Kina kao novi Sovjetski Savez

Od 110 zvanica na virtuelnom Samitu za demokratiju koji se 9. i 10. decembra bio odigrao pod pokroviteljstvom zvaničnog Vašingtona, u čak 23 nije bilo moguće izmeriti Indeks demokratije, ne računajući Evropsku uniju kao glavnog partnera. Potom sledi 19 država koje spadaju ili u autokratske ili u hibridne režime. Drugim rečima, između trećine i polovine zvanica nije ispunilo osnovne preduslove da govori o proklamovanim ciljevima samita. U redu, neko će reći, o ljudskim pravima, borbi protiv korupcije i borbi protiv diktature možda najviše treba da pričaju oni koji su zbog ovih pošasti najviše propatili – recimo, neko iz DR Konga, Ukrajine ili Iraka. Međutim, taj neko bio bi ili naivan ili bezobrazan, jer je već na prvi pogled jasno da su reči sidnejskog profesora politikologije DŽona Kina tačne. Lista zvanica bila je, rekao je on, „cinično nabacana, birokratski pravljena, obaveštajno strukturisana pozivnica“ onim državama koje se nalaze u sferi američkih geopolitičkih interesa, a ne onim državama koje imaju iskustva u uzgajanju vladavine prava. Poljska bezmalo i de jure ukida legalni abortus, ali je dobila pozivnicu zbog blizine Rusiji. Mađarska je, s druge strane, jedina članica EU koja je ostala praznog ekrana, iako se njene vlasti ponašaju vrlo slično poljskim. Nedoslednosti ne manjka – Kosovo je očekivano dobilo pozivnicu, Srbija ju je izboksovala, a BiH nije. Tajvan je takođe dobio pozivnicu, što je razbesnelo Kinu, iako mu ni sama Amerika ne priznaje nezavisnost. I tako dalje. Istini za volju, demokratija je tokom trajanja američkog veka bila sinonim za stabilnost. U tom smislu, predmetni samit bi se pre mogao nazvati Samitom za pokušaj stabilnosti, kako unutrašnje, tako i spoljašnje. U skladu s Bajdenovim obećanjem da će se s „neprestanih ratova“ preći u fazu „neprestane diplomatije“, ovaj događaj trebalo je da, godinu dana nakon nasilne primopredaje vlasti u Vašingtonu, američke glasače uveri da se pijana avantura s populizmom neće ponoviti, a ostatku sveta da pokaže da SAD ne odustaju od geopolitičkih pretenzija. Naročito Rusiji i Kini. Mediji naklonjeni zvaničnoj Moskvi ovaj događaj su posprdno nazvali Samit za američku demokratiju, a kinesko ministarstvo spoljnih poslova je tako shvaćenu demokratiju nazvalo „oružjem za masovno uništenje“. Na preseku ovih ne skroz neutemeljenih ocena nalazi se sumoran zaključak koji se preklapa s Kinovim – virtuelni sastanak bio je dogovor o zajedničkom nastupanju, ne skup aksioloških razmatranja. U tom tonu je sastavljeno i zajedničko saopštenje kineskog i ruskog ambasadora u Vašingtonu, u kojem je Bajden optužen za „hladnoratovski mentalitet“ u kojem se svi modeli upravljanja koji nisu liberalnodemokratski prokazuju kao vulgarni autoritarizam. Uostalom, da je svetu do razglabanja o društvenim uređenjima – i to u okolnostima u kojima, prema različitim istraživanjima, demokratija globalno opada unazad petnaest godina, što trenutno više od 25 odsto svetskog stanovništva i te kako oseća na svojoj koži – bio bi dovoljan rad Ujedinjenih nacija i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. No, ova tela ne mogu da odgovore na pitanja kako se to policijsko nasilje nakon ubistva DŽordža Flojda razlikovalo od policijskog nasilja na ulicama Minska nakon predsedničkih izbora, ili da li je legitimno kritikovati rusku militarizaciju prema Ukrajini nakon 18 godina katastrofalnog rata u Avganistanu, krunisanog još katastrofalnijim povlačenjem zapadnjačkih trupa iz unesrećene centralnoazijske zemlje koja je ponovo predata u ruke talibanima. Da li je nakon orgijastičkog upadanja u Kapitol s početka godine Amerika i dalje najpozvanija da negoduje zbog državnih udara u Sudanu i Mjanmaru? Istini za volju, Samit nije ni mogao ni hteo da odgovori na ova i srodna pitanja, ali je trebalo da pokaže spremnost na veći geopolitički angažman jedine svetske sile koja makar i deklarativno može da se predstavlja kao stožer modela upravljanja čiji je zenit, čini se, prošao. Treba reći da je sam DŽozef Bajden na početku Samita priznao da je demokratija širom sveta u krizi, upravo počevši od SAD. Fridom haus je u godišnjem izveštaju ustanovio da je Amerika u njihovom sistemu bodovanja za deset godina izgubila 11 poena, zbog čega je na listi demokratičnosti završila iza Argentine i Mongolije. Kao najveći problemi izdvojeni su preveliki uticaji lobističkih grupa, nezapamćene podele po partijskoj liniji, nejednak tretman manjina i problematični izborni zakoni. Zbog svega navedenog, aktivisti u NJujorku su početak Samita obeležili na sebi svojstven način, održavši performans „Sahrana demokratije“ ispred sedišta UN u NJujorku. S druge strane, Bajdenova administracija je pripreme za samit obeležila listom poteza koje je povukla u cilju unutrašnjeg jačanja demokratije. „Da li se šalite“, zapitao se retorski DŽejms Sleteri, advokat pri jednoj teksaškoj nevladinoj organizaciji, ocenivši listu kao „sitne prepravke na