Otišla si i odvela dete, suzama sam lepio tapete...

Opet o istom. Samo malo drugačije.

Sve je više onih koji, nemajući valjda pametnija posla, tvrde kako će ožiljci što ih je na duhovnom biću naroda ostavila turbo kultura - ili, nešto specifičnije, turbo-folk - teško zaceliti. Na izvestan način, to je tačno. Turbo dominacija jeste, ili je bila, a sigurno će još biti, faktor koji dovodi u pitanje bilo kakav naš kulturni identitet. Osim turbo-folk identiteta.

S druge strane, opet, pomenuta teza je pogrešna. Najmanje na dva načina. Jer, ona - tako kako je izvedena - turbo-folku pridaje status samonikle (da ne kažem autohtone) pojave, nečemu što je bez duhovnog korena, osim onog koji proizlazi iz duha političko-nacionalističke instrumentalizacije svega i svačega u godinama raspleta, tokom poslednje decenije prošlog veka.

To je, razume se, olaka, lakomislena elaboracija fenomenološke strukture jedne po svemu maligne pojave. A kakva dijagnoza, takva i terapija: baš je minule nedelje na velika zvona, u cilju kulturnog uzdizanja, propraćeno objavljivanje kompilacijskih izabranih dela grupe Bijelo dugme, za koju se opet tvrdi da je bila najbolji rok bend sedamdesetih godina, mada je zapravo reč o “grobaru” rock and roll-a u ime turbo-folka.

No, veća nevolja je u tome što se ovakvim tumačenjem, bilo ono svesno ili nesvesno, sasvim svejedno, abolicira kulturni korpus iz vremena samoupravnog socijalizma, iz titoističke epohe. A to je već opasno. Izgleda kao da je svih tih decenija, za kojima vapi jedna čudna nostalgija, ovde cvetalo hiljadu (kulturnih) cvetova, a tzv. sloboda stvaralaštva bila neprikosnovena, dok je, suprotno tome, posle VIII sednice, uspevalo samo turbo-folk đubre. Treš je, doduše, kodifikovana kulturna pojava. Ali, njegovo tumačenje, svedeno samo na ograničeni istorijsko-politički period, jeste takođe treš.

Naime, ono što smo, kao kulturne proizvode, konzumirali u velikoj Jugoslaviji nije nešto što se sme prepustiti jeftinoj (mada poželjnoj) mistifikaciji u okviru ljigavog jugonostalgičarskog projekta. Jer će, ako je tako, Mirko i Slavko ostati kultno umetničko ostvarenje. Jeste da je, tu i tamo, s vremena na vreme, bilo vrednih dela, ali ona nikako nisu bila plod kulturne politike, već su predstavljala individualne doprinose. Ona su nastajala ili kao ismevanje smernica zadate kreativnosti kroz hipertrofiranje i minimiziranje tih istih propozicija (u slikarstvu Čelebonović, Cuca Sokić, Boža Ilić, Lubarda; u književnosti N. Cerović), odnosno, da ironija bude potpuna, svoj su etički kredibilitet zasnivala na bespoštednoj kritici postojećeg društvenog stanja i njegovih masovnih kulturnih produžetaka. Često su, gotovo uvek, takvi pokušaji bili osporavani na bazi “demokratskog dijaloga do konačnog obračuna”, zabrane su bile svakodnevna pojava (afera crnog talasa), ni zatvori nisu zvrjali prazni, a cenzura je predstavljala esencijalnu silu usmeravanja tzv. kulturnog života.

Tih dana je, dakle, bilo poželjno nešto drugo, ono što je Tito, koji se mnogo ljutio što ovde “preovladava džez muzika”, na nekom umetničko-partijskom samitu, definisao kao herojsko i optimističko. “U prirodi je totalitarnih sistema da stvaraju svoju umetnost i na silu uvode svoj sistem vrednosti” (Marinko Arsić Ivkov). Tako je, da skratim, kulturna emanacija počivala na odurnoj tradiciji nošenja štafete od Triglava do Đevđelije, i obratno, koja je završavala kim-il-sungovskim, mao-ce-dungovskim spektaklom na stadionu JNA. Taj faraonski ritual je nastavljen i posle smrti najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Tamo gde je simboličko-gimnastičarski (granginjolski) spektakl sa puškama, motkama i džepnim maramicama oličavao vrh kulturnih događanja, angažujući u svojoj pripremi milione oduševljenih građana (sic!), i izlažući decu kompračikoskoj ideološkoj indoktrinaciji, dno se teško moglo sagledati. Nije ga zapravo ni bilo. Jedna rupa, ništa više.

