Godina velikih iskušenja

Parafrazirajući staru istinu, moglo bi se mirne duše reći - ko preživi 2004. imaće dobre šanse da nadrlja u 2005. godini. Ratovi, prirodne i ostale katastrofe, spektakularne terorističke akcije, epidemije misterioznih bolesti i slični izazovi toliko su učestali da je sasvim izvesno kako će svet - globalizovan kao što jeste - i u narednoj godini biti izložen sve većim iskušenjima.

Opasnost sada, zaista, vreba na svakom koraku. Razorni zemljotres i smrtonosni cunami u jugoistočnoj Aziji možda su tek samo najava katastrofalnih poplava koje bi u skoroj budućnosti mogle da izazovu već započeto otapanje leda na Grenlandu, na Severnom i Južnom polu, a sve to - naravno - zbog nebrige za stanje ozonskog omotača i globalnog zagrevanja... Samo što bi u tom slučaju najveći ceh, verovatno, platila Evropa: čitava Holandija i dobar deo Danske koja je Amerikancima ustupila teritoriju Grenlanda, sa pravom da tamo smeste svoje vojne baze i zalihe atomskog oružja, našle bi se pod morem. Dovoljno je, recimo, zamisliti ozbiljniji incident u američkoj vojnoj bazi u blizini Severnog pola koji bi izazvao nekontrolisanu atomsku eksploziju... A, svakog ko pokuša da se uteši verovanjem da tako nešto, jednostavno, nije moguće treba odmah podsetiti da su se nuklearni incidenti te vrste već događali na Grenlandu, mada posledice - srećom - do sada nisu bile katastrofalne, a glavni akteri (Vašington i Kopenhagen) su bili uspešni u prikrivanju činjenica o tome...

Gradovi poput Venecije i drugih bisera evropske civilizacije, dobar deo Azurne obale, čuvena letovališta u Portugalu, Španiji i Italiji, luke i čitavo plodno atlantsko i mediteransko priobalje starog kontinenta bili bi u tom slučaju definitivno potopljeni i uništeni... Uostalom, kad bi se tako nešto dogodilo, ni unutrašnjost evropskog kontinenta ne bi bila pošteđena, jer bi vodostaj u najvećim rekama na kontinentu, poput Dunava, Rajne, Visle, Sene, Težua ili Poa naglo porastao i usledile bi katastrofalne poplave...

Međutim, ukoliko svet u 2005. ipak izbegne nove veće neugodnosti zbog ćudi klime i nepredvidivih geoloških turbulencija, moraće svakako da računa na neke nove medicinske rizike. Dobar primer za to je epidemija ptičijeg gripa, koja je nedavno krenula iz Azije i već se ubrzano širi svetom. Kada je proslavljeni pisac špijunskih romana DŽon le Kare pre nekoliko godina napustio hladnoratovske i političke teme i u svom najnovijem romanu (“Odani baštovan”) glavne junake smestio u priču o interkontinentalnoj zaveri farmaceutske mafije, koja praktično upravlja svetom, veštački izazivajući i šireći epidemije side, tuberkuloze i sličnih pogubnih virusnih oboljenja, neko je možda mogao da pomisli kako je stari majstor izgubio smisao za realnost... Ispostavilo se, međutim, da je američki predsednik DŽordž Buš, koji je inaugurisao novu - agresivnu - politiku prema svetu, tokom protekle predsedničke kampanje najviše donacija primio upravo od magnata američke farmaceutske industrije! A, već legendarni američki filmski dokumentarista Majkl Mur, koji sistematski istražuje različite pojavne oblike sprege politike i kriminala iz kakvih obično slede i neke spektakularne zavere, već je najavio da će njegov sledeći projekt biti posvećen američkoj farmaceutskoj industriji!

I rat u Iraku će, po svemu sudeći, naredne godine biti još krvaviji. Američki vojni komandanti su nedavnom akcijom u Faludži - koju smatraju svojim velikim uspehom - pokazali da nemaju nameru da se obaziru na iračke civilne žrtve. Tačan broj civilnih žrtava američkog napada na Irak nije poznat, jer američki mediji to retko i nerado pominju, mada nezvanični izvori (na koje se poziva “NJuzvik”) trenutno govore o najmanje 100 000 smrtno stradalih civila, među kojima je mnogo žena i dece, kao i 1 300 mrtvih američkih vojnika. Međutim, sve govori da je ta cifra, zapravo, mnogo veća. A, nema nikakve sumnje da će ona tokom narednih meseci biti i višestruko uvećana. U prilog takvim procenama najrečitije govore upravo američki ministar odbrane Donald Ramsfeld i stratezi u Pentagonu kojima - nakon ubedljive izborne pobede predsednika Buša i ratobornih konzervativnih republikanaca - povlačenje iz Iraka očito nije ni na kraj pameti...