rubu stvarnih problema“. Jarka u koji su američke vođe upali su svesni i građani Amerike, što je pokazao i Pju institut u nedavnom istraživanju, prema kojem čak 85 odsto Amerikanaca misli da tamošnji politički sistem treba u manjoj ili većoj meri reformisati. Uz to, dve trećine Amerikanaca veruje da su političari inercijom funkcije obavezno korumpirani. Stoga, čini se da shvatanje zvanične Amerike mora da bude obuhvatnije pre pukog priznanja da nešto ne štima, makar pre poduzimanja bilo kakvih novih konkretnih koraka. Ekonomista i predavač na više američkih univerziteta Branko Milanović u jednom autorskom tekstu je samit nazvao „lošom idejom za svet“, jer je postavljen na krivim temeljima. „Ako jedna strana veruje da su vrednosti koje ona otelovljuje u potpunoj suprotnosti s vrednostima druge strane, teško je videti kako se konflikt dugoročno gledano može izbeći“, predočio je. Poruka je jasna: američka demokratija, ruski neocarizam i kineski komunizam se u rezultatima mnogo više dodiruju nego što se u proklamovanim vrednostima razlikuju – a razlikuju se mnogo – i to bi trebalo da predstavlja plodno tle za razumevanje i saradnju, ne novo ozvaničenje postojećih podela. Milanović je i ranije pisao o Kini kao „novom Sovjetskom Savezu“ u Hladnom ratu za 21. vek, gde se zvanični Peking naspram delegitimisane Amerike sve češće ukazuje kao poželjniji partner zemljama u razvoju. Jednostavno rečeno – ne meša se previše u unutrašnja pitanja i nudi povoljne kredite. Iza toga, međutim, stoji jedno važnije preimućstvo. Kina radi ono što je Amerika decenijama unazad radila bez prave konkurencije – makar deklarativno garantuje stabilnost. Demokratija se poistovećuje s permanentnom krizom, a autoritarizam, zasnovan na lideru, partiji ili nečem trećem, poistovećuje se s relativnim suverenitetom i mirom. U tom smislu, nekih 424 miliona dolara koje je Bajden preko USAid izdvojio za jačanje demokratije širom sveta – od pomaganja medija, preko zaštite institucija i uzbunjivača, do podrške civilnom sektoru – može da bude nedovoljno za jačanje američkog prisustva, a uvek može da bude prokazano kao pomoć „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“. Demokratija se jednostavno ne brani paketima pomoći, brani se institucijama, plebiscitima i vlastitim primerima. Ako je Abraham Linkoln kao jedna od glavnih istorijsko-mitoloških figura liberalne demokratije ovaj vid upravljanja nazvao „vladavinom naroda, od naroda i za narod“, druga važna ličnost ovog ideološkog korpusa, Vinston Čerčil, nazvao ju je „najgorom vrstom vladavine osim onih oblika vladavine koje isprobamo s vremena na vreme“. Ovom citatu treba pridružiti još jednu njegovu sentencu – najbolji argument protiv demokratije, rekao je on, jeste petominutni razgovor s prosečnim glasačem. U tom se grmi kriju i zec i lav: liberali računaju na idealnog glasača – informisanog, ekonomski neuslovljenog, ideološki potkovanog – jednako koliko se plaše svih ostalih, mnogo životnijih. S druge strane, znaju koliko sam čin glasanja ostavlja prostora za političke manevre u borbi za vlast. Eklatantni primeri proceduralnih pobednika su Donald Tramp i DŽordž Buš Mlađi, koji su postali predsednici iako su u apsolutnim brojkama izgubili od protivkandidata, Ala Gora i Hilari Klinton. A skoro da nema predizborne kampanje u makar i nominalnim liberalnim demokratijama u kojima se kandidati ponašaju, pa, ne baš u skladu s liberalnim vrednostima. Demokrate računaju na prljave igre. Autokrate računaju prevashodno na krizu demokratije. Uostalom, Si Đinpint je pre četiri godine, na 19. Kongresu Komunističke partije Kine, proglasio da je „Kina spremna da zauzme mesto na glavnoj bini sveta“, nudeći kroz model državnog kapitalizma nove vidove efikasnog upravljanja. Tržište je slobodno, ali ne i raspojasano, privreda je planska, ali prilagodljiva, a dirigovanost odluka obezbeđuje lako premošćavanje birokratskih procedura i mogućnost pat-pozicija. Ove teze su izvesno zvučale primamljivo kad je, na početku pandemije, Italija bezuspešno aktivirala Mehanizam EU za civilnu zaštitu, kad je Amerika iznosila testove s evropskog tla i kad su Poljska i Češka bile uhvaćene u krađi tuđe medicinske opreme. Niko ni za šta nije odgovarao, nego je umesto toga usvojen veliki paket pomoći do 2027. godine. U okolnostima inherentne vrednosne nedoslednosti, ideološka takmičenja pretvaraju se u premeravanja dužine štapa i težine šargarepe. Tamo gde je prošli Hladni rat zaista bio ne samo geopolitičke, već i ideološke prirode, oličen u borbi kapitalizma i komunizma, ova njegova verzija tek je nadgornjavanje između različitih vidova kapitalizma. Isto tako, međutim, javna kontrola vlasti biće dobrodošla prvom prilikom kada same vlasti zloupotrebe volju naroda, bili oni glasači, proleteri ili nešto treće. To je neminovno koliko je bila neminovna i kriza liberalne demokratije. To istorijsko klatno retko zastane. Uglavnom u ratnim okolnostima, a tada samiti gotovo nimalo ne pomažu.