Arhiva

Poreklo ožiljka nepoznato

Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Poreklo ožiljka nepoznato
Trinaesti književni festival Krokodil biće održan u Beogradu od 26. do 29. avgusta, pod sloganom Borders VS. Frontiers, jer u dijalektički odnos stavlja granice koje nas sputavaju i drže u mestu, s onima do kojih uspevamo da dobacimo i koje su tu da bismo ih neprestano pomerali. U razgovorima učestvuju Irvin Velš, Hanif Kurejši, Aleksandar Hemon, Damir Karakaš, Saša Stanišić, Kristian Novak, Ivana Bodrožić, Semezdin Mehmedinović, Igor Štiks, Elvedin Nezirović, Ognjenka Lakićević, Dragan Markovina, Ana Miloš, Katarina Mitrović, Milica Vučković... Večernji program odvija se u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, a debatni program u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Voditelji su Mima Simić i Galeb Nikačević. „Veo prošloga prekrio je njezino sada“, piše nemački književnik Saša Stanišić u romanu Porijeklo (izdavač: Booka; prevod: Anda Bukvić Pažin), čiji glavni junak u priču o poreklu ulazi kroz fragment o svojoj baki. Ona s balkona doziva devojčicu, spušta se u čarapama na ulicu da bi došla do nje, ali deteta tamo nema. „7. marta 2018, Višegrad, Bosna i Hercegovina. Baka ima 87 godina, i ima 11 godina.“ Saša Stanišić je rođen 1978. godine u Višegradu, u Bosni i Hercegovini. Kao četrnaestogodišnjak je s porodicom napustio rodni grad, bežeći od ratnih razaranja i preselio se u Hajdelberg. Studirao je na Nemačkom fakultetu za književno stvaralaštvo u Lajpcigu. Posle prvenca Kako vojnik popravlja gramofon, napisanog na nemačkom i prevedenog na trideset jezika, postao je jedan od najvažnijih prozaista. Roman Pred svetkovinu dobio je nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu. Objavio je zbirku priča Klopkari... Kada brinete o osobi s demencijom, najčešće se trudite da je vratite u realnost i ubedite u dogovorene dimenzije prostora i vremena. Ali u jednom trenu, suočeni po ko zna koji put s očajničkom molbom voljenog da ga odvedete „kući“, premda se ni na tren niste makli odatle – u vama se javlja potreba da odustanete i pristanete na igru. U redu, više te neću ispravljati, nego ću te nakratko pustiti da ti mene vodiš kroz svoj iskonstruisani svet, da vidimo gde se i šta u toj paralelnoj realnosti nalazi. Pripovedač ove proze, nagrađene najznačajnijim nemačkim književnim priznanjem Deutscher Buchpreis, počinje da sakuplja sećanja kad baka Kristina krene da ih gubi. Uz bitnu napomenu: „Moja su sjećanja varijable čežnje. Bakine su varijable bolesti.“ U kakvom odnosu onda stoje fikcija i autobiografsko? Već na 17. stranici, Kristina proročki govori naratoru, još dečaku, da nikada neće varati i lagati, nego samo preterivati i izmišljati. Slaže li se Saša Stanišić s likom koji stranicu kasnije podvlači da je „fikcija otvoreni sistem od izmišljanja, opažanja i sjećanja koji se tare o stvari koje su se doista dogodile“... Porijeklo je, reći će u razgovoru za NIN, put kroz četiri sveta: „Svijet moje dementne bake, u kom – dok ja brodim po svojim sjećanjima, ona tone u njenima. Svijet mog djetinjstva u Jugoslaviji. Svijet jednog sela na granici Bosne i Srbije, Oskoruše, gdje su preci mog djede živjeli. Moj njemački svijet i pubertet, moja socijalizacija pod stranim jezikom i novim životnim okolnostima. Bake više nema, Jugoslavija je arhivirana, djetinjstvo prošlo, Oskoruša nestaje.“ Šta je literatura u svemu tome? „Znam samo šta nije! Nije kompas jer sam i u pisanju bio bez pravca i cilja. Nije vozilo, jer me ipak nije mogla odvesti u svaki ćošak svih svjetova. Nije spas, jer – od čega sad spas? Dobro sam... Nije ni potraga, jer mislim da treba znati šta tražiš ako u potragu kreneš. Znao sam samo da napokon želim da razmislim i napišem nekoliko meni važnih stvari. Da se ne zaborave, da se ne izgube. Možda arhiv? Nije ni to, jer za arhiv ne bih smio pretjerivati, niti izmišljati, a jesam.“ Istovremeno, govori, sve mu je to blisko, ali i odvojeno od njega. Dodaje da roman govori o ženama u socijalizmu. O starosti. O nemoći. O demenciji. „Knjiga ne o ’našim’, nego o svim ratovima koji ostavljaju ljude bez doma i kradu nam sadašnjost i budućnost. O nacionalizmu i njegovim plodovima mržnje, o izbjeglištvu; knjiga o onome što se nama dešavalo pri bijegu.