LJudsko pravo i njegove žrtve

Mada sam bio donekle pogrešno informisan, nemam nameru da odustajem od zaključka kako se bezbednost predsednika Republike ne sme dovoditi u pitanje. S druge strane, kada su sve informacije o saobraćajnom incidentu na Topčiderskoj zvezdi postale poznate, došlo je ipak do eklatantnog kršenja zahteva da se ta nevolja ne sme koristiti za “politički marketing”, odnosno, konkretno, u svrhu političke (zlo)upotrebe.

Sama činjenica kako je u zatvor, na okopavanje krompira, poslat čovek koji je bio jedina potencijalna žrtva “bliskog susreta” sa blindiranim automobilom iz predsednikove pratnje, rečito ukazuje da će se sve izroditi u aferu na bazi navodnog pokušaja atentata. A to je dodatno sluđivanje i ovako dezorijentisane javnosti. Verziju o predsednikovoj životnoj ugroženosti, za koju on nije ni znao dok mu nisu rekli, raspiruju najpre Tadićevi savetnici, “mladi lavovi” buduće Srbije, potomci bivše Srbije, uglavnom diplomci engleskih univerziteta, gde su proučavali hemiju, mehaniku fluida i srodne politikološke discipline. Članovi DS-a, predsednikove matične stranke, u čijim se prostorijama on oseća mnogo bolje negoli na Andrićevom vencu, potpiruju takvu ambiciju svojim providno kolebljivim izjavama: možda nije bio pokušaj atentata, ali možda i jeste. S tim što, u novije vreme, upadljivo izbegavaju pominjanje nesporne činjenice da je navodni “atentator-u-pokušaju” službenik američke ambasade.

Čitav ovaj koloplet uvredljive tugaljivosti vredan je jedino podsmeha, i ne bi smeo biti shvaćen drugačije nego kao marketinška potpora zaključcima sa tajnog sastanka vrha DS na Fruškoj gori. Istini na volju, bez obzira na svoj amaterizam, to je iskazalo određene (željene) efekte. Još dok se nije znalo da je reč o težem saobraćajnom incidentu, čiji su akteri bili predsednikovo obezbeđenje i službenik američke ambasade, našla se mnoga politička “subjektivna snaga” da kaže kako su “Miloševićeve ubice” ponovo na sceni, da je polit-mafija živnula, da je pokušaj “atentata” nesumljiv dokaz velikog povratka u prošlost kriminalnih “godina raspleta”, što je, je l’ te, delo sadašnje vladajuće garniture i predsednika vlade naročito. Nije zapažen nikakav demanti ovih brzopletosti lajavog jezika, izraza potisnutih ambicija.

No, svejedno. Ako bismo i dopustili da je verzija o “atentatu” potencijalno verodostojna, zanemarivši pri tom podatak o službeniku američke ambasade i njegovom šnauceru, morali bismo sebi da postavimo pitanje - zašto se to dogodilo? Mnogi već imaju spreman odgovor. Krivac je ona “Sablja” koja nije dovedena do kraja i čiji su efekti poništeni njenim nasilnim prekidom. Otuda je Srbiji preko potrebna nova “Sablja”, stara vlast i Đinđić. Ne znam kako se ova “jednačina” može realizovati. Đinđića više nema, stara vlast je termin za istorijske spise. Čak je i pomisao na neku novu “Sablju” prizivanje užasa utopijske demokratije sa jakobinskim ukusom.

Ono što je posebno simptomatično u toj ničim izazvanoj halabuci nisu toliko zahtevi političara - koji se ideje o još jednoj “Sablji” klone znajući koliko će državu koštati ona prethodna - već više uzbuđenje prononsiranih aktivista nevladinih organizacija, posebno onih koji se iz petnih žila zalažu za “kulturu ljudskih prava”. Štaviše, znano je da su isti “vlasnici” ljudskih prava u martu 2003. godine hodočastili do praga MUP-a, kako bi i tako, svojim telima, dali bezrezervnu podršku onoj “Sablji”.

