Večna “Kazablanka”

Bila je poražavajuća i isto tako ponižavajuća privilegija gledati kako jedan partijski aparatčik - ime ne zaslužuje da mu bude urezano u drvo zlih iskustava, uprkos ideološkoj inteligenciji kojom je bio obdaren i koju u sebi beše odnegovao - s one strane žice muči i povlači po prašini tog pametnog, skromnog i blagorodnog čoveka koji, povrh svega, beše odlučio da na sebe primi tuđ greh. Ali, kao što je Bulver-Liton umeo da kaže, ljudi su najmanje spremni da oproste onima kojima nemaju šta da oproste. I tako, u višestruko opasnoj i rogatoj anketi o jugoslovenstvu (1972) redakcija NIN-a nije stala iza svog glavnog urednika, pogotovo ne oni koji su anketu nadahnuli i možda - oni i njihovi politički mentori - očekivali da iz nje, radeći naizgled za opšte dobro, izvuku male dobiti i za sebe. A opet, ma koliko obavešteni bili, kao da nisu mogli poverovati da je jugoslovenstvo već odavno mrtvo i da se u zasenčenim prikrajcima već pišu nove nacionalne istorije. Marko Ristić se malo pre toga, sa čudnom, gotovo nadrealističkom naivnošću, bio u jednom tekstiću u “Politici” požalio kako mu se pri tekućem popisu ne dozvoljava da se deklariše kao Jugosloven, ali je NIN bio prva javna - a po svemu i prikladna - žrtva onoga kroza šta će maločašnji uzavreli šezdesetosmaši imati da prođu kao kroz prvo zaista stvarno, nevirtuelno ideo-ideološko iskustvo: jer, tek je trebalo da, jedva stigavši da udahnu vazduh, zarone u mutne vode amandmanskih sedamdesetih godina. “Sve će reše amandmani”, podsmevao se u svojoj sjajnoj satiričnoj pesmi jedan tadašnji saradnik “Ježa” i, naravno, na svu sreću, dobio samo po prstima. I dok se dragi nam Đorđe Radenković - najveći portretista likova svetske istorije i politike koga smo ikad imali - tako, tih nekoliko sati na naše oči topio, sa pregrejanom telefonskom slušalicom u ruci iz koje je dopirala mukla i neopoziva presuda (koja je, na svu sreću, tražila samo ostavku), Beograd iza njegovih leđa, čija se panorama rasipala na sve četiri strane sveta, iz visoke “Politikine” Kule delovao je (bar u našim prebledelim dušama) tog prepodnevnog prolećnog dana mutno i sagorelo, suočen sa još jednim diktatom varvara.

Ne postoji ustupak koji neće dovesti do još nekog, daljeg i goreg ustupka, ali se to, po pravilu, ne događa odmah i ne uvek vidljivo. Jedan čovek sačinjen od retkih ljudskih i profesionalnih tvari bio je izgubljen i to se smatralo neophodnim da bi NIN bio sačuvan (a možda i naše glave pošteđene, kako ne bi bilo potrebe da se regrutuju novi lešinari). Život nam se i dalje činio poljem koje će biti lasno preći; ali, kao što nas je Havelok Elis svojevremeno upozoravao, Obećana zemlja uvek se nalazi s one strane pustinje; i ta pustinja uvek je nalik na svaku drugu, uprkos retkim, blagodetnim oazama. I tako, na mesto Đorđa Radenkovića došao je Frane Barbijeri, čovek koga niko nije voleo i koga niko nije zavoleo; međutim, bio je čovek koji je, uistinu, neke umeo da navede da ga mrze, ali i neke - usudio bih se da kažem: vrednije i časnije - da ga poštuju.

Novi glavni urednik nije nam dao da dugo vremena oplakujemo starog; i zadatak pred kojim smo se ubrzo našli predstavljao je istinsku revoluciju u postojanju NIN-a. Sav napor trebalo je ovog puta usmeriti ka preobraćanju tradicionalnih i već pomalo anahronih nedeljnih novina u savremeni njusmagazin i zapanjujuće je bilo koliko je Barbijeri, iako mu (zbog nepoznavanja jezika) anglosaksonska žurnalistička tradicija beše ostala nedostupna, bez kolebanja umeo da zađe u samu njusmagazinsku paradigmu. To se tek znatno kasnije shvatilo, ali bio je u pitanju krik modernosti i zov svetskog žurnalističkog globalizma (sjajna ironija: u jednom hladnim ratom podeljenom svetu!)

