Na korak smo do ugovora sa đavolom

Za subotu 11. septembra, u Pionirskom parku u Beogradu, zakazan je prvi Ekološki ustanak u Srbiji. Preciznije, to je Ustanak za opstanak – narod protiv Rio Tinta. Moglo bi se reći da je to i prvi srpski umetnički ustanak, s obzirom na broj glumačkih velikana koji su najavili svoj dolazak i obraćanje javnosti. Jedna od glumica, koje će se pored Svetlane Bojković, Seke Sablić i Vesne Čipčić nalaziti među ustanicima, jeste i prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta Anita Mančić. Ova vlasnica pet Sterijinih nagrada, najvećih glumačkih priznanja kao što su „LJubinka Bobić“ i „Žanka Stokić“, „Carica Teodora“... pozvala je svojom video-porukom ljude da joj se pridruže: „Dođite i vi da odbranimo našu prirodu i naš život.“ Razgovaramo na obali Save, u danu kada nema snimanje nastavka televizijske serije Tajna vinove loze, koja je u prvoj sezoni imala ogromnu gledanost. Nemoguće je u ovom kratkom predstavljanju preskočiti briljantnu Anitinu igru u dirljivoj predstavi Dok nas smrt ne rastavi, koju je napisala Mira Furlan, režirao Predrag Miki Manojlović, a koja se igra u produkciji Pozorišta Integracije. Na pitanje šta igra u svom matičnom JDP, šta je čeka od jeseni, Anita odgovara: „To je, nažalost, za mene bolna tema. Ne znam šta se radi, ali ja sam na dispoziciji, pa kako se kome svidi. Naravno, ja sam zaposlena u svom pozorištu i treba da budem na dispoziciji. Ali, ono što mene uznemirava kao umetnika sa iskustvom i brojnim nagradama, jeste činjenica da se o životu i vitalnosti glumaca u pozorištu ne vodi računa. Kao da su prepušteni na milost i nemilost nečemu što će možda da se dogodi, ili neće, nekoj ideji oko koje će se neko dogovoriti ili ne. Tako da u ovom trenutku ne znam ni šta ću da radim.“ Šta kažete na to kada se poneko oglasi sa tvrdnjom da su televizijske serije preuzele primat pa da pozorišta ne mogu normalno da funkcionišu, jer su mnogi glumci zaposleni u njima zauzeti snimanjem? Verovatno ima istine u tome. I ja sam glumac koji snima. Ali kada imaš ozbiljan odnos prema svom poslu, zna se da ti je pozorište na prvom mestu. Ne bih rekla da je to slučaj sa svima nama. Sigurno je korona mnogo toga poremetila kad je reč o normalnom radu, ali nije samo korona kriva za sve. Mada, korona je mnogo toga zaustavila u kulturi, rekla bih u pozorištu najviše? Čini mi se da živim u vremenu u kome mi više ništa nije jasno. Ja razumem šta je odgovornost u ovoj situaciji u kojoj smo se svi našli. Zarad moje želje da pozorište živi i opstane, ne znači da bilo šta drugo treba da bude ugroženo, naročito ne ijedan život. Međutim, ako postoje mere i pravila ponašanja u ovoj situaciji, onda ta pravila treba da važe za sve. U pozorištu se pridržavamo mera, u avionu se ne pridržavamo mera, i to me sve zbunjuje. Kao misleći čovek, želim neke odgovore. Ja sam svesna toga da ne mogu da kažem „pustite publiku u pozorište“, zato što ne bih volela da nosim nikoga na duši. Ali, vidim da su tu neki drugi interesi u pitanju; tamo gde treba, tamo se može, tamo gde ne treba, tamo se ne može. I zbog toga mi se čini da je pozorište malo zapostavljeno, baš kao i publika koja voli pozorište, a nje ima. Mi snimamo, pridržavamo se određenih mera, ali mere koje su zavedene u pozorištu su takve da ništa slično ne važi ni za ulicu, ni za prodavnice, pa nemam utisak da svi podležemo istim ograničenjima i da imamo istu sudbinu. Šta vas je motivisalo