Fusnota o Ahilu

Sećate se, valjda, Platonove “Gozbe”? Mi iz Kapetan Mišinog zdanja morali smo da je znamo, maltene, napamet zbog Veljka Koraća. Uh, matori Korać! Kako nas je taj kinjio! NJemu, bre, ni rođeni sin nije valjao. Opanjkavao ga je i nama brucošima: “Ah, moj Žare! Plitak je to potok...” E, sada vam je jasno zašto smo i u snu verglali Platonove spise; da ne bismo bili plitki potoci. Biti Dunav, brale, zbog toga vredi živeti.

Nego, vratimo se Platonovoj “Gozbi”. Tačnije, onom mestu gde Fedar kaže kako je Tetida govorila svom sinu Ahileju da će poginuti ako ubije Hektora, a u suprotnom, doživeće duboku starost. Naravno, Ahilej ubije Hektora da bi osvetio svog ljubavnika Patrokla koga je, baš Hektor, najveći trojanski junak, ubio pod zidinama Troje.

Pa šta!? Kako, pa šta! Tu, u Platonovoj “Gozbi”, postoji jedna prokleto važna fusnota koja je promakla i meni marljivom Koraćevom brucošu. I ko zna da li bih se ikad vratio “Gozbi”, da li bih, ikad, naleteo na tu fusnotu, da nije Jelke Miljković! Šta, sad, ne znate ko je dr Jelka Miljković!? A znate ko su Nataša Mićić i Neda Arnerić! Avaj, to znate, jadni Srbi moji! Jelka Miljković je bila profesor Fakulteta zaštite na radu u Nišu i predsednica Savezne komisije za zaštitu životne sredine Skupštine SFRJ. Da nje nije bilo, ne bismo doneli Zakon o zabrani izgradnje atomskih centrala 1989. godine. I, evo, taj zakon još važi. Danas je Jelka u penziji i živi sa mužem, doktorom Srbom, u njegovom rodnom selu Trnavi pored Morave, na sedamnaestom kilometru od Niša ka Aleksincu. E, ta Jelka mi je javila za fusnotu u “Gozbi”.

A šta kaže fusnota? “Ahilej živi večnim životom na ostrvu Leuki PRED UŠĆEM DUNAVA!!!” Jelče, je l’ ti to mene malo zekiš? “Jok, bre! O tome svedoče Pindar, Euripid i Plinije. Uostalom, dođite za vikend da vidite kakav je život u Trnavu!”

Šišamo za Niš, za Trnavu, kod Jelče i Srbe. Oljin “sakso” prede ko moja Crna.”Sitroen” je to, bato, Francuz. Olja mu tepa, miluje ga iznad volana, a “saksić” uživa, i vidim, zavoleo i on Srbiju. Jer, i prošlog vikenda tutnjali smo za Belu Palanku, na svinjsku daću. I, gore, na Suvoj planini, u biblijskoj tišini, pored moje razvaljene vikendice, zamalo, u sumrak da me “sašiju” lovci jureći srnu. Mada i ja preterujem; šta ću u sumrak, nenajavljen, u krivolovu, pa još u šumi? Čačkam mečku pod prečku...

A Srbija, moja Srbijica šćućurila se oko autoputa. Ah, Srbijica! Šira je i veća od Izraela. Samo nema ko da je pomiluje, da je ohrabri, da je uspravi. Oj, Srbijo, Srbijo među šljivama, zaista, uspraviću te! Samo da nađem Ahilov grob na ušću Dunava, na Ratnom ostrvu, ispod Kalemegdana.

Kad, tamo, kod Jagodine, zvoni morbidni. Jelče pita: “Gde ste, bre, Beograđani?” Evo, protutnjasmo kroz Jagodinu. “Kad budete ispred Aleksinac, javite mi. Ću vas čekam kod naplatnu rampu, na benzinsku pumpu...” Htede Jelče još nešto da kaže, kad, tiruli, tiruli, isključi se morbidni. Ovim mojim iz kolegijuma na morbidni se javljaju Šiptari. Da li meni Jočić upada u vezu? Jer, kada Jelče i ja razgovaramo, vlast mora da je budna. Ako smo sjebali “Vestinghaus”, šta su za nas ovi današnji srpski drmoseri?

Gari Olja kroz Srbiju, “sakso” je sluša ko pudlica. A Srbijica, moja Srbijica, kao tronuta starica, raduje se što je obilazim. Ispred Aleksinca, javljam se Jelčetu. Ona kaže: “Biću u crvenom ‘golfu’... pored kioska.” I, opet, tiruli, tiruli... Sumnjivo, bre! Što, baš, crveni “golf”? I što pored KIOSKA? To je Jočiću sumnjivo.