Bio sam se, tek nekoliko meseci pre toga, vratio iz Amerike u kojoj sam duže vreme boravio kao pitomac Fordove zadužbine, i načela njusmagazinske žurnalističke strukture bio sam tamo u prilici da pratim iz prve ruke; i sada, kada se rađao novi NIN, bili su tu još veoma sposobni, i veoma upućeni, Sergije Lukač, Dušan Simić, Dragoslav Rančić, Maks Erenrajh, Hari Štajner, Zvonko Simić (neka bog da da nekog, pukom slabošću pamćenja, nisam nepravedno ispustio). Neki među njima više nisu živi, ali među kreatore novonastajuće formule bez priziva valja svrstati i Milana Jovanovića, sjajnog i visprenog grafičkog dizajnera koji je NIN-u koji se rađao dao oblik što će ga ovaj, suštinski, uz neophodnu evoluciju, zadržati sve do današnjih dana.

Frane Barbijeri znao je ponajmanje od svih nas; ali, usuđujem se da kažem, da njega nije bilo, njegovog osećaja za modernost, njegovog najvišeg vrednovanja analitičkog žurnalizma, njegovog kosmopolitizma, pa i njegovih sitnijih ili krupnijih kaplarskih grubosti, NIN bi kao njusmagazin možda kasnio čak i čitavu jednu deceniju. Ali ono što se tada najmanje uočavalo - a što je Barbijeriju njegova uvek živa intuicija neštedimice govorila - bilo je da jedan važan sukob, važan za čitavu našu žurnalistiku tog vremena, sukob između mišljenja i analize, impresije i informisanja, mora konačno biti priveden kraju. Dugo smo se vremena krili iza obilja reči, ali smo napokon počeli da shvatamo da se viškom u rečima uvek samo prikriva manjak u idejama ili, bar, zajam uzet u tuđim mišljenjima.

Ponedeljkom su se održavali redovni sastanci uredničkog kolegijuma na kojima se uobličavao naredni broj (za petak), i Barbijeri je uvek pred sobom imao “mrežu” sa šezdeset četiri kvadratića (od kojih je svaki označavao po jednu stranicu lista). I kada bi sat na nedalekoj Sabornoj crkvi otkucao devet časova, svakom od urednika bila je dužnost da iz torbe svog uma izruči ponude za tekući broj; i što mu je mašta bila slabija i protekli vikend bio utrošen na izazovne životne trivijalnosti, broj stranica na koje je u listu mogao računati bio je manji. Ali, samo donekle: ukoliko bi mu takvi deficiti prešli u neku vrstu endemske bolesti, glavni urednik nije bio spreman da ga štedi usled ranijih zasluga. Vredeo si onoliko koliko je vredela tvoja poslednja ponuda. Pa ipak, kao i svi tirani, i Barbijeri je u sebi nosio izvesnu meru ubedljive privlačnosti; ali, dok je raspolagao nesumnjivom elegancijom u odevanju i poznavanju kulinarskih veština, ono što mu je nedostajalo, bila je elegancija duha i manira (ophođenja), pogotovo kada su u pitanju bili ljudi koje je, iz vlastitih razloga ili ako na to nije bio prinuđen političkim autoritetom, malo ili nimalo cenio. A i kada je drugima priznavao valjanost, bila je to valjanost za koju je bio siguran da je poseduje u još većoj meri.