da svoje ime, svoj ugled, stavite u funkciju borbe koja je nazvana Ustanak za opstanak - Narod protiv Rio Tinta? Ne bih volela da u ovom intervjuu budem ostrašćena, jer se bojim da vreme strasti i ostrašćenosti tek dolazi. A ja ovog puta želim da govorim kao umetnik koga su učili da kroz svoju umetnost i kroz svoju javnu reč mora da bude odgovoran i da ljudima daje dobar primer, jer mi, zahvaljujući poslu kojim se bavimo, jesmo u takvoj poziciji da smo svojoj publici i potreban primer. Moja odgovornost prema sopstvenom životu i prema ljudima koji poštuju ono što radim, nalaže mi da kažem za šta se borim, i šta branim. Celim svojim bićem stojim iza onoga što igram kao glumica, i isto tako celim svojim bićem stojim iza ovoga što sada radim i govorim. Pitanje života i prirode, ugroženosti prirode i naših života je osnovno pitanje svih nas, i tu nema nikakve politike. Ali, na kraju, hteli ne hteli, svi izađemo na teren politike. Upravo smo došli do toga da je odbrana života za najviše predstavnike vlasti u Srbiji postalo isključivo političko pitanje? Razumete li zašto je to tako? Ja pokušavam da razumem i zato postavljam pitanja. Nedostatak odgovora neminovno nas gura u politiku. Ono što se mi pitamo je ko govori, šta govori, a šta je ono što se prećuti zarad nekog interesa. To je politika. Mi smo svi slobodni građani, zar ne? I imamo pravo da budemo odgovorni spram naše budućnosti i spram našeg života. Ja za sada mislim da sam slobodan čovek, bar me niko nije obavestio da nisam. Onog trenutka kada shvatim da postoji neka tajna, nešto što meni nije jasno, nešto što treba da mi objasni neki stranac, a bojim se da će to što mi nije jasno ugroziti moj život i moje zdravlje, onda ja razmišljam na drugi način. Na koji? Pa, normalno je da postavljam pitanje zašto je to tako, zašto se meni objašnjava kao da sam ja retardirana osoba? Meni nije potreban staratelj u ovoj zemlji. Potrebna mi je, kao i svima nama, istina. Pa, izvolite, recite istinu. Da li vi odlučujte o mom životu? I zašto smatrate da ste vi sposobniji od mene da odlučujete o mom životu? Vi ste u službi ovog naroda, i molim lepo, odgovorite na sva pitanja koja vam se postavljaju. Ne razumem u čemu je problem? Onog trenutka kada prećutite odgovor, onda ja razmišljam drugačije. Pretpostavljam da će me mnogi prozivati i pitati na čijoj sam strani. Ja sam na strani života. To je jedino što je važno, i tačno. A šta će reći jedni ili drugi, znam, reći će ono što je u njihovom interesu. Jedini moj interes su zdravlje i život. Jasno vam je, ne žele svi isto? Znam ja to. Ali, ako se sretnemo sa htenjem suprotnim od našeg, da li moramo da posegnemo za silom, ili moramo da razgovaramo? Jer, tamo gde se istina pojavljuje u više vidova, kao moja ili tvoja istina, mi moramo da je osvetlimo. A to možemo samo ako se služimo činjenicama i naukom. Nauka nam ukazuje na posledice ili dobrobiti nekih odluka. Ja ne moram da želim novac, i ne znam šta ću s tim novcem koji će Srbija sutra imati. Možda ću morati da kupujem lekove na onkologiji. Objasnite mi ljudi - ako ste vi izabrali novac, ja biram zdravlje. Je l’ imam prava na to? Ja mislim da imam. To što je za vlast bolje, ne podrazumeva se da je bolje i za mene. Ali vlast vam zbog takvog mišljenja uzvraća da ste strani plaćenik, domaći izdajnik, da je to što govorite zapravo neprijateljstvo spram zemlje? Za mene su ti ljudi na vlasti zapravo službenici kao svaki drugi. Ako ne radiš