Elem, nađemo se sa Jelče. LJubljenje, grljenje, nismo se videli šest godina! Malo smo ostareli, ali i dalje smo si lepi i pametni. Šta ćeš, takva nam je sorta trojanska!

Eh, Ahile, Ahile, na tu si sortu udario i ruke okrvavio! Tutnjimo za Trnavu. Jelče ispred nas u crvenom “golfu”, mi iza nje u “saksiću”. Prolazimo kroz Donju, pa kroz Gornju Toponicu. Švajcarski ambijent, nego tu je ludnica. Čudo jedno: kada si lud, uvek naletiš na ludnicu, kao pijan na kafanu. Mada čujem raspustiće ludnice u Srbiji. Jer, pokazalo se da nas tamo ne leče nego nas samo ubijaju u pojam; malo injekcije, malo bejzbol palice. A trojansko ludilo ne leči se tako, bato moj.

Gospode, da li je Ahil, zaista, sahranjen na ušću Dunava? I zašto si, Gospode, od mene to toliko krio?

Ulazimo u Trnavu. Veliko pomoravsko selo. Bogato. I umrlice, umrlice, zalepljene selotejpom na staro bagrenje... Što, bre, Srbi selotejpom, majku mu? Može li da se objavi smrt bez selotejpa, onako, čovečanski...

Stižemo pred Jelkin i Srbin dom. Stižemo u raj na zemlji. Kuća u moravskom stilu, farma puževa, mali vinograd, bašta izriljana i sve pod konac. U susret nam trče Luj i Meda. Labrador i vučjak. Na kućnom pragu proteže se mačor Sima.

A onda sledi Gozba. Ali, ne Platonova nego srpska. Jer, Jelče je doktor nauka i u kuhinji. Duvan-čvarci, sušenice, ovčiji sir, paprike punjene sirom, kajmak, njen grašak, njeni brokoli, pa onda kupus sa ovčetinom kao “supica”, a posle svrljiška ovčetina sa pekarskim krompirom. I vino, njino vino. Crnjak. Doduše, otvorili smo i dve flaše hrvatskog “postupa” iz 1989. godine. Ali, nekako, nam nije išlo. Da li je pampur popustio? Ili su nam izvetreli dalmatinski ukusi? I kao što, silom prilika, zaboraviš da si se ikad kupao na Korčuli, tako zaboraviš i da je Ahil sahranjen na ušću Dunava.

Završimo ručak sa vanilicama jer one najbolje idu uz crnjak. Na kraju, “kurvoazje”. E, tek, tada mi Jelče otvara Platonovu “Gozbu” na onom mestu gde je fusnota o Ahilu. Čkiljim u sitna fusnotina slova. Gospode, zaista, tako piše: “Ahil živi večnim životom na ostrvu Leuki ISPRED UŠĆA DUNAVA!!!”

I ponavljam tu fusnotu kao novu srpsku mantru. Tako i zaspim.

Sanjam Junga i moju Crnu. Ona mu sedi u krilu i kaže mi: “Kad nećeš da dođeš kod mene u Vrčin, onda šipči čak do Trnave! A rekla bih ti da je Ahil sahranjen na Ratnom ostrvu, ispod Kalemegdana.”

Jung klima potvrdno glavom i miluje Crnu.

Probudim se u zoru. Olja spava, zabila se u mene kao mače.

Eh, Ahile, Ahile! Da nisi ubio Hektora, možda bi još postojala naša dunavska Troja. Ovako, ni grob ti se ne zna, nesrećo ahejska!

Za doručak, kačamak od žutog kukuruznog brašna. Preliv od svinjske masti i aleve paprike sa crnim lukom, pa sir, kajmak. A onda odšetamo do Morave. Luj i Meda jure ispred nas, a i mačor Sima se lenjo gega na decembarskom suncu, pa stane pored krtičnjaka; voli da lovi mlade krtice. Onda Jelče kaže: “Znaš li šta mi je pre neki dan rekao moj komšija Slobodan od koga kupujem mleko?”

Šta?

“Jelke, bre, mi Srbi smo mnogo NEISPITAN NAROD!”

Da, Srbi su neispitana fusnota. Kao fusnota o Ahilu.

A od fusnote može čudo da se napravi; nova istorija, nova Biblija.