Protiv struje

Kao i znatan broj drugih, poslednjih godina kod nas često prevođenih Tabukijevih romana, i “Tristano umire” u svojoj osnovi ima donekle bizarnu priču. Zahvaljujući agilnosti izdavača, koji se poduhvatio publikovanja gotovo istog časa kad se knjiga pojavila u autorovoj domovini Italiji, ovdašnji čitalac ima priliku da se upozna sa sudbinom jednog davnog ratnog konvertita i njegovim takoreći filozofskim nedoumicama. Dok leži na samrti, glavni akter Tabukijevog kratkog romana pripoveda u mikrofon zainteresovanom piscu povest svog prelaska iz redova musolinijevske soldateske na stranu grčkih partizana, a ova se skoro neosetno pretvara u nerazmrsivo premišljanje o značenju moralnih odluka, o vernosti, izdaji i čak o sudbini same civilizacije. Ono što je u jednom trenutku izgledalo kao samorazumljiva odluka podstaknuta univerzalnim slobodarskim razlozima, u svetlosti kasnijih saznanja i iskustva ukazuje se ovde, naime, kao na svoj način problematičan izbor koji junakovo oglašeno herojstvo pretvara u blistavu kutiju sa višestrukim dnom a njegov potonji život u trajno intimno mučilište.

Ogoljenom pripovednom situacijom (pričalac - slušalac/zapisivač), kao i tematizacijom etičkih aporija u kovitlacu Drugog svetskog rata “Tristano umire” domaće ljubitelje književnosti po svoj prilici može da podseti na “Mamac” Davida Albaharija. Pa iako je sasvim slobodna, ova asocijacija ipak nije potpuno proizvoljna. I u jednom i u drugom slučaju svođenje i pojednostavljivanje tehničkih sredstava i postupaka naracije u službi je svojevrsne “visoke politike” postmodernističkog diskursa kao posledice zrelog samoispitivanja uslova reprezentacije stvarnosti i domašaja takozvane umetničke istine o njoj. Poput Albaharija, i Tabuki omiljene postmodernističke teme imaginiranja mogućih svetova i mogućih istina u rastakanju “velikih priča” i sveopštih projekata ne (zlo)upotrebljava za razobručeni ludizam i svekoliku relativizaciju vrednosti. Naprotiv: upravo svest o uslovnosti i subjektivnosti zaoštrava ovde pitanje unutrašnjeg ustrojstva i smislotvornosti pripovedanja, sve do upozorenja da “pisci ne smeju da izgube nit, u protivnom se na jeftin način izvlače” i do ironične opaske na račun popularne ekovske formule po kojoj kad “ne uspete da razmrsite klupko” onda sledi “otvoreno delo, i problem je rešen”.

Pravo govoreći, Antonio Tabuki je danas jedan od ideološki najsubverzivnijih postmodernih pisaca. Možda čak izrazitije i od Nobelovim vencem ovenčanog Portugalca Saramaga ili publicistički agilnog Nemca Handkea, ovaj italijanski profesor i erudita ne libi se pisanja protiv glavne intelektualne struje i uprkos preovlađujućoj kulturnoj klimi. Onako kao što je u filmski ekranizovanom romanu “Pereira tvrdi da...” (1994), u vreme nadiranja berluskonijevske desnice na izvestan način rehabilitovao dobrim delom kompromitovanu ideju italijanske i evropske levice, tako sada u najnovijem romanu, u vreme proklamovane pobede liberalno ujedinjene Evrope, vraćajući se tematski unatrag, u momente istorijskog začetka te ideje, postavlja neugodna pitanja o ceni trijumfa i “indeksu slobode” koju donosi samouvereni “Zapad s bakljom u jednoj ruci i atomskom bombom u drugoj” te jedva prikrivenim paradoksalnim “aksiomom” zapadne demokratije da “prava sloboda je da neko drugi misli za tebe”.

Istina je da ovakvo opredeljenje osim ideoloških, nosi sa sobom i određene artističke rizike koji u romanu “Tristano umire” za posledicu imaju izvestan višak retoričnosti i pomalo shematsko postavljanje malobrojnih likova, najvećim delom izbegnuto u “Pereiri...” ili skorašnjem epistolarnom romanu “Svakim časom sve je manje vremena” (2001). S druge strane, u lelujavo monološkom pripovedanju Tabukijevog tužnog heroja kroz tananu evokaciju naizgled zaboravljenih momenata i toplinu jedva izrazivih snoviđenja otvara se gotovo neočekivano prostor za moguću obnovu pomalo skrajnutog humanističkog pogleda na svet. Kada je, u krizno vreme nedugo posle Drugog svetskog rata, u svom poznatom Pismu o humanizmu preporučivao više pažljivosti u mišljenju, manje literature, a više nege slova, Martin Hajdeger, sasvim izvesno, nije mogao predvideti duhovne nevolje našeg postblokovskog i “postistorijskog” doba. Makar i uz izvesne žrtve kvaliteta, knjige poput Tabukijevog romana “Tristano umire” opominju nas na to da se vremena menjaju, ali ne i ćudi, i da je možda neophodno da i danas, ostajući verni duhu sopstvenog postmodernog doba, iza beskrajne složenosti i relativnosti još jednom otkrijemo sudbonosnu jednostavnost etike i sveutažujuću prisnost jezika.