dobro posao, dobiješ otkaz. Naravno, oni imaju tu moć da pričaju kako više vole ovu zemlju i više vole ovaj narod od mene. Samo neka mi kažu gde se to meri, i odmah idem na taj merač ljubavi. Ili na merač patriotizma. I da budemo iskreni, Rio Tinto nije domaća već inostrana firma. Pa oni koji zastupaju Rio Tinto, valjda bi oni trebalo da budu strani plaćenici, a ne ja. Ja i ne želim novac, ja samo želim čist vazduh, vodu i neotrovanu zemlju po kojoj hodam. Zar to nisam rođenjem dobila? Svi oni koji se oglašavaju povodom Rio Tinta kažu da vole ekologiju, i ja im verujem. Vole i roditelji svoju decu, pa ih tuku tvrdeći da to rade zato što ih vole i tako ih pripremaju za budućnost. Posle se ta deca dugo leče kod raznih čika doktora jer imaju traume. Čuli ste šta premijerka kaže povodom onih koji se oglašavaju protiv Rio Tinta? Mislite ono što je izjavila „šta vam fali, 17 godina ste živeli u slozi sa Rio Tintom, nije vam ništa smetalo, a sada vam baš smeta“? Da, meni to sada smeta. Da li me to stavlja u poziciju izdajnika? Ja sam nedavno došla do nekih saznanja i postavljam pitanja, ali ne dobijam razumne odgovore. I strah me je. Strah me je da živim u ovakvoj zemlji. I pitam vas da li imam pravo na strah, da li imam pravo na potrebu za odgovorima? I da li imam pravo na sumnju da ljudi koje Rio Tinto dovode ovde nisu ljudi kojima ja mogu da verujem. Kada sam pomenula premijerku, mislila sam na njenu izjavu da se ljudi danas bave ekološkim temama „jer žive bolje“. Da li vi tako dobro živite da nemate druga posla nego da se iz luksuza bavite problemom zagađenja u Srbiji? To je njena teorija, a ja se izvinjavam što ne mogu na svaku glupost da imam odgovor. Vi ste rođeni i odrasli u Beogradu, ali sve više boravite van grada? Imam sve više potrebu za prirodom. Beograd je ugrožen, jer ne možemo normalno da se krećemo u njemu, jer živimo jedni drugima na glavama, jer nemamo dovoljno zelenih površina, i zato sam rešila da se okrenem prirodi. Sada vidim da mi ni tu nije mesto, jer je i ta priroda ugrožena. Pitam se gde da bežim da bih mogla mirno i skromno da živim. Volela bih da mi ljudi kojima je dobro u ovoj zemlji objasne kako se to živi da ti bude dobro danas i ovde. Meni nije dobro u zemlji u kojoj sam rođena. Verujem da postoje ljudi kojima je odlično, ali ne znam da li oni dobijaju nešto što ja ne dobijam i volela bih da mi se ta velika tajna otkrije. Možda je u pitanju sistem vrednosti? Oni kojima je tako dobro i oni koji se ne osećaju dobro u Srbiji danas, sigurno ne dele isti sistem vrednosti? Gladnom čoveku je svaki obrok ukusan obrok. Jedino sit čovek može da kaže da li je nešto ukusno ili nije ukusno. Kad si gladan svega, kad ti se beznađe predstavlja kao dobro, onda ono malo što ti daju je zaista luksuz. Kad ne znaš za bolje. Šta očekujete od skupa 11. septembra u Pionirskom parku, mislite li da on ima smisla? Verujem da ima smisla. Ne mislim da će se nešto promeniti baš tog 11. septembra, ali verujem da ćemo dobiti neke odgovore. Mislim da slobodan čovek ne sme da bude ravnodušan prema svojoj budućnosti. Mora da bude aktivan svakog trenutka kada oseti da će mu ta ista budućnost biti ugrožena na bilo koji način. Ja nemam poverenja u ljude koji se bave suštinom mog života. Ko odlučuje o tome kakav ću ja vazduh da dišem, ko odlučuje o tome kakvu ću vodu da pijem? Zbog čega ste se zainteresovali za Rio Tinto, šta je to što vas je motivisalo na borbu protiv? Najpre