Neposlušni automobili

Polusvet je srpski svet. Zapuštenost je naše prirodno stanje. Samo u tome ostvarujemo kontinuitet. Čak i kada gradimo, mi rušimo. Beograd na vodi je naše ogledalo. Uvek surogat. Majstori lažnjaka na putu bez povratka. U zemlji u kojoj su uništene institucije, korupcija legalizovana, nezavisno pravosuđe ukinuto, a republički javni tužilac sveden na maskotu predsednika države koji svakodnevno krši Ustav, jasno je da mi državu nemamo. Građani Srbije su taoci razbojničke družine, koja je rasprodala prirodne resurse, zadužila buduće generacije enormnim kreditima, a medije sa nacionalnom frekvencijom pretvorila u distributere laži i mržnje, demonizujući svaki glas razuma. Srbija je zemlja u kojoj se hapse automobili. Gde jedan brat i nepoznati broj kumova servisiraju mafijašku privredu. Gde kriminalci ne samo da imaju status slobodnih građana, već dobijaju unosne državne poslove. Gde nijedna afera nije rasvetljena i sankcionisana, već se rešenje nalazi u proizvodnji novih skandala. Pa tako, hapšenje automobila „lamborgini“ je zapravo način da se sa radara javnosti skine jedan drugi automobil, „mercedes meklaren“, koji je na Dedinju izazvao saobraćajni udes u kojem su povređene dve osobe. Vlasnik „mercedes meklarena“, inače predsednikov kum, verovatno nije bio za volanom, te se pretpostavlja da je vozilo svojevoljno samo išetalo iz garaže. Naravno da je opereta „lamborgini-meklaren“ u službi zamajavanja građana, skretanja pažnje sa činjenice da se u Srbiji sve lošije živi, da smo na dnu dna, da Vučićevo Zlatno doba postoji samo na onoj kineskoj tabli gde on manirom iskusnog mađioničara crta hijeroglife, i prevodi žedne preko vode sve one ponižene, ali ne i uvređene građane. Jer, oni su odavno odustali od sebe, od minimuma dostojnog čoveka, pa su imuni na uvrede. Ali, još uvek u državnom aparatu ima onih koji nisu odustali od etičkih normi, za koje su odgovornost i poštenje neprikosnovene kategorije. Takvi su najveća pretnja samovolji predsednika. Oni su poslednja odbrana srpskog pravosuđa. Nakon sudije Miodraga Majića, na borilište su izašle Bojana Savović i Jasmina Paunović, zamenice tužioca u beogradskom Višem javnom tužilaštvu, koje su istraživale malverzacije u EPS-u. Uhapšeno je šest osumnjičenih lica, koja se terete za lažiranje dokumenata i proneveru 7,5 miliona dolara. Umesto da do kraja ispitaju aferu, hrabre tužiteljke su odmah premeštene iz Odeljenja za korupciju, i oduzet im je slučaj na kojem su dugo radile. I ne samo to. Zamera im se što su bile na sastanku sa američkim ambasadorom, koji je podržao njihovu borbu protiv korupcije. To je valjda čin izdaje zbog kojeg se pokreću disciplinski postupci, a nije čin izdaje kada naš predsednik sedi na šamlici ispred američkog predsednika? A šta su to Bojana Savović i Jasmina Paunović otkrile? Da je naplaćena izgradnja industrijske pruge od stanice Stig do termoelektrane Kostolac B, koja ne postoji. Novac je uredno isplaćen privatnim firmama za posao koji nije ni započet. Tako se to u Vučićevoj Srbiji radi. Procesuiraju se hrabre i nepotkupljive tužiteljke, a lopovi se oslobađaju zastarevanjem krivičnih postupaka. Patriote su oni koji kradu, jer kradu za državu po zadatku, a pomalo i za sebe, dok su izdajnici oni koji otkrivaju korupciju. Naravno da je 7,5 miliona dolara sitnica u poređenju sa štetom Miće Grčića koja se meri u milijardama evra. Nakon što je razorio EPS, kažnjen je mestom zamenika predsednika opštine Obrenovac. I umesto da se primiri, kako bi ga javnost zaboravila, on kidiše na sekretarice. Međutim, izgleda da se Lesi vraća kući. U naručje EPS-a, tačnije na mesto direktora Pro Tenta, koji će se baviti održavanjem EPS-a. U Srbiji ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Eto, i gazda od Informera, najveće deponije novinarstva, dobio je status disidenta. Otišao je u zatvor, jer nije hteo da plati kaznu po privatnoj tužbi. Učinio je to u znak protesta i odbrane svojih principa. Vrhunac melodrame je trenutak kada predsednik Srbije moli Vučićevića da ne ide u zatvor, budući da će to „loše da odjekne kod naših građana“, i predlaže da on plati kaznu, jer to mu je jedna plata. Pa, kako se ne sažaliti na siromaška čiji kumovi voze „lamborginije“ i „meklarene“? Ili, oni te neposlušne automobile uzimaju iz državnog fundusa, kao što predsednik navodno uzima svoju skupu garderobu?