Arhiva

Carevo staro odelo

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Čak je i Vjerica Radeta morala da reaguje zbog naznaka povratka Aleksandra Vučića na radikalska podešavanja: jeste da je odavno postalo jasno da su se „veberovske misli“ s početka naprednjačke vladavine istrošile, ali se tek odnedavno otvoreno razmahala potreba za pumpanjem nacionalnog ega do te mere da su se i radikali osetili ugroženim. Radeta je, naime, optužila Vučića da pokušava da prisvoji ideju SRS „da se udžbenici štampaju u Srbiji“, koju je, kako je navela, ta stranka iznela u Skupštini pre tri ili četiri godine. Vučićeva (neovlašćena) intervencija u regulisanje prosvetnih planova, doduše, odnosi se samo na udžbenike za srpski jezik, istoriju i geografiju, koji bi, na inicijativu predsednika države, ubuduće trebalo da „sačini država“. Činjenica da su nadležni državni organi i do sada odobravali sadržinu tih, kao i svih drugih udžbenika, u ovom slučaju nije bitna. Važan je efekat: stvaranje utiska da aktuelna vlast, za razliku od prethodnika, vodi računa o „nacionalnim interesima“. Ima mišljenja da okretanje ka temama sa izrazitim nacionalnim nabojem (spomenik Stefanu Nemanji, film o Jasenovcu…) kao i promena skupštinske retorike ka još goroj od one koja je isterala opoziciju iz parlamenta (ponovo se napadaju „strani plaćenici“ i „izdajnici“) služe samo za zamajavanje građana. A sve kako bi se, bez većih gubitaka u glavnom delu naprednjačkog biračkog tela, moglo pristupiti postizanju traženog „obavezujućeg dogovora“ sa Prištinom. A da li to tumačenje važi i nakon poslednjeg „pisma“ iz Brisela, iz koga se vidi do sada najveći stepen nezadovoljstva evroposlanika učinkom srpske vlasti? Članovi Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta, podsetimo, usvojili su godišnji izveštaj Evropske komisije o Srbiji, za period 2019 – 2020, u kome se, uz do sada uobičajena traženja uverljivih rezultata u oblastima pravosuđa, slobode izražavanja, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao i normalizacije odnosa sa Kosovom, eksplicitno traži i rešavanje afera Jovanjica, Krušik, Telekom i Savamala. A to bi se, sudeći prema svemu što su mediji do sada otkrili, moglo pokazati izrazito bolnim za sam vrh naprednjačke vlasti i njenog najbližeg okruženja. Postoje ocene da bi na pritiske iz Brisela vlast mogla odgovoriti isporučivanjem nekog „srpskog Sanadera“, ali i pružanjem „ustupaka“ u „drugoj fazi međustranačkog dijaloga“ koja je, prema saopštenju predsednika parlamenta Ivice Dačića i evropskih predstavnika (Mekalister, Fajon, Bilčik) ove sedmice zvanično započela - iako se i dalje ne zna ko u tom dijalogu predstavlja opozicione stranke. Prema toj školi mišljenja, sastav naprednjačke delegacije koji nagoveštava izvrtanje ruglu procesa dijaloga, kao i reakcije predstavnika vlasti na tekst izveštaja Evropske komisije (naročito tvrdnja Aleksandra Vulina kojom se EU tretira kao bankomat, jer nas, kako reče, „zanima ekonomija, a odbija politika“) trebalo bi da kod domaće javnosti zamagle očekivanu vest o „ustupcima“ opoziciji. Istovremeno, Briselu se šalje poruka da „smekša“ pristup, ukoliko ne želi okretanje Srbije u drugom pravcu. Druga škola mišljenja, međutim, kaže da presvlačenje u „radikalsku kožu“ nema samo trenutnu propagandnu svrhu, već je odraz činjenice da se obećanja o „zlatnom dobu“ sve opasnije sudaraju sa realnošću. I pride svesti da nerešene velike afere, kad su jednom „crno na belo“ postale deo zvaničnih briselskih spisa, ne mogu nestati iz dokumenata koji određuju politiku EU. U takvim okolnostima, podizanje „nacionalne temperature“ moglo bi se učiniti kao jedini siguran adut. Iskustvo, međutim, kaže da - šta god bio razlog za posezanje za radikalskim metodama - verbalna pucnjava lako može da preraste u pravu. I dodaje da slična upozorenja obično nemaju uticaj na raspirivače vatre.