Lekovita istina

Najvažnija činjenica u hronologiji SPO-a napisana je potpuno pogrešno i sigurno da odgovara samo onima koji bi rado da izbrišu prošlost - jer je nemoguće pozivati se uvek na grehe mladosti.

U NIN-u čitamo: “Zima 1994: Neuspešni razgovori sa Slobodanom Miloševićem o ulasku u Vladu Srbije.”

Bilo je sasvim suprotno od toga; razgovori su bili vrlo uspešni, predsednik Milošević je, pred gomilom novinara i čitavom javnošću, predstavljen kao “duhovita i šarmantna” osoba, a sam Milošević je, s arogancijom koja mu je došla glave, pred TV kamerama izjavio da je imao još jednog interesenta u međuvremenu, ali je izazivački, kako je umeo, rekao da je “knjiga zatvorena”. To su, pretpostavljam, bili oni koji su kasnijim ulaskom u rekonstruisanu vladu imali nameru da menjaju Srbiju “hodom kroz institucije”, što će reći da Milošević posle 1992. nije nikada imao većinu u Skupštini, da posle 1991. godine nikada nije izveo tenkove na ulicu, što znači da je uvek, od 1993. godine - od manjinske vlade, vladao sa nekima od onih koji se danas prave ludi, ili su bar duboko uvereni da su u ovoj zemlji svi ostali ludi i da boluju od neizlečive kolektivne amnezije.

Sama realizacija uspešnih dogovora nosilaca dve pobedničke liste, od kojih je 1994. godine formirana vlada Mirka Marjanovića, morala je da uvaži činjenicu da je lista Vuka Draškovića sabrala glasove najljućih protivnika Slobodana Miloševića, te su se tragovi nekako morali zaturiti, mada su trezveni odmah videli o čemu se radi, tako da već od tada nastaje veliki pad popularnosti i SPO-a i Draškovića.

Pošto je, po Poslovniku, poslaničku grupu moglo da obrazuje deset poslanika, a samo su poslaničke grupe mogle da formiraju Vladu Srbije, na predlog poslanika, članova SPO-a, iz okvira šire liste čiji je nosilac bio Drašković, taj broj je smanjen na pet, pa se potom sa te liste izdvojila grupa (jedina koja je to ispunjavala) od sedam poslanika ND koja je sa SPS-om formirala Vladu Srbije.

Dakle, Vladu Srbije su formirali poslanici sa dve liste: liste koju je nosio Milošević i liste koju je nosio Drašković, i to je jedina istina, a kako je to spajanje dva potpuno suprotstavljena politička tabora izvedeno, isključivo je stvar morala, politike ili političke trgovine, kako ko voli.

Kada se kritikuje vlast, naziva kriminalnom i ostalim epitetima, treba jasno da se kaže da svi koji su učestvovali u toj vlasti, koji su joj bacili pojas za spasavanje, davali infuziju i uživali privilegije, moraju da snose i dobro i loše što je ta vlast donela, da se ne može biti u vlasti a napadati je kao da nisi, kao da si ljuti opozicionar, kao što se to uostalom i danas, sasvim bezočno radi.

Dragan Vidaković,

Prilike