sam osetila strah od nepoznatog, a onda me je još više uplašila priča o nekom velikom projektu koji će nam doneti puno novca. Hvala bogu, nisam laka na novac, pa sam htela da saznam šta se krije iza toga. Znam gde je Jadar, znam gde je Mačva, znam kakva je to zemlja, znam koliko je ljudi u tom kraju prodalo svoje kuće i svoja imanja na najplodnijoj zemlji u Srbiji. I znam koliko im ta zemlja znači, koliko je generacija svaka porodica na toj zemlji iznedrila. S druge strane slušam ljude koji danas kupuju ta ista imanja, otvaraju info-pultove, objašnjavajući ljudima zašto treba da im prodaju svoju dedovinu. Pretpostavljam da su ih ubeđivali po sistemu bolje dajte nama za ništa, jer će doći drugi kojima ćete morati isto to da date za ništa. Ništa za ništa. Sada smo na korak od ugovora sa đavolom i nikako da nam se kaže kakvu ćemo budućnost imati. Saopštiće nam se neke poluistine, i ako pristanemo na to, imaćemo neizvesnu budućnost sa pretećim posledicama. Zato je ovo trenutak da se reaguje, jer ako danas prećutimo, sutra ćemo trpeti. Ali ljudi iz vlasti tvrde da rade dobar posao? Da li ja njima treba da se divim zbog toga? Oni samo rade svoj posao, kao svi drugi predsednici i premijeri na svetu. Kao što i ja radim. Kada sam dobra, ljudi mi čestitaju, možda mi se i dive. Ali kada uradim loše, to se vidi i niko me neće pohvaliti zbog toga. A ja sednem pa se zapitam gde grešim. Da li se neko od njih zapita gde greši? Zamislite ovaj apsurd - Rio Tinto pravi studiju izvodljivosti o ekologiji. Ako je njihov interes da zarade novac, a shvate da će narod u Srbiji biti zatrovan, zašto bi oni brinuli o nama i odustali od svog projekta od koga imaju ogromnu dobit? Pa gde to ima? Nema ni u bajkama. Naravno da će nam isti oni reći da smo zaštićeni, da smo zdravi i bezbedni. Ako se vlast ovako arogantno ponaša u situaciji kada se zajedno sa kolegama borite samo za prava na zdrav život, kako bi bilo da imate bilo kakve političke ambicije? Ja nemam niti sam ikada imala političke ambicije. Teren politike je prljava igra, a ja jednostavno ne volim prljavo da igram. Nekako mi je draže da imam obraza da postavim sva ova pitanja koja danas postavljam. A ja ih postavljam jer sam slušala i čitala šta govore i pišu profesori univerziteta koji su stručni za ovu oblast, i koji lako dokazuju štetnost ovoga što Rio Tinto ovde sprema. I ja tim ljudima verujem. Sa druge strane su ljudi koji govore o novcu, o milijardama, a ne objašnjavaju mi kako će sutra izgledati moj život, dokle ću ja ići sa maskom preko lica. Kažite mi koliko ću živeti bez kancera pluća ako udišem vazduh koji ste vi odredili? Pa ću onda da vidim šta ću i gde ću. To nije baš patriotski? Neće biti da je tako. Ja sam rođena ovde i volela bih da živim ovde. Ali u Srbiju dolaze stranci koji nam određuju kako ćemo da živimo, koliko ćemo da dišemo. Neki ljudi koji u Srbiji sebe zovu patriotama, otvaraju tim strancima širom vrata i pozdravljaju sa „dobro došli“. Da li su to Srbi i patriote na mestu? Da li su patriote i Srbi na mestu samo simpatizeri Aleksandra Vučića i Ane Brnabić? Hajde, ko će sa mnom na crtu i kako ćemo da odlučimo ko je veći patriota? Kako se to meri? Pa nemojte toliko da nas ponižavate! I ja sam završila neke škole, čitala neke knjige. Evo, preporučujem vam da pročitate knjigu Hajduk Stanko, Janka Veselinovića. To je lektira za osnovnu školu. Tu sve lepo piše o Mačvi i o početku Prvog srpskog ustanka. Podsetite se!