Bezobrazluk epskih razmera

Uz prigodnu grimasu punu prezira, Ana Brnabić je demonstrirala pravu meru poštovanja i samilosti koju ima u odnosu na bolesne građane, rečima da je „glupost epskih razmera“ tvrdnja da se budžet puni povećanjem cene PCR testova. Jer šta ekonomski najuspešnijoj vladi može da znači tričavih 3.000.000 dinara dnevno (cifra koja se dobije kada se cena poskupljenja pomnoži sa 1.000, tj. brojem građana koji se dnevno testiraju o svom trošku), kada je to samo kap u moru u odnosu na naš novac koji razbacuju na sve strane? Da bi još preciznije istakla tu materijalnu superiornost naprednjaka (samo su oni mentalno i platežno sposobni da usred svetske katastrofe kupuju novogodišnje ukrase), obrecnula se na novinare tvrdnjom da bi „trebalo da se stide“ oni koji na taj način pišu. Trebalo bi da se stide oni koji misle da država zarađuje na muci pacijenata, a ne premijerka koja pacijentima uzima novac za koji tvrdi da joj ništa ne znači?! Ili bi trebalo da se stide oni koji su svesni činjenice da je država bez ikakvog obrazloženja poskupela testove za 50 odsto u trenutku kada je za oko 10.000 smanjila broj dnevnih testova bez ijednog epidemiološkog opravdanja? Recimo, 9. decembra je testirano 22.316, a 21. decembra samo 13.590 osoba. Pritom cena PCR testova ne samo da nije povećana na globalnom nivou već je i smanjena, a država je sasvim lepo zarađivala i na dosadašnjih 6.000 dinara. Tvrdnja s početka epidemije da državu test košta 50 evra (kasnije se pojavila cifra od 35 evra) jednostavno nije tačna. Svetska zdravstvena organizacija je uradila tabelu po kojoj se računaju troškovi, iz koje možemo da vidimo da Abotov PCR test košta 19 dolara po komadu, a ako se uračuna i potrošni materijal onda ne prelazi 21,4 dolara. Nešto jeftiniji je Rošov koji košta 15,21, a sa svim ostalim materijalom koji obuhvata čak i cenu rukavica i mantila koji se menjaju na svakih 96 testova, iznosi 16,79 dolara. A ako se tome dodaju i cene jeftinijih proizvođača, onda bi prosečna cena testa iznosila 9,7 dolara. Naravno, nadležni su smislili nekoliko prigodnih priča da to ipak nije tako. Virusolog i članica Kriznog štaba dr Tanja Jovanović je za RTS objasnila da se cena laboratorijske usluge definiše na osnovu tri komponente, među kojima su cena testa (srednja cena dobijena od najskupljeg i najjeftinijeg ponuđača), potrošni materijal i stručni tim koji učestvuje u izvođenju testa (mikrobiolog, laboratorijski tehničar). Ni ona, baš kao ni dr Snežana Jovanović, takođe članica KŠ, nisu imale odgovor na pitanje – zašto bi građani plaćali stručni tim koji već radi za platu koja se izdvaja iz doprinosa za zdravstvo. Ali je dr Jovanović imala i svojih pet minuta na konferenciji, kada je novinarku N1 nadobudno uputila da se o cenama PCR testova informiše uvidom u javnu nabavku koju je sopstvenim sredstvima sprovela Služba za mikrobiologiju Kliničkog centra u martu. Međutim, na pomenutom sajtu nema dokaza o nabavci iz marta, postoji jedna iz februara po kojoj su PCR testovi stvarno plaćani i po 6.500 dinara, ali se radi o testovima za HIV a ne za koronu. A da može jeftinije – može. Genetičar i profesor na Medicinskom fakultetu Oliver Stojković kaže da su prilikom nabavke PCR testova za DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, čiji je šef, plaćali portugalskoj firmi Nzytech 3,5 evra po testu i da je moguće da bi za veću količinu testova dali još neki dodatni popust, dovoljan da se pokrije dodatni repromaterijal i ljudski rad. Dodaje još nešto – da po važećim propisima, zdravstvene ustanove od Fonda dobijaju 3.189 dinara za PCR testiranje na RNK viruse, u koju kategoriju spadaju i korona virusi. „Te cene su formirane tako što je uzeto u obzir sve, od ljudskog rada, preko potrošne plastike, do samih testova (hemikalija). Da je RFZO hteo, mogao je da, na primer, angažuje Medicinski fakultet (koji nije zdravstvena ustanova, pa u tom smislu nije u mreži RFZO) ili privatne laboratorije da za račun RFZO radi ove analize, i ovo