Ruka Ede Murtića

Tekst Radomira Konstantinovića napisan je po želji samog Ede Murtića (1921-2005), a povodom njegove serije crteža i grafika izloženih 2000. godine u okviru 2. hrvatskog trijenala grafike. “Puni smisao ova djela dobijaju iz konteksta mjesta i vremena”, napisao je povodom njih likovni teoretičar Zvonko Maković, napiminjući još, između ostalog: “Kada su počeli nastajati, ovi su prostori bili zasićeni smrću. Bilo je to doba u kome se više nisu brojili pojedini mrtvaci kao na početku rata, već doba u kome se leševi iz mnogih logora i masovnih grobnica počinju iznositi na vidjelo i dobivati legitimitet.”

Edo Murtić i ja stari smo drugari. Otkako je ovo zlo počelo (1991) nismo se videli nijednom. Pa ipak, ne mogu da kažem da nismo bivali zajedno, ponekad valjda i više nego ranije. Edo mi je slao svoje akvarele, iz Vrsara, uz nekoliko propratnih reči, uvek, pa bih se, usred ovoga mog blata, našao na moru, u njegovom vrsarskom vrtu. (Ne verujem da ću se usuditi tamo da kročim.) Na jednom takvom akvarelu, na poleđini papira, napisao je Edo: “Reci što se to dogodilo sa ljudima, koji je to virus napao mozak, dokle će ovo ludilo trajati?” (Ovo je datirano: Vrsar, 12.10.1995.)

To je očajanje koje govori o ludilu. Ja ovo očajanje čujem sad u grafikama Viva la muerte. Poslao mi je Edo dvanaest listova. Poređao sam ih uz zidove, po sobi, pa sam se našao odjednom usred nekog mrtvačkog plesa; moja soba pretvorila se u onu grobljansku crkvu Svete Marije na Škriljinama, u Bermu, gde sam svraćao ponekad na putu ka Goranki i Edi. Istina, ovi Edini mrtvaci ne mogu da se uhvate u kolo kao što je ono Vincenta iz Kastva, u Bermu. Oni su ukočeni, definitivno. Nema tu nade za pokret. Nema nade: to je veliko iskušenje Murtićevo. Šta je Murtić ako ne pokret? I što je taj njegov pokret ako ne Murtićeva negacija oblika, pretakanje oblika u oblik: onaj kolorizam Murtićev (zaista najveći u savremenoj lirskoj apstrakciji), šta je on ako ne boja umesto oblika, stvar ovoga pretakanja?

Vitalizam Murtićev, danas već legendaran, radost njegovih “slikarija”, otuda su, iz tog neiscrpnog, nezavršivog preoblikovanja. Viva la muerte jeste iskušenje oblikom, njegovom konačnošću. Moram da kažem: kao samo iskušenje smrti. Jer je smrt ta koja ne voli Edu Murtića, smrt kao ono konačno, apsolutno neizmenljivo, nepopravljivo, što zahteva oblik konačan, moćan, statičan u svojoj moći (u svojoj definisanosti). Istina, ima u Viva la muerte i kostura i lobanja ostvarenih relativno lakim (rekao bih čak: mekim pokretom, pa je linija tu na neki način kolebljiva, kao da podrazumeva mogućnost druge, treće, linije. Ali ono po čemu će Viva la muerte da ostane najdublje u našem sećanju, to su portreti kosturova i lobanja ostvareni konačnim, jakim linijama, apsolutno adekvatni volji smrti, te odvratne Gospođe Proždrljuše koja voli samo čistu kost, te gospođe apsolutne redukcije. Ko je u ovim grafikama Edo Murtić ako ne onaj koji se odaziva izazovu ove gospođe Smrti? Čovek preoblikovanja, veliki kolorist, evo kako “sarađuje” sa smrću, u ovoj službi konačnosti. To je skalpel, kojeg traži linorez. Ali to je i smrt, koja pristaje jedino na skalpel. (Ne na olovku. Ne na kičicu.)