Za početak naredne godine Amerikanci i dalje uporno najavljuju izbore u Iraku, koji treba da svedoče o nekakvoj tobožnjoj normalizaciji, mada ih stvarnost u svakom pogledu demantuje. Jer, pobunjenici i pripadnici različitih grupa koje pružaju otpor okupacionim trupama kontrolišu sve veću teritoriju, pa izgleda nije daleko dan kada će Amerikanci i Britanci i njihovi domaći saveznici u Iraku nastojati da odbrane i sačuvaju tek nekoliko razorenih i utvrđenih gradova, koji će moći da se snabdevaju jedino iz vazduha... Nakon što je Bin Laden za svog ličnog namesnika u Iraku imenovao Ali Musaba al-Zarkavija, a Iračane pozvao da bojkotuju izbore u američkoj režiji, i lider vodeće stranke iračkih sunita Mohsen Abul Hamid objavio je pre neki dan da će suniti bojkotovati te izbore. To, praktično, znači da predstojeći izbori u Iraku neće imati nikakav legitimitet i da će biti obična farsa.

Naime, pošto su najpre podsticali i sokolili lokalne muslimane-šiite (mahom Sadamove zaklete protivnike) da se na svaki način suprotstave (Sadamu lojalnim) iračkim sunitima, baš kao što su prethodno hrabrili i domaće Kurde (većinom, takođe, muslimane-sunite) na severu Iraka da se u svakom pogledu distanciraju od ostalih Iračana, a sve tobože u ime demokratije koju su obećali ovoj zemlji, Amerikanci su raspalili krvavi međuetnički i međukonfesionalni sukob. A, iskustvo uči da građanski rat tih razmera - poput požara na naftonosnim poljima - nije lako kontrolisati, niti ugasiti. Pitanje je samo u kojim će se pravcima on tokom naredne godine širiti: prema Siriji, Saudijskoj Arabiji, Jordanu, Iranu...

Stanovnici EU će i tokom naredne godine biti najviše zaokupljeni proširenjem svoje unije i krupnim promenama koje bi to moglo da odigra u njihovim životima. Tim pre što bi već kroz nekoliko meseci trebalo da započnu i pregovori o pridruživanju Turske EU. Budući da je većina stanovnika unije do sada bila uverena kako je Turska suviše velika, suviše mnogoljudna i suviše kulturno drugačija od ostatka Evrope, eventualni diplomatski uspeh Ankare u tim pregovorima mogao bi da dovede do novih uzbuđenja. Francuski predsednik Žak Širak i austrijski kancelar Volfgang Šisel već su najavili da će tražiti održavanje referenduma o prijemu Turske, jer bi - zbog islamskog karaktera većine stanovništva te zemlje - njenim prijemom u punopravno članstvo EU bila suočena sa novim izazovima... O tim mogućim posledicama sada, verovatno, najbolje svedoči iskustvo Holandije, zemlje sa oko milion stanovnika islamske veroispovesti, koja je sve donedavno važila za uzor multietničkog i multikonfesionalnog sklada. Ali, od kako je jedan tamošnji muslimanski radikal nedavno ubio kontroverznog holandskog intelektualca Van Goga, sve se promenilo...

I na spoljnopolitičkom i diplomatskom planu EU će se naredne godine, takođe, suočavati sa novim velikim iskušenjima. Sa Amerikom će se i dalje nadmetati u ekonomskoj sferi, što znači da će u okviru mehanizma Svetske trgovinske organizacije (STO) biti produženi stari transatlantski trgovinski ratovi. Nadmetanje EU sa Rusijom poprimiće i neke nove forme, zato što će sada (ekonomski i finansijski oporavljena) Rusija biti sve češće u prilici da svojim evropskim susedima postavlja i neke svoje uslove.

Tek u odnosima sa Kinom, koji se - što na ekonomskom, što na političkom planu - veoma brzo razvijaju, EU će u sledećoj godini prvi put biti u prilici da se ponaša kao prava globalna sila: zvanični Brisel treba naime da odluči kako da odgovori na zahtev Pekinga da ovoj zemlji (uprkos američkom embargu) počne da isporučuje vojnu opremu... Jer, nakon istorijskog ugovora o prodaji većeg broja aviona “Erbasa” Kinezima, i isporuka veće količine modernog evropskog oružja i vojne opreme toj zemlji mogla bi da predstavlja krupan zalogaj.

Peking, naime, ubrzano modernizuje svoje oružane snage i neće biti preveliko iznenađenje ako u doglednoj budućnosti (prema jednima odmah posle, prema drugima možda i pre) narednih olimpijskih igara u Kini, sudbina Tajvana bude konačno zapečaćena....

A, kad je reč o mogućim novim konfliktima u Aziji, valja imati na umu da je Rusija već imala mnogo nevolja zbog Čečenije i regiona Kavkaza. I, da je to u novije vreme bila možda i glavna preokupacija stanovnika Moskve i drugih velikih gradova, često suočenih sa krvavim terorističkim napadima. Međutim, nakon izbora u Ukrajini zvanična Moskva je iznenada suočena sa još jednim velikim iskušenjem: hoće li Ukrajina preživeti ove izbore, i može li Rusija bezbolno podneti gubitak dosadašnjih pozicija (crnomorskih luka i svega ostalog) u toj zemlji?

Naravno, nije sve baš tako crno kao što može da izgleda na samom startu 2005. Jer, i dobar deo sveta funkcioniše na osnovu iskonskog pravila, koje glasi: nakon svake nove nevolje koju preživimo, postajemo iskusniji i otporniji. Znači - još jači...