Šta pisac hoće da kaže? Prosto - on misli da su koreni turbo kulture u socijalističkom realizmu sa sredine prošlog stoleća, odnosno, još više, u suludom projektu demetropolizacije kulture, njenom planskom širenju međ’ široke narodne mase. Beogradska filharmonija je, recimo, održavala koncerte u hladnim fabričkim halama, kojom prilikom su prisilno dovođeni radnici, već na smrt izmoreni celodnevnom proizvodnjom čelika po užasnoj promaji, padali sa improvizovanih tribina kao što uspavane muve padaju sa plafona. Saznaj o tome više u filmu Čovek nije tica D. Makavejeva.

Cvetala su amaterska kulturno-umetnička društva, železničko, vatrogasno, srednjemedecinsko itd. u kojima se uglavnom upražnjavao lažni folklor, svako selo - naročito ono koje je bez bioskopske dvorane - težilo je da dobije svoj filmski festival, udvorička (dupeuvlakačka) poezija bila je na ceni (“Druže Tito, samo reci, ostaćemo šes meseci/Neka kaže i Jovanka, ostaćemo bez prestanka”), snimani su fimovi i (kasnije) televizijske serije na bazi poželjne, overene slike o događajima iz rata, često zasnovani na istorijskoj laži, koja je ideološki proveravana u nadležnom partijskom komitetu. Takva je, kako vidimo, naša trajna sudbina.

Ona se, glede turbo-folka “kao žanra”, može dodatno ilustrovati nasiljem koje je, tih godina, vršeno nad izvornim narodnim melosom, danas (re)afirmisanim pod nazivom njorld music (Šaban Bajramović, Boban Marković, Bilja Krstić, braća Teofilović). Sa epohalnim zakašnjenjem se otkriva kako je to neprocenjivo kulturno blago. Ali, tako onomad nisu mislili drugovi Mirko, Slavko, LJubičica Plava, Pod Jastukom Spava i ostali. Sve što je seljačko beše za njih u korenu kontrarevolucionarno, daleko mu sunce.

Radio Beograd je svojevremeno, u doba obnove i izgradnje, emitovao program sa narodnim pesmama u obradi. Već je takva definicija, sama po sebi, predstavljala bezočno nasilje. Kasnije se ovaj običaj krčmio pod priručnim, glupim kulturološkim obezbeđenjem (objašnjenjem): narodne pesme u obradi postale su starogradske (narodne) pesme. Šta bi to moglo da znači? Valjda oksimoron. Da li se nakazna kovanica starogradsko odnosila na stare gradove ili na stare pesme, koje su se pevale po sokacima (u ranu zoru) i pod balkonima u vreme kada su gradovi bili još mladi, u izgradnji? Ne.

Pojam starogradski imao je za cilj da savremenog slušaoca asocira na (stare) običaje građanstva, što je bio poduhvat ravan onom kada se žaba ugledala na konja. Jer je - tako su nas učili - građanstvo sišlo sa istorijske pozornice samim činom komunističke revolucije. U tom novom dobu, kada smo stahanovski radili na temeljima besklasnog društva, ovo je bio dokaz (pod)svesne težnje ka obnovi građanske kulture, koja je, zarad ideoloških razlika, nesrećno završila (neželjenom) afirmacijom malograđanskog mentaliteta, kičem dobre domaćice. Uostalom, tada smo bili član NATO.

Što se krivo rodi, to vreme ne ispravi. I mada su starogradske pesme, u formalnom smislu, bile bolno uspavljujuće, one su - što bi rekao drug Lenjin - “loše delovale na živce”, pripremajući nas za kasniju euforiju pod eksplozijama muzičkih idioma turbo-folka. Starogradske pesme su, hoćeš-nećeš, turbo-folk. A turbo-folk je starogradska pesma uz dodatak bubnjeva. Što znači da je i turbo-folk malograđanska štaka. I to je taj večni kontinuitet. Malograđanski mentalitet je, bez obzira kako bio presvučen, poslednje utočište nacionalista. Uz pornografiju. Može i zlatna kajla. Sa nešto smrtnih slučajeva.

To je, prosto, istorija našeg treša-kao-sudbine. Mnoge (među)etape te istorije su, ovog puta, preskočene. Ali, valjda smo se ipak razumeli.