Valja stoga napomenuti da se ta “Sablja” zbila u vreme tzv. vanrednog stanja, koje se, kao ustavna kategorija, može uvoditi samo u pojedinačnim regionima, manje-više mesnim zajednicama. Reč je, zapravo, bila o “ratnom stanju”. Budući da Srbija nije bila u ratu, niti u situaciji neposredne ratne opasnosti, ova jezička ekvilibristika - prekodiranje “ratnog stanja” u “vanredno stanje” - izvedena je kako bi se prikrilo eklatantno kršenje Ustava koji izričito zabranjuje faktor “vanrednog stanja” za čitavu teritoriju države u mirnodopskim uslovima.

No, bilo kako bilo, ovo “ogrešenje” o ustavno slovo imalo je svoje neizbežne negativne posledice. Pohapšeno je oko 13 000 građana, uglavnom političkih neistomišljenika, uz dve estradne zvezde, koji su u bajboku proveli nekoliko meseci, a da nikada nisu videli istražnog sudiju ili imali mogućnost susreta sa advokatima i članovima porodice. Skoro svi su kasnije pušteni, a da nisu optuženi. To je, s oproštenjem, logika koncentracionog logora. A tamo gde je na delu takva logika, cenzura je njena sluškinja: mediji su tokom “vanrednog stanja” - koje je, da ponovimo, jezička i logička besmislica - smeli da objavljuju samo “zvanična saopštenja”, servirana na brifinzima Biroa za komunikacije, koja su, pokazalo se kasnije, bila čiste izmišljotine, nedostojne dečaka koji će u istoriji ostati poznat kao baron Minhauzen, ali politički i te kako upotrebljive, naročito s obzirom na svoj fašistoidni bekgraund.

Da skratim: uvođenje “vanrednog stanja”, koje je bilo flagrantno kršenje Ustava, automatski je proizvelo suspenziju građanskih sloboda i ljudskih prava čitavoj srpskoj populaciji. Tvrdnje da se građani “nisu žalili” na takvo stanje stvari, jeste predmet kliničke psihijatrije, sa istorijskom anamnezom bolesti. Ali, to nikako nije opravdanje za one koji su se mašili “sablje” umesto da se dohvate žileta i kolonjske vode. Naročito je, u tom smislu, problematično ponašanje zastupnika ljudskih prava. Oni se bore za takva prava, ali, eto, istovremeno podržavaju protivzakonske akte vlasti koji se na dotična prava odnose kao i prema svakom drugom kriminalnom delu.

U neku ruku, radi se o “dvostrukom standardu”. Ili se radi o “jednodimenzionalnoj politici”, koja dvostruku standardizaciju čini nužnom. Ne treba da čudi što neki borci za ljudska prava nude svoje usluge onima koji su ta prava bahato kršili u vreme “stare vlasti”, svim tim našim kastriranim jakobincima i genetskim fašistoidima. Uostalom, setite se 17. marta i Kosova, kada su tamošnji događaji okarakterisani kao “neredi” izazvani davljenjem albanskih mališana pod navodnom hajkom srpskih dečaka, mada se - prema rečima predsednika Tadića - i “komandno odgovorni” admiral DŽonson odmah javno izjasnio kako je reč o “etničkom čišćenju”. Tamo gde dođe do etničkog čišćenja, nema ljudskih prava. Pa je besmisleno da se borci za ljudska prava oglašavaju. Pedeset spaljenih crkava i manastira su, prema tome, deo procesa “standardizacije”. Videćemo hoće li ovi aktivisti, zatočnici teze o (nepostojećem) atentatu na predsednika, prekršaju službenika američke ambasade i njegovom šnauceru, oglasiti povodom izbora Haradinaja za pokrajinskog premijera. On je poznati zastupnik ljudskih prava. Najpre u smislu prava na smrt. Šta će ti ljudska prava ako si već mrtav.