“ Roman, kaže za naš magazin, o onome što se izbeglicama danas dešava po južnoj Evropi, a događalo se i u Srbiji. Neki policajci su ih prebijali i pljačkali. Zanimalo ga je kakve smo osobe nakon svega doživljenog: „Mozaik ne jednog porijekla, nego njih masu. Početaka, jezika, sretanja i nesreća. Identitet kao suma svih života, slučaja i slućenja, koji nas definišu, i svih fikcija koje su dio svakog identiteta.“ Pećina, mračna šuma, zmija, gušter, zmaj, utvare, avet, gmaz, aždaja, veštica, vila. Reči uzlaze u prozu, satkanu od legendi i sećanja, zajedno s rođacima. I ponekim lingvistom. „Porijeklo je kolaž raznih utjecaja. Oni su bili važni u prošlosti i definiraju me u sadašnjosti. Tu su sopstvena razmišljanja i mišljenja drugih, mnogo pametnijih od mene. Drugih pisaca isto: Ajhendorfa, na primjer. Ali i bake koja je bila pametnija i od Ajhendorfa, i od mene. Također, jezika: ovog, meni čudnog i pomalo dalekog, i njemačkog, kojem sam se približio. Knjiga je u stvari formirajući dio mog identiteta postala u toku pisanja.“ Ovde skače kroz vreme! Junak odlazi u selo Oskoruša, na groblje, ispisuje životopise predaka. Snažne su scene prilagođavanja u Nemačkoj, gluvarenja na benzinskoj pumpi, stvaranja drugog Ja. Pripovedačeva igra popisa počinje 2008, od zahteva upućenog nemačkom Uredu za strance: da bi tražio državljanstvo, stranac mora da preda životopis napisan rukom. „Rat je porijeklo“, čitamo u poglavlju Fragmenti. „To je nama bio: majka i ja pobjegli smo preko Srbije, Mađarske i Hrvatske u NJemačku. U Hajdelberg smo stigli 24. avgusta 1992. Otac nas je prebacio preko granice sa Srbijom i vratio se u Višegrad, da bude uz svoju majku. Pridružio nam se nakon pola godine i sa sobom donio smeđi kofer, nesanicu i ožiljak na bedru. Za porijeklo ožiljka do danas nisam pitao.“ Dok roditelji u izbeglištvu rade teške poslove, on pokušava da pronađe nove prijatelje, da „dođe do jezika“. Još na pomen poskoka, jasno je da Porijeklo predstavlja roman o rečima. Ne razbija se na slogove jedino naslov, već roditelji pred detetom menjaju glasove, „smekšavaju suglasnike“. U novoj zemlji, treba opet da progovori. A u sećanjima: „Zmija je teža i toplija negoli sam zamišljao. Držati je tako isto kao ne znati šta reći.“ Smatra da ne mora biti u pitanju isključivo strani jezik u odnosu prema pomenutom Ja. Važan je jezik komšiluka, društva, nekad agresivnog, nekad milostivog; jezik ljubavi i intimnosti. „Porijeklo pripovijeda ko je čovjek u zavisnosti od onoga šta mu jezik daje. Ili, nažalost, ponekad uzima, pogotovo ako si manjina u jeziku drugih, ukoliko si stranac i ne ’pripadaš’.“ Podvukli smo rečenicu: „Udaljavanja su način moga pisanja.“ „Pokušavam gledati na sebe kao na lik – protagonistu nekog života sličnog mom životu“, odgovara. „Na primjer, da nije bilo tog nacionalizma iz osamdesetih i devedesetih, vjerovatno bi i danas bilo manje ovih šovinističkih bezdana koji na iluzijama nacionalnih ili etničkih vrijednosti ljude još uvijek dijele na ove i one. I ja ne bih odgovarao na vaša pitanja. Da rata nije bilo, ne bih sada morao da u svakoj trećoj rečenici gledam google translate: kako se neka riječ kaže na našem... Sve je ovo moj lik. Tako ide udaljavanje od mene – „posmatram“ se kucajući ovu rečenicu, iz ptičje perspektive, koja mi odobrava da skontam kako sam uopšte došao do privilegije dati intervju novinama. Jer da nije te opsjednutosti nasljeđem i porijeklom na našim prostorima, puno više ljudi bi tu vodilo puno bolje živote i pobijedili bismo čitav svijet i u fudbalu i u košarci i ja ne bih bio ja.“ Za junake veli da su otišli iz svojih života. Ispada da se pisanjem vraća. „Bilo bi fino da može tako lako.“ Ne zaboravljamo da za majku poreklo znači ustuknuti kad neko u rodnom gradu uzvikne njeno ime. Ni činjenicu da u Višegradu za Stanišićevog protagonistu više nema neopterećenog mesta. Zaključiće da ne postoji sećanje koje je isključivo lično, da gotovo nijedno ne dolazi bez dodatka, bez fusnote počinilaca, žrtava i zverstava koji su se onde odigrali. Zna za sudske presude ratnim zločincima. „Priča o mome djetinjstvu je disonanca. Lopta u vatri nije samo lopta u vatri. Šuma nije bila samo zaklon u igri skrivača. Ja sam te motive tražio.“