Ne znam, u ovoj Edinoj pobuni protiv smrti (jer Viva la muerte jeste velika njegova pobuna protiv smrti), ništa uzbudljivije od ovog njegovog odaziva na izazov smrti, upravo kao na izazov konačnog oblika. I ne znam ništa uzbudljivije od njegovog odgovora na ovaj izazov, a taj odgovor je u krvi koju on pušta da se sliva po ovim kosturovima, odlikovanim (nijedan od ovih kostura nije bez odlikovanja, koliko znam), ili koja se rasprskava po njima. Ta krv iz Edine ruke, ta agonijska krv, da li je ona ovde jedino jemstvo života (jedino, makar poslednje)? Edina ruka jedino u tom prskanju krvi kao da je zaista Edina: ta krv koja ovde prska, koja se ovde sliva, to je ono što ne pristaje ni na kakav oblik, to je samo bezobličje na delu. Dramska snaga (velika, zaista) Viva la muerte jeste u toj protivurečnosti, u kom kontrapunktu oblika i bezobličja, kosti i krvi. Ima ih koji će, čini mi se s razlogom, videti u ovoj krvi Edino iskustvo enformela. Ali to je svakako krvoproliće koje ovde ponovo aktuelizuje enformel, krvoproliće užasnih naših godina 1991-95. To je prosipanje krvi koje vraća enformelu. To je Action Painting u agoniji ljudskosti, nešto formalno već poznato, veoma staro, ali sad egzistencijski apsolutno novo: to je gestualnost bez koje nema Murtića (ruka Murtićeva je ruka najplodotvornije gestualnosti koju znam), ali gestualnost koja nije sad u službi “organističkog optimizma i senzualne vitalnosti koja odolijeva nadiranju egzistencijalne teskobe (Pierre Restandž), a nije prosto zato što smo se u ovim prokletim godinama našli duboko ispod te iste “egzistencijalne teskobe”: našli smo se usred “ludila”, usred očajavanja koje osuđuje na gestualnost kao na jedino mogućan govor.

Ja sam u Sarajevu (juna 1997) pokušao o tome nešto da kažem, i vidim sad Edu moga negde na dnu tih ondašnjih reči: “U trenucima trijumfovanja zla kao što su oni u kojima je razaran ovaj grad, ne samo što čovek zanemi, kako se obično kaže, jer ne može da dođe do reči, nego se on i okreće protiv govora: ne bi da govori nego bi da zaurla. Ne bi da bude čovek, nego životinja.” Osećam tu životinju u Viva la muerte. Čujem je: to je životinja moje ljudskosti, velika divna strašna životinja očajavanja, koju sam oglašavao u Sarajevu. Bez nje, usred zla, nema ljudskosti (spasite me od očajavanja i spašćete me od ljudskosti): “Čovek koji danas ne očajava nije čovek. (...) Nema danas ljudskosti bez očajavanja. Nema danas ljudskog govora bez dubokog njegovog iskušavanja jecajem i urlikom.”

Edo Murtić u ovim godinama veliki je očajnik, hoću da kažem veliki čovek. Čuo sam ja njegovo očajanje još pre Viva la muerte. Čuo sam ga u njegovim vrsarskim pejzažima, iz godina 1992-95, u katalogu za izložbu crteža, 1995. (to mi je takođe poslao), a najviše možda u crtežima iz Montrakera, negdašnjeg vrsarskog rudnika. (Mislim da će Montraker biti zapamćen po Edi Murtiću; mislim da ga je on uveo u mitologiju Istre. NJegove Istre. I moje, ako smem to da kažem.) Ti crteži su strukturiranje budućih “slikarija”, neka vrsta slutnje, ili dozivanja, novih radova, u gvašu, akvarelu, pastelu, ali to postoji i za sebe, i upravo kao takvo je za ovo doba izuzetno značajno. To su oštri potezi, brzi, nepredvidljivi, polukrugovima i krugovima, nedovršenim, i elipsama, nedovršenim takođe, linijama koje se traže, seku se, razdvajaju, nalaze, ne nalaze, kao i svi mi, u tom “ludilu”: svi smo u toj Edinoj ruci, na papiru njegovog crtaćeg bloka. Ta ruka bila je u ovim godinama naša najistinitija ruka. To je ludilo crteža, ali to je i crtež ludila. To smo mi. To je krv u Viva la muerte.

Beograd, juli 2000.
Radomir Konstantinović