bi bila cena koja bi mogla da se ugovori. Ali ostaje pitanje da li RFZO sme da naplaćuje zdravstvene usluge od građana? Meni je jasno da neka bolnica ili dom zdravlja ili laboratorija pri ovim ustanovama može da naplati vanstandardnu zdravstvenu uslugu, koju će pružiti od sopstvenih sredstava, van radnog vremena. Ali ne ide mi u glavu da osiguravajuća kuća, koja radi na principima solidarnosti, uzajamnosti i neprofitnosti, može od sopstvenih osiguranika da naplaćuje uslugu koju ona i ne pruža, već tu uslugu pružaju zdravstvene organizacije u regularno radno vreme, koje smo mi već platili, od hemikalija koje smo mi već kupili“, kaže dr Stojković. Dakle, naplaćivaće nam ono što smo već platili i to u trenutku kada bi država morala sva sredstva da uloži u prevenciju epidemije, imajući u vidu da zdravstveni sistem više ne može da podnese priliv pacijenata, a da stižu novi kao kolateralna šteta prazničnog popuštanja mera i predugog držanja otvorenih granica bez kontrole. I tu ne pomaže „Batutovo“ šminkanje podataka po kom je 21. decembra procenat pozitivnih od ukupnog broja testiranih iznosio „samo“ 27,12 odsto (veoma sumnjiv podatak imajući u vidu da je tog istog dana u Šumadiji bilo 48,84 pozitivnih, a u Kraljevu 35 odsto), jer je to „samo“ više od četvrtine. I još manje pomaže obećanje da će i dalje biti testirani svi koji imaju indikacije, jer su državi indikacije samo teški simptomi sa temperaturom, a nimalo je se ne tiču asimptomatski ili simptomatski koji su još na nogama, pa ni zaraženi zdravstveni radnici. Da nije tako, bilo bi normalno da Vlada obeća povraćaj novca svakom ko se testira o svom trošku a pokaže se da je pozitivan i to iz dva razloga: uštedeli su novac zdravstvenom sistemu jer su sopstvenom odgovornošću sprečili dalje zaražavanje kontakata, a mogli bi i da tuže državu jer im je uskratila pravo na neophodnu dijagnostiku i samim tim rizikovala zdravlje ostalih građana tokom epidemije. Ali takvu „glupost epskih razmera“ može da očekuje samo novinar „koji bi trebalo da se stidi“ jer ne shvata da država, kako tvrdi premijerka, troši 700.000-750.000 evra na testove u danima kada se radi 20.000 testova. A da bi neko poverovao u tu računicu, onda bi stvarno morao da bude epski glup, da ne zna nijednu računsku radnju i da stvarno veruje u bajku da se u Srbiji radi 20.000 PCR testova dnevno. Donedavno su u broj testova ulazili čak i serološki (na uputstvu piše da nisu za dijagnostiku, ali su baš jeftini), ali postoje naznake da trenutno imaju mali udeo u broju testiranih. Međutim, na osnovu podataka do kojih je NIN došao sa lokala, dve trećine tog broja su antigenski (brzi) testovi, a samo jedna trećina PCR. To znači da se dnevno uradi oko 6.400 PCR testova, od čega 1.000 plaćaju pojedinci (više od 76.000 evra), a država pokriva cenu za preostalih 5.400, koja iznosi (pod uslovom da prihvatimo naduvanu cifru od 35 evra i verujemo da su nam obezbedili najskuplje testove) 189.000 evra. S obzirom na to da antigenski test u apoteci košta 1.300 dinara, teško da je država uspela da kupi po ceni većoj od 10 evra, što znači da je za preostalih 13.000 testiranih platila 130.000 evra, čime stižemo do ukupnog zbira – država dnevno izdvaja 319.000 evra. Ako bismo sitničarili oko cene antigenskih testova i oslonili se na podatak da je Medicinski fakultet za imunohromatografske testove (one za koje nije potreban uređaj, nego se rezultat očitava direktno), plaćao 600 dinara po testu, a da se prilikom velikih narudžbina dobija popust od 20 do 30 odsto, onda bi odgovorna država mogla da ih kupi i za tri do četiri evra po komadu. Ali naša država izgleda nije baš toliko odgovorna jer je Ministarstvo odbrane raspisalo tender za nabavku 600 takvih testova i procenilo im vrednost na 1.920 dinara. Imajući u vidu da su kod nas naručioci nabavki očito veoma galantni, možda je država i stvarno uspela da sklopi posao po kom dnevno plaća 750.000 evra za testiranje. Kome taj novac ide ne znamo, ali bar znamo do koga testovi ne stižu.