Ali fascinacija u uobličavanju lista, u veštoj i promišljenoj orkestraciji glavnog urednika, nije se sastojala samo u tome koje će teme u pojedinim brojevima dobiti mesto, već i kako će, po njemu, svaki broj disati. Jedan mi je rečit primer, u tom smislu, ostao u trajnom sećanju. Pri kraju planiranja, jednog dana, Barbijeri je odjednom ustanovio da mu čitav prednji deo lista deluje “preteško” i da je neke od mudrozborećih tekstova neophodno zameniti; jer list, objašnjavao je, mora posedovati vlastite, unutrašnje cezure, klupice na kojima će čitalac moći da s vremena na vreme predahne. Odmah sam shvatio šta mu je na umu - ali, samo zahvaljujući Erihu fon Štrohajmu (desilo se da sam baš u to vreme proučavao njegov filmski opus. Jedna od paradoksalnih rediteljskih postavki ovog neobičnog Nemca, naime, bila je da odličan film može biti samo onaj koji tačno i odmereno meša savršene i osrednje realizovane scene; shodno tome, po njemu, film sačinjen od isključivo snažnih i savršenih scena bio bi naprosto nepodnošljiv. Isto tako, širio je on svoju misao, i velika literatura i blistava umetnost moraju imati svoje jedva prikrivene, često hotimične mane; bez njih su naprosto beživotni. Ne znam, zaista, gde je to pokupio, osim možda kod Tolstoja, u njegovoj čuvenoj kritičkoj studiji o Šekspiru).

I, gotovo istog časa - mada mislim da za Štrohajma jedva beše čuo - Barbijeri je odlučio da dve ili tri strane lista, baš između jedne “samoupravne” i jedne “mitingaške” teme, posveti “Obrazu uz obraz”, u tom času veoma popularnoj televizijskoj seriji. Ideja je nesumnjivo bila privlačna (za intelektualne snobove kakvima nas NIN beše odnegovao, pomalo skaredna), ali na naše prikriveno zadovoljstvo, po svemu sudeći jedva ostvarljiva; jer, za svega jedan i po dan trebalo je intervjuisati Milenu Dravić i Dragana Nikolića (opterećene, osim snimanjima, i pozorišnim obavezama), sveže ga uobličiti na desetak kucanih stranica i na vreme ga predati na dalji postupak štampariji. Nažalost, bilo je posve jasno u čije se ruke stavljala maršalska palica; ali, da nevolja bude veća, glavni urednik - spiritus movens čitave zamisli - trebalo je da upravo u to vreme bude van Beograda (u Bukureštu, gde je uz pomoć Dragoslava Rančića radio na intervjuu sa Čaušeskuom); i pri odlasku imao je za mene, kao i Životu Đorđevića, tadašnjeg svog zamenika i kasnijeg izvrsnog “Politikinog” biografa, samo nekoliko reči - otprilike, ako zakažemo, da nemamo više šta da tražimo u redakciji!

Tri puta se taj profesionalac tokom sutrašnjeg dana javljao telefonom iz Bukurešta, nauštrb, čak, intervjua sa tada za ovu zemlju važnim stranim šefom države, raspitujući se kako naš “Obraz uz obraz” napreduje. A mi smo, opet, kako su to stari Grci govorili, spretno uhvatili za perčin sreću kada je kraj nas projurila; i Momo Kapor prihvatio je, na brzo sročenu našu molbu, da utroje porazgovara sa vedetama serije i tekst sam samcijat pripremi. I tako se sve zbilo u posleponoćnim satima; rukopis je izjutra bio predat štampariji i, dakako, u petak se moglo čitati šta je taj šarmantni trio imao jedan drugom da kaže. Barbijeri je u tom času već bio u Beogradu (i njegov intervju sa Čaušeskuom stigao je na vreme), ali novi ponedeljak bio je već na pragu i na “Obraz uz obraz” niko više nije ni mislio. Ono na šta je Barbijeri, uvek iznova komponujući list, jedino mislio, bila je, pored sadržine, u možda još većoj meri njegova forma: i premda sumnjam da se ikad dublje (ili pliće) zainteresovao za Maršala Makluana, jasno je osećao da “medij čini poruka”. Ili, da živi u ovodecenijskim vremenima, veoma bi mu bilo blisko - uz razumljivu ironiju, za koju je njegov intelekt bio tako sposoban - ono što se danas naziva brendom ili, možda, kako bi on to bolje rekao, brendomanijaštvom.

