Garant na Ist Riveru

Ovdašnja politička javnost veoma je sumnjičavo primila vest o povratku Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića iz Haga, bez obzira na glasne tvrdnje vlasti da je to “potvrda ispravnosti politike Vlade Srbije”. Odlukom Haškog suda, naime, bivši šef srpske Državne bezbednosti zajedno sa prvim komandantom sada ozloglašenih “crvenih beretki” u Beogradu će čekati na početak suđenja za zločine protiv čovečnosti koje su, prema haškoj optužnici, počinili u ratovima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

Beogradski analitičari odmah su njihovo puštanje proglasili “čudnim” i “nerazumljivim”. Prva tumačenja bila su zavereničke prirode: sumnjalo se na “dogovor”, odnosno na usluge koje su Stanišić i Simatović eventualno učinili haškom Tužilaštvu, ili će ih tek učiniti Vladi Republike Srbije.

Sve što iz Haga dolazi kod nas prima se sa izvesnim nepoverenjem, koje je donekle zasnovano na iskustvu ali najčešće ima veze sa nepoznavanjem komplikovane sudske procedure i zamršenih puteva međunarodne pravde. U slučaju Stanišića i Simatovića trag nipošto ne vodi haškoj tužiteljki, pa ove bezbednjake ne treba sumnjičiti da su bili darežljivi u odavanju tajni Tužilaštvu. Karla del Ponte se od prvog momenta ogorčeno protivila njihovom puštanju na privremenu slobodu, i o tome je u Hagu ostalo dosta pisanih tragova. NJeno tužilaštvo unakrsno je “izrešetalo” srpskog ministra pravde Zorana Stojkovića kada se, prvi put po imenovanju, pojavio u Hagu da pruži državne garancije za Stanišića i Simatovića.

Sudije su ignorisale tužilački otpor i još u septembru presudile u korist Stanišića i Simatovića, ali je njihov povratak u Beograd prolongiran za još tri meseca upravo zato što se tužilac žalio na tu odluku. Stanišić i Simatović ne bi, dakle, ni videli Beograd da je o tome odlučivala Karla del Ponte, no poslednju reč je ipak imalo žalbeno veće kojim je predsedavao lično predsednik Haškog tribunala Teodor Meron. Taj drugostepeni sud odbacio je sve primedbe Tužilaštva kao neosnovane i poslao Stanišića i Simatovića kući.

Del Ponte je njihovo puštanje na slobodu osporavala po dva osnova: zato što nisu hteli da sarađuju sa Tužilaštvom, i zato što nije verovala garancijama srpske vlade da će se pobrinuti da se vrate u Hag na suđenje. Stanišić i Simatović su pobijali njen prvi argument tvrdnjom da su obojica pristala na razgovore sa haškim istražiteljima i pre nego što su optuženi u Hagu, i pre nego što je u ondašnjoj Jugoslaviji 2002. donesen Zakon o saradnji sa Hagom, dakle pre nego što ih je domaće zakonodavstvo na takvu saradnju obavezivalo.

Del Ponte je pak odgovarala da su njihove tadašnje informacije bile sračunate da navedu Tužilaštvo na krive zaključke: Stanišić je, primera radi, tvrdio da Arkan nije imao nikakve veze sa srpskom Službom državne bezbednosti! Teodor Meron je, međutim, u obrazloženju odluke o puštanju na privremenu slobodu, odgovorio da optuženi nisu ni dužni da pomažu Tužilaštvu da dokaže optužnicu. Meron je poverovao garancijama Zorana Stojkovića i još je dodao da je Evropski sud za ljudska prava utvrdio da težina zločina za koje je neko optužen ne sme biti opravdanje za predugi pritvor pre početka suđenja. A u slučaju Stanišića i Simatovića još niko ne zna kada će suđenje početi.

Zato vredi podsetiti kako su se Stanišić i Simatović uopšte obreli u Hagu. Maltene svi zločini za koje je u Bosni i Hrvatskoj po komandnoj odgovornosti optužen Slobodan Milošević, po individualnoj odgovornosti pripisani su ovoj dvojici ljudi, ili njima podređenima. Prema tome, nema mesta čuđenju što su optuženi u Hagu; pre ima mesta čuđenju što je optužnica protiv njih podignuta tek 1. maja 2003. godine, četiri godine posle Miloševićeve. Uhapšeni su u martu pod sumnjom da su imali veze sa ubistvom Zorana Đinđića, a onda je Goran Svilanović, tada ministar spoljnih poslova i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom, izrazio javnu spremnost Beograda da ih isporuči Hagu, ukoliko ih Tribunal želi. To je tada protumačeno kao “nuđenje” osumnjičenih Tužilaštvu, koje je nešto ranije zvanično saopštilo da Stanišića i Simatovića nema ni na jednoj haškoj optužnici, javnoj ili zapečaćenoj. Karla del Ponte je posle američkim novinarima pričala da je optužnicu podigla maltene kako bi učinila uslugu zvaničnom Beogradu. Odnosi Haga i vlade Zorana Živkovića u to su vreme bili vrlo dobri.

U to je vreme izgledalo da je ubistvo Zorana Đinđića Srbiju preko noći promenilo (optužen je “antihaški lobi”) i da je saradnja sa Hagom postala do te mere poželjna da je vlast javno počela da nudi izručenja građana koji još nisu ni optuženi. Uskoro se, međutim, pokazalo da je posredi bila politička selektivnost, jer je ista vlast, posle optužnica protiv generala Sretena Lukića i ostalih, ocenila da Del Ponteova ugrožava bezbednost zemlje (Z. Živković, N.Čanak) i da “destabilizuje demokratski poredak” (D. Mićunović).

Što se Haškog tribunala tiče, kriterij je u poslednje dve godine, otkako se Tribunalu žestoko žuri da ostvari “izlaznu strategiju” koju je propisao Savet bezbednosti (da se sva suđenja okončaju do 2008), sličan za sve. Svi Hrvati koji su se u poslednje vreme predali su pušteni, dok su oni koji su to ranije činili često zadržavani (Kordić, Čerkez). Hag je velikodušan prema optuženim Hrvatima, komentarisao je Bi-Bi-Si: “Međunarodni kazneni sud u Hagu pokazao je izuzetnu koncilijantnost prema Hrvatskoj”, pisalo je na hrvatskom servisu Bi-Bi-Sija 3.avgusta ove godine, posle puštanja na slobodu šestorice Hrvata iz BiH optuženih za teške zločine.

Puštanje Stanišića i Simatovića treba gledati više iz tog ugla (želja Tribunala da se što više begunaca što pre preda, kako bi se cela stvar privodila kraju), a manje kao zaveru da se Dragoljub Ojdanić ili Nikola Šainović (koji su duže u Hagu, i to po komandnoj odgovornosti) zadrže u Hagu, a Jovica Stanišić pusti. A niko Karlu del Ponte ni Teodora Merona ne može optužiti za “koncilijantnost” prema Vojislavu Koštunici i Srbiji.