Čekajući postputinovsku Rusiju

„Potrebna nam je Agenda 2030 za Evropu“, bezmalo je zavapio prvi čovek Dojče banke Kristijan Zeving, prošlog meseca na Evropskom bankarskom kongresu u Frankfurtu. Pred publikom u kojoj su sedeli najuticajniji evropski bankari, političari, poslovni ljudi i eksperti, Zeving je ukazao da rat u Ukrajini i njegove ljudske i ekonomske posledice iziskuju ne samo rešenja za aktuelne krize već i „nove osnove za budući evropski ekonomski uspeh i naš napredak na duge staze“. I dok je jedan od najuticajnijih evropskih bankara isticao da „moramo da pomerimo fokus sa spasavanja Evrope na izgradnju Evrope“ te da je Evropi neophodna strateška autonomija, u publici se činilo da je svima jasno da Evropska unija nema konkretan plan kako želi da Evropa izgleda 2030. godine – politički, ekonomski i bezbednosno. Zapravo može se reći da bezmalo o sva tri segmenta postoji jasna podela unutar EU. S jedne strane su lideri dominantnih zapadnoevropskih zemalja, kao što su Nemačka i Francuska, koji uprkos ponekad oštroj retorici otvoreno ostavljaju prostor da bi 2030. moglo ipak da dođe do izvesne saradnje sa Rusijom. S druge strane su lideri istočnih i severnih članica EU, kao i predstavnici vodećih evropskih naučnih nevladinih instituta, koji su za dugoročnu izolaciju Rusije. Doduše, ako je suditi prema planovima koje je saopštila Evropska komisija, po pitanju ekonomske budućnosti Evrope postoji bar zasad saglasnost da bi 2030. EU trebalo da se u potpunosti oslobodi zavisnosti od uvoza ruskog gasa, nafte i ostalih energenata, ubrzavajući svoju tranziciju ka energiji zasnovanoj na obnovljivim izvorima i uspostavljanju veće energetske efikasnosti. Ali ovaj plan se, osim na zelenoj energiji, zasniva i na preorijentisanju na snabdevanje tečnim prirodnim gasom iz SAD i Katara što ozbiljno povećava troškove, ne samo domaćinstava, već pre svega industrije, kao što je nemačka. I dok za poljske ili švedske političare to uopšte nije tema, francuski ministar ekonomije i finansija Bruno le Mer ističe da sukob u Ukrajini ne sme da se završi američkom ekonomskom i energetskom dominacijom a slabljenjem EU, te da je neprihvatljivo da SAD prodaju EU svoj gas po četiri puta većim cenama nego što ga plaćaju firme u SAD. Međutim, analiza Nemačkog saveta za spoljne odnose ukazuje da odnosi sa Rusijom nisu ključni za geoekonomiju 2030. već to kako će EU uspeti da se izvuče iz sukoba između SAD i Kine, u pogledu pristupa resursima i novim tehnologijama. Analizirajući tri moguća scenarija – od najgoreg sukoba do delimične saradnje dva ekonomski sutprotstavljena džina – eksperti uticajnog nemačkog instituta iznenađeno zaključuju da bi EU u svakoj varijanti mogla da bude ostavljena bez pristupa ključnim resursima i tehnologiji. Rusija se ni ne pominje, ali je zato pominje nemački kancelar Olaf Šolc, koji je pred predstavnicima udruženja, koje okuplja nemačke kompanije koje posluju na istoku Evrope i u Rusiji, rekao da ukoliko Rusija prekine rat, ona zaslužuje šansu da „ponovo započne ekonomsku saradnju“ sa EU, „ali samo to nije sada“. Po pitanju političko-bezbednosne saradnje sa Rusijom, to je i dalje zona o kojoj se ni ne spekuliše, ako se izuzmu Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron. Dok Šolc nagoveštava da je moguće sa Rusijom obnoviti neku vrstu saradnje kao pre 2022. godine, Makron govori o bezbednosnim garancijama za Rusiju u budućoj bezbednosnoj arhitekturi. Tu se francusko-nemački dvojac dramatično razlikuje od većine evropskih eksperata i političara. Za Štefana Majstera, iz Nemačkog saveta za spoljne odnose, kada su u pitanju odnosi EU i Rusije posle rata u Ukrajini mora da dođe do „promene paradigme“. Ta promena podrazumeva da EU mora na Rusiju da gleda kao na glavnu pretnju evropskoj bezbednosti, potom da osmisli proaktivniju politiku povezivanja sa zemljama Istočnog partnerstva, kao i da osmisli novu politiku prema Rusiji, koja će biti maksimalno oštra prema režimu Vladimira Putina, istovremeno održavajući ideju postputinovske Rusije koja je deo Evrope. I dok Majster budućnost Evrope vidi u čekanju postputinovske Rusije „da se vrati kući“, litvanski šef diplomatije u intervjuu za beči list „Prese“ govori o svom „snu o nekoj vrsti Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bez Rusije“, dodajući da će početi „jedno jako mračno poglavlje“ za Evropu, ako mu se taj san ne ostvari. I dok u Zapadnoj Evropi u delu elita i dalje postoji nada da ipak neće biti uspostavljen novi Berlinski zid prema Moskvi, u istočnim i centralnoevropskim članicama EU trasa tog svojevrsnog sanitarnog kordona prema Rusiji je jasna. Ona se kreće od Talina preko Bukurešta i