A onda je guja ujela sebe za vlastiti rep. Smrdljivi lonac u kome su se bratski/jedinstveno otpre nekoliko godina krčkali jugoslovenski nacionalizmi (u eufemističkom žaru nazivali su ih, nimalo smešno, raznim smešnim imenima), počeo je konačno da kipi. Takozvani srpski liberalizam - od čije rente neki i danas bar psihički ugodno žive - došao je, po nalogu, pod udar “zdravih partijskih snaga”; i pošto se odmah ispostavilo da je NIN veoma prikladan teren za tu mušku igru razbijenih glava, Barbijeri se našao na ivici ambisa (zajedno sa, zluradost mi ne dopušta da tu epizodu ostavim nepomenutu, jer kao da je sišla ispod pera Artura Kestlera ili Artura Londona, onim istim aparatčikom koji je svojevremeno Đorđu Radenkoviću podneo svilen gajtan). Godinu dana trajao je obračun sa njusmagazinskim tvrdoglavcima i godinu dana NIN je pravljen u senci internih, svakovečernjih partijskih sukoba; a onda je, kao što predodređenja tog obrednog sveta nalažu, manjina odnela prevagu. Barbijeri je bio prinuđen da se povuče, ali prethodno zatraživši od onih koji su dotle branili profesiju i vlastitu čast, da se ne žrtvuju uzalud i da svu “krivicu” svale samo na njega. Strast s kojom je stvaran i održavan NIN svela se u tom smutnom vremenu na plamičak koji više nije osvetljavao nikakvu stazu; a o farisejima koji su na kraju, u službi sile, odneli prevagu, moglo bi se reći jedino ono što im ime simbolizuje već dve hiljade hrišćanskih godina.

Napolju, van “Politikine” Kule, život je nastavljao da se razliva svojim krivudavim, džombastim, zbrda-zdola tokovima. Ali, u međuvremenu, još jedan moj san polako se razvejavao. Naš život, kao što je poznato, jeste sazdan od snova; ali naši snovi uvek su i deo nekog drugog života, u ovom slučaju života koji se, a da to još nisam znao, bližio kraju. Namera mi je, naime, kada sam preuzimao mesto urednika kulture, bila da u NIN-u, posle povlačenja velike prethodne generacije, koju su predvodili Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag B. Protić i Bora Glišić, okupim najjaču kritičarsku ekipu koju je list ikada imao. Vladimir Stamenković već je bio tu, neumitan kao vreme; Đorđe Kadijević možda nije izražavao sve ukuse, ali činjenica da se kao likovni znalac, sve više dobijajući na specifičnoj težini, održao tokom sledeće tri decenije, pouzdano govori da je prst koji mi je na njega ukazao, bio dalekovid. Paradoksalno, sa književnim kritičarem bilo je znatno više teškoća - bar, dok mi se pogled nije zadržao na Dušanu Puvačiću, iz tadašnjih “Književnih novina” (još su se čitale), modernom prononsijeru literarnih vrednosti i sjajnom, neuobičajenom za jednog kritičara stilisti. Zaista mislim da mu NIN duguje više nego on NIN-u; i ako uopšte ima poetske pravde, možda se ona sastoji i u tome da mu još nije nađena zamena, iako ovaj list stoji iza najveće književne/romansijerske nagrade u nas. Ipak, najteži (i, kako se na kraju ispostavilo, najlakši) posao čekao me je sa Dragutinom Gostuškim, koji je trebalo da preuzme muzičku kritiku. Sate sam proveo u njegovoj kući nagovarajući ga da nam se pridruži i na kraju se sve svelo na njegov zahtev da mu pružim bar jedan dobar razlog zbog čega bi to učinio. Dao sam mu hiljadu razloga zbog čega to ne bi trebalo da učini i on je pristao na trampu; i tako je NIN dobio nekoliko najizvanrednijih tekstova iz tog vremena. Barbijeri iz nekog razloga nije dopuštao da Dragoslav Adamović nastavi da piše o filmu, tako da je morao dobiti zamenu.

Ali kako ništa, ponajmanje kritičari - “Recite mi makar jednog kritičara kome je ikad podignut spomenik”, umeo je da kaže iz nekog razloga kivni Jan Sibelijus - ne traje predugo, i ova se, zanimljivo, skladna ekipa živopisnih individualnosti polako gubila u nedostatku smisla. Najpre nas je napustio Dušan Puvačić, trajno se nastanivši u Engleskoj; i pri tom, ideja da odande nastavi da živi s ovdašnjim književnim praksisom nije uspela. Ispostavilo se da kritičar nije isto što i romanopisac, pogotovo kakav je bio Borislav Pekić. Nije, potom, trebalo dugo čekati ni da nas napusti Dragutin Gostuški; a i za nas, vremenom, postalo je sve zamornije živeti u očekivanju da napokon dođemo do saznanja ko je jači (izdržljiviji): jedan lav ili stotinu magaraca. A ni sa filmom nije stajalo ništa bolje, jer sam se i sam spremao za odlazak; zapravo, kako rekoh na početku ovog teksta, jedva sam čekao na tu priliku, polazeći od toga da do provale oblaka ne mora baš da uvek dolazi na moje rođendane.

