi tu vrstu autonomije, u isto vreme jačajući naša savezništva i ostajući posvećena multilateralizmu i otvorenosti. EU se suočava s ozbiljnim strateškim izazovima u današnjem antagonistički ustrojenom međunarodnom okruženju, u kome su geopolitička rivalstva i nadmetanje velikih sila sve intenzivnija. To je razlog zbog koga, kako je to jednom neuvijeno formulisala nemačka kancelarka Angela Merkel, „mi Evropljani moramo istinski da svoju sudbinu uzmemo u svoje ruke“. Moramo da se sami staramo za sebe. Debata o strateškoj autonomiji je dugo bila fokusirana uglavnom na bezbednost i odbranu. Neki su tu debatu videli kao pokušaj da se kreiraju alternative odbrambenoj saradnji kakva postoji u sklopu Severnoatlantskog pakta; a neki su to čak razumevali kao dovođenje u pitanje američke posvećenosti Evropi, te sugerisali da je možda na pomolu i veliko rasparivanje SAD i Evrope (po analogiji s onim između SAD i Kine, prim.). Ali nema nikakve dileme oko toga da NATO ima nezamenljivu ulogu u evropskoj bezbednosti. Svaka konsolidacija evropskih bezbednosnih kapaciteta treba da bude sprovođena kroz Alijansu. Kako je više američkih lidera u prošlosti isticalo, Evropa mora da poveća sopstvena izdvajanja za odbranu, i aktivno se suprotstavi percepciji po kojoj je samo Amerika ta koja plaća za transatlantsku bezbednost. Iako će Bajdenova administracija doneti promenu tona i nastojati da izbegne konfrontaciju, kad su u pitanju izdvajanja za odbranu od Evrope će očekivati isto što i one pre nje. Suštinski američki geopolitički interesi se neće promeniti. Srećom, EU već na nekoliko koloseka radi na jačanju transatlantskog partnerstva. U okviru Stalne strukturne saradnje (PESCO), evropske članice NATO rade na smanjenju razlika u kapacitetima Alijanse, i kreću se u pravcu ispunjenja obaveze da do 2024. za troškove odbrane na godišnjem nivou počnu da izdvajaju dva odsto svog BDP-a. Podjednako važno, kreiranje novog Evropskog fonda za odbranu (EDF) predstavlja važan korak ka unapređenju kapaciteta evropske vojne industrije. Ali evropski bezbednosni izazovi sežu izvan tradicionalnih okvira NATO. Od Sahela i Libije do istočnog Mediterana, ne manjka kriza koje zahtevaju snažan evropski odgovor. Zadatak EU je da definiše zajedničku poziciju s koje će nastupati u interesu očuvanja regionalne stabilnosti. Da bi u tome uspela, Evropa mora da razvije vlastiti okvir monitoringa i analize potencijalnih pretnji, tako da bi mogla da brzo pređe s procene nivoa pretnje na operacionalizaciju i delovanje. To je razlog zbog koga sada razvijamo (novu stratešku inicijativu, prim.) Strateški kompas. Od ključnog je značaja za diskusiju o strateškoj autonomiji da se ona proširi daleko izvan okvira pitanja odbrane i bezbednosti. Kao što je kriza izazvana pandemijom kovida-19 pokazala, pitanja poput javnog zdravlja i ekonomske međuzavisnosti nisu ništa manje značajna. Strateška autonomija je konceptualni okvir koji je Evropi potreban da bi razumela ove probleme i u kakvoj su oni međusobnoj vezi. Posmatrano izolovano, zaštitne maske i lekovi nisu strateški proizvodi. Ali se strateška računica menja kad je proizvodnja takve robe koncentrisana u samo nekoliko zemalja. Isto važi i za nalazišta retkih metala, društvene mreže i druge digitalne platforme, te tehnologije poput 5G. Kako bi zemljama članicama pomogla da se nose sa ovim i mnogim drugim temama, Evropska komisija je predložila seriju novih instrumenata, poput mehanizma za nadzor stranih investicija u EU koji je na snagu stupio u oktobru. Ali uspostavljanje strateške autonomije zahtevaće i intenzivno angažovanje moći evropskog jedinstvenog tržišta. S obzirom na svoj ogroman obim i doseg, jedinstveno tržište nudi mnoge instrumente za zaštitu evropskih interesa kad je reč o kritično važnoj infrastrukturi, stranim investicijama, državnim subvencijama (na kojima profitiraju neki strani investitori), ili dualnom (vojnom i komercijalnom) izvozu. Postajemo, na primer, u sve većoj meri svesni ranjivosti uzrokovane rastuće neuravnoteženim ekonomskim odnosima s Kinom, zbog čega je uspostavljanje reciprociteta postalo centralni cilj pregovora o sklapanju investicionog sporazuma. Evropi ne smeta ekonomski razvoj Kine i benefiti koje to donosi njenim građanima. Ali ne možemo dopustiti Kini da svoju međunarodnu ekspanziju sprovodi na štetu naših vlastitih interesa i vrednosti. To je razlog zbog koga smo se opredelili za dualni pristup, tako što Kinu tretiramo kao važnog partnera, ali istovremeno i kao takmaca i sistemskog rivala. U celini posmatrano, krajnji cilj EU mora biti jačanje njene uloge i uticaja u svetu, tako da bude najpoželjniji partner svake druge zemlje i svetske sile. Koncept strateške autonomije je od esencijalnog značaja za ovu ambiciju. Strateško samozadovoljstvo za nas nije opcija.