Brzo i budzašto potrošena budućnost Srbije

Dajte zemlji što više i što boljeg bakra. Josip Broz Tito, prilikom puštanja u rad Nove elektrolize bakra u Boru, 1969. Srbija je već decenijama imala rudarsko-topioničarski basen za proizvodnju bakra i zlata, poznat kao RTB Bor, s početka dobre, sada već skromne koncentracije bakra u rudi, ali značajnih rudnih rezervi. Da bi se zamenila pola veka stara tehnologija i njena dotrajala oprema, RTB je, uz pomoć Srbije, nakon tri godine izgradnje, 23. decembra 2014. svečano pustio u rad novu topionicu bakra, projektovanog kapaciteta od 80.000 tona bakra godišnje. Time je uvedena modernija tehnologija topljenja koncentrata i rešeno višedecenijsko zagađenje vazduha otpadnim gasovima. Ceo projekat je koštao više od 250 miliona evra i realizovan je kreditima, čiji je garant država Srbija. Kapacitet nove topionice bio je primeren potrebama srpske ekonomije za bakrom, i procenjenim rudnim rezervama od 1.345 megatona (Kriveljski kamen, Borska reka, Južni i Severni revir u Majdanpeku...), kako je tadašnji generalni direktor RTB Blagoje Spaskovski u januaru 2018. izjavio za Betu i Tanjug, ali i kvalitetu rude, sa prosečnim sadržajem bakra od 0,4 odsto, koja bi se mogla eksploatisati kroz dugi niz godina. Već tokom izgradnje nove topionice, u avgustu 2013, interesovanje za saradnju i strateško partnerstvo izrazile su kompanije Kodelko Čile i Friport Mek Moran iz SAD, čiji su predstavnici razgovarali sa poslovodstvom RTB-a o saradnji i mogućnostima za povećanje proizvodnje bakra u novoj topionici sa 80.000 na 100.000-110.000 tona godišnje. Posebno je bila zainteresovana američka kompanija, jer je posedovala kontrolni paket akcija konzorcijuma koji je istraživao rudno ležište Čukaru Peki. Odgovor poslovodstva bio je da o tome odluku treba da donese Vlada Srbije. I Južna Koreja je, novembra 2011, preko svog ambasadora, pokazala interes za ulaganje u RTB, ali je odgovor bio sličan prethodnom. Nepune četiri godine nakon završetka, uhodavanja i svečanog puštanja u rad nove topionice, Vlada je objavila da je pronašla „strateškog partnera“ za RTB i kineskoj Ziđin majning grupi je prodala većinski udeo od 63 odsto (Politika, 31. avgust 2018). Tadašnji resorni ministar Aleksandar Antić slavodobitno je objavio nameru strateškog partnera da će se proizvodnja bakra i pratećih metala u Boru povećati dva do tri puta (?!), što je verovatno bilo definisano nekim članom ugovora, u koji je ministar svakako imao uvid. Nije jedino objasnio, a niko ga nije ni pitao, u čemu bi trebalo preraditi tri puta veći količinu koncentrata i da li i kome treba ovoliko povećana proizvodnja bakra i sumporne kiseline, kao obaveznog nusproizvoda, u tek instalisanom topioničkom postrojenju, projektovanog kapaciteta 80.000 tona bakra. Sledeći Titovu izjavu s početka teksta (partijski zadatak za ondašnje rukovodstvo), RTB je počeo sa mnogo intenzivnijom rudarskom proizvodnjom, tako da je i pre 90-ih, proizvodio oko 100.000 tona bakra godišnje i ta količina je podmirivala potrebe industrije ondašnje SFRJ, čak je ostajalo bakarnih katoda i za izvoz. Išlo je to i na račun raubovanja površinskog kopa u Boru, a o ekološkom aspektu takve i tolike proizvodnje u tom vremenu nije ni bilo oportuno govoriti. A ni kasnije, sve dok RTB nije pronašao svog „strateškog partnera“ u Kinezima. Veoma brzo, novi većinski vlasnik, sada registrovan u Srbiji kao Srbija Ziđin Koper (SZK) Bor, iskazao je nameru da poveća proizvodnju bakra na 200.000 tona, premda je prema nedavno potpisanom ugovoru, godišnja proizvodnja trebalo da bude najviše 120.000 tona. Ta namera se ogledala u pripremnim rudarskim aktivnostima, koje bi trebalo da obezbede dovoljnu količinu koncentrata za željenu proizvodnju elektrolitnog bakra. Otvoren je novi površinski kop na Cerovu - C2. Radilo se simultano i na izradi projekata za modernizaciju postojeće i izgradnju još jedne flotacije na rudniku Veliki Krivelj (RVK), izgradnji novog polja flotacijskog jalovišta u RVK, proširenju odlagališta raskrivke sa površinskog kopa RVK, prevođenja Kriveljske u Borsku reku, širenju radova u rudniku Jama na ležište Borska reka, te na izgradnji vetrenih okana u prigradskom naselju Bora. U Rudniku bakra Majdanpek (RBM) je modernizovana flotacija i ispumpana rudnička voda iz površinskih kopova Severni i Južni revir, kako bi se nastavilo i proširilo rudarenje u njima. Već u februaru 2020. prezentirano je idejno rešenje: Projekat povećanja kapaciteta Topionice bakra u okviru kompleksa Srbija Ziđin Koper, koje je uradio TMF Beograd, na osnovu čega je zatraženo od Ministarstva zaštite životne sredine da se uradi Studija o proceni uticaja na životnu sredinu tog projekta. I tu Studiju je uradio TMF, javnosti je prezentovana u julu 2021, a već 23. avgusta 2022. Ministarstvo je izdalo rešenje, kojim se daje saglasnost na tu Studiju. Svi ovi i još mnogi nepomenuti poslovi, bili su tek stvaranje uslova za proizvodnju 200.000 tona bakra godišnje. Prevedeno na jezik brojki, to znači da bi godišnje trebalo iskopati oko 57-60 megatona rude, prosečnog sadržaja oko 0,35 do 0,4 odsto bakra, i dva-tri puta veću količinu raskrivke i jalovine, da bi se dobila zahtevana količina bakra, nešto zlata i srebra, te metala platinske grupe! Pored iskopavanja ovako siromašne rude, sa ovako povećanim intenzitetom rudarenja u dogledno vreme javiće će se još dva problema - povećani iskop i odlaganje raskrivke i jalovih partija rude i odlaganje flotacijske jalovine. Postojeće deponije i flotacijska jalovišta, i u RVK i u RBM, su pri kraju svog sadašnjeg kapaciteta, pa treba naći dovoljno veliki prostor za nova odlagališta. Sama priprema i intenziviranje radova pokazali su odnos novog većinskog vlasnika prema poštovanju važećih zakona i očuvanju okoline. Sve se, naime, radilo bez pribavljanja saglasnosti i dozvola nadležnih državnih i lokalnih organa vlasti, ili su se dozvole tražile tokom izgradnje objekata, pa i po obavljenim radovima. Tako je, skoro mesec dana u RBM, s proleća 2021. ispumpavana rudnička voda iz površinskog kopa, direktno u Mali Pek, pa preko Peka odlazila u Dunav, noseći suspendovane čestice, jone bakra, železa, cinka, arsena, olova, kadmijuma, mangana, sulfata... Radilo se o milionima kubika kisele rudničke vode. I Zavod za javno zdravlje Zaječar u Majdanpeku i Zavod za javno zdravlja Požarevac u Kučevu analizirali su, svako za sebe, tu vodu i konstatovali atak na površinske vode i priobalje, ali bez epiloga po bilo koga od vinovnika. Dno kopa Južni revir je bio isušen – spreman za nastavak rudarenja. Inspektor je došao u Majdanpek kad je sve bilo gotovo, te samo konstatovao da je sve u redu. Toliko o nama i o brizi države za očuvanje i zaštitu okoline. Pa šta onda očekivati od Kineza? Doduše, bilo je usamljenih pokušaja da se problem zagađivanja vazduha i voda u Boru dovede u zakonske okvire. U tome prednjače RERI iz Beograda i Društvo mladih istraživača iz Bora, koji su poveli i dobili pred sudom nekoliko postupaka protiv SZK. I poneki usamljeni aktivista pravne struke. I neki sporadični protest meštana. Širenje rudarskih aktivnosti na Severnom reviru RBM, uzrokovalo je proteste građana Majdanpeka, zbog miniranja planine Starice i njihov sukob sa privatnim obezbeđenjem RBM. Slično se desilo i sa seljanima iz Velikog Krivelja, kada su rudarski radovi na kopu RVK došli na obod sela, uzrokujući pukotine na zgradama; nemogućnost da ljudi dođu do svojih imanja; te zbog prašine koju podižu kamioni prolazeći kroz selo, o čemu su mediji, sa časnim izuzecima, nedovoljno izveštavali. Sve to zbog potreba SZK za većom količinom rude iz RBM i RVK, koji već imaju značajan životni vek. Prvi datira, kao površinski kop od 1958, a drugi je otvoren početkom 1980-ih. Sadašnja situacija u Srbija Ziđin Koperu je takva da je, nakon samo četiri godine rada, nova topionica bakra srušena, više od 250 miliona evra je „otišlo u vetar“, a na istoj lokaciji je ubrzano izgrađeno veće postrojenje, koje bi trebalo da bude pušteno u probni pogon ovog proleća. SZK je u protekle četiri godine u izgradnju novih pogona i nadogradnju starih sistema investirao 1,9 milijardi dolara. Jedan od najvažnijih projekata je bio rekonstrukcija i unapređenje pogona Topionice i rafinacije (TIR), u koji je uloženo 315 miliona dolara, izjavio je Li Jiangtao, zamenik generalnog direktora zadužen za finansije. I opet ostaje pitanje, da li Srbiji, našoj privredi, treba 200.000 tona bakra godišnje? Koliko će se od toga