Strast u stvaranju novog, njusmagazinskog NIN-a bila je već istrošena, ali se u meni u međuvremenu začela jedna sasvim nova: da pokrenem “Pegaz”, časopis za istoriju i teoriju stripa, kao i vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem. Taj prvi, u socijalističko doba, privatni časopis u nas imao je znatan odjek, čak toliki da ga je Igor Mandić obeležio kao jednu od pojava decenije; a i u francuskim i italijanskim analognim krugovima o njemu se govorilo kao o “čudu” (možda i zbog toga što su mu pojedini brojevi zahvatali čak po trista strana). Neko vreme pre toga objavio sam i monografiju “Čudesni svet Đorđa Lobačeva”, koja me je, međutim, bar za trenutak, dovela u dodir s jednim nepoznatim i (mitski) užasavajućim svetom.

Iz centralne policije, naime, iz one zgrade tvrdih i temeljnih zidova čiji se slepi prozori danas čine graditeljskom karikaturom, dobio sam poziv (što je već samo po sebi bilo pohvalno) da pristupim “informativnom razgovoru”. Otišao sam, nikog u NIN-u prethodno ne obavestivši. Neki mladi čovek, za kojim bi se na “štrafti” u Knez Mihailovoj okrenula mnoga tadašnja beogradska lepotica, bio je veoma učtiv, odmeren i pažljiv, očito imajući razumevanja za moju prirodnu inhibiranost; i sve se okončalo time što je od mene, jasno i odlučno, zatraženo da ubijem vlastitu knjigu: nije se smela naći ni u jednom beogradskom knjižarskom izlogu, a pogotovo ne, kroz prikaz ili belešku, u ijednim novinama. Nije se, međutim, radilo o meni, već i predmetu moje monografije; ali, to je već druga priča.

Niko mi u NIN-u tadašnjih zdravih snaga nije tim povodom ni reč rekao, premda je postojalo uverenje da su neki, koji će se kasnije vinuti do najviših mesta u profesiji, u gotovo simbiotičkoj vezi sa policijom; i tako sam naučio da policija ne smatra preporučljivim da čak ni svojim doušnicima ne saopštava sve, do poslednje pojedinosti.

Ipak, kao i uvek, sve je imalo i svoju smešnu stranu. Monografiju o Đorđu Lobačevu, koja je tog “patrijarha srpskog stripa”, posle decenija izgnanstva, vratila srpskoj kulturi, bio je objavio Izdavački zavod “Jugoslavija”, tada kuća znatne specifične težine u ovdašnjem izdavačkom svetu. Božidar Perković, koji je upravo u tom trenutku preuzimao “Prosvetu” kao naš vodeći izdavački kompleks, pozvao me je i ponudio mi da, sa svoje strane, stanem na čelo upravo te “Jugoslavije”. I, malo potom, napustio sam NIN bez žaljenja - osim, iskreno žaleći što za sobom ostavljam nekoliko mladih ljudi kojima sam bio od pomoći pri otvaranju NIN-ovih stranica; i godinama, dok mi se to nije učinilo besplodnom, preranom staračkom mrzovoljom, ni redak za njega nisam napisao, jer mi se činilo da će me, na taj način, sećanje na dobro u dobrim danima držati bolje. Ali i u “Prosveti” - čiji je deo bila “Jugoslavija” - već su se počele plesti paukove mreže oko njenog novog prvog čoveka: nije, naime, trebalo da preozbiljno shvati retoriku ljudi koji su odlučili da na to važno mesto bude postavljen i ukloni tamošnje “kukavičje gnezdo”. Na svu sreću, međutim, kao što sam još jednom bio u prilici da se osvedočim, u našem životu uvek se iznova javlja povod da se primeni večno živi citat iz “Kazablanke”: bio je to, kada smo nas dvojica u pitanju, početak jednog lepog i trajnog prijateljstva.

Žika Bogdanović