Sofije, do Zagreba i Atine. Štaviše, rat u Ukrajini je raspirio geopolitički plan koji je posle Prvog svetskog rata skicirao prvi predsednik Poljske maršal Jozef Klemens Pilsudski. NJegova ideja ali­janse zemalja od Baltičkog preko Crnog do Jadranskog mora, takozvani Intermarium (od mora do mora), postaje u trenutku ruskog napada na Ukrajinu dominantna geostrateška ideja u Poljskoj, ali i širom istočnoevropskih zamalja koje su bile iza Gvozdene zavese. Doduše, taj koncept „Međumorja“ je svojevremeno postao i deo arsenala NATO-a u smanjivanju interesne zone Rusije pa je čak i dobio svojevrsni savremeni oblik u Inicijativi tri mora, koja je ove godine Ukrajini dala status „učestvujućeg partnera“. Sam koncept „Međumorja“ bi, osim Ukrajine, podrazumevao i učešće „slobodne Belorusije“. Od 24. februara novi život je dobio ne samo Intermarium, već i jedna od poznatih rečenica maršala Pilsudskog da „bez nezavisne Ukrajine, ne može postojati nezavisna Poljska“. Prema oceni jednog od najpoznatijih poljskih geostratega i osnivača instituta „Strategija i budućnost“ Jaceka Bartošjaka, ljudi sa Zapada bi trebalo da shvate da geopolitički koncept Intermariuma povezuje zemlje „ne samo istorijom, već i bezbednosnim izazovima i pretnjama koje dolaze od Rusije poslednjih 500 godina, ali nekim zajednikim interesom u pokušaju da se unapredi podela rada u Evropi“. „Ukrajina je ključni deo koncepta Intermariuma. Poljska i Ukrajina kontrolišu sve veze između kopnenog dela Evroazije i Zapadne Evrope“, istakao je Bartoškaj, naglašavajući da Evropa „mora da razmisli koju ulogu će Rusija imati – da li će Rusija biti evropska sila ili ne“. Ovaj poljski geostrateg ističe da Nemačka ne želi da vidi jaču Poljsku, jer su Poljaci „određeni da ispune posebnu ulogu prijateljskog suseda Nemačkoj, stvarajući tampon zonu tako da Nemci ne moraju da imaju vojsku jer ih mi (Poljaci) štitimo od Rusa“. „Tako funkcionišu spoljnopolitički poslovi. Amerikanci imaju okeane, Britanci i Škoti mora i Lamanš, tako da imaju tampon zone. Ako živite na kopnu, potreban vam je sused kao tampon zona. Dakle, Nemci imaju besplatan ručak, jer ne moraju da se plaše Rusa i umesto toga mogu da uživaju u slobodnom tržištu i jeftinoj radnoj snazi u centralno-istočnoj Evropi. Oni imaju svoje ekonomske sisteme snabdevene naporima ovdašnjih ljudi, zahvaljujući kojima nemačka privreda cveta“, istakao je Bartošjak, dodajući da, za razliku od baltičkih zemalja i Poljske, Nemačkoj i Francuskoj ne bi smetalo da zarad mira imaju ruski uticaj u Evropi, čak i nauštrb Ukrajine. Sva je prilika da će prvi čovek Dojče banke poprilično čekati na to da evropski političari usaglase agendu za Evropu 2030. Nenad RadičevićVajmarska radna grupa: Srbija se pridružuje sankcijama EU protiv Rusije U pokušaju da prevaziđe očigledne razlike između nemačko-francuskog i poljskog pogleda na budućnost Evrope, nemačka Kerber fondacija formirala je Vajmarsku radnu grupu eksperata iz Francuske, Nemačke i Poljske kako bi radili na konceptu evropskog bezbednosnog poretka 2030. Ova grupa stručnjaka je krenula od pretpostavke da do 2030. evropski bezbednosni poredak neće biti zasnovan na saradnji sa Rusijom već pre u konfrontaciji s njom, koliko god suprotno bilo poželjno. Ključnu ulogu tog poretka oni vide u „kohezivnoj EU“ i njenim jakim vezama sa NATO i SAD, ali da će do 2030. EU steći efikasnu stratešku suverenost, koja se tiče bezbednosti, odbrane, trgovine i industrijske proizvodnje. Ova suverenost bi trebalo da učini da EU na ravnoj nozi sarađuje blisko sa SAD, pri čemu NATO čini i dalje važan stub evropskog bezbednosnog poretka u 2030. Među važnim ciljevima Evrope 2030. godine eksperti Vajmarske radne grupe vide i dva segmenta: upravljanje izazovom koji čini Kina, i omogućavanje poretka u susedstvu EU, prevashodno na Zapadnim Balkanom, ali i sa Ukrajinom i Moldavijom. Eksperti smatraju da će države članice EU shvatiti da je politika proširenja strateška prednost EU u geopolitičkom svetu, te da će je u skladu s tim koristiti. „Sa izazovnijim susedima, EU je izabrala principijelan pristup uspešnom primenom sankcija (npr. prema Belorusiji) i uslovljavanja (npr. prem Srbiji) gde je to prikladno. Pošto ruski uticaj slabi kao posledica ekonomskog sloma zemlje, Belorusija se vraća na svoj status ’između’ koji prethodio 2020. godine. Srbija se istovremeno pridružuje sankcijama EU protiv Rusije kao posledica uslovljavanja EU i privlačnosti koju pruža perspektiva pristupanja“, opisuju oni evropski bezbednosni poredak 2030, dodajući da iako je fokus na Balkanu i Istočnoj Evropi, EU nastavlja da sarađuje „sa ekonomski oslabljenom Turskom u oblastima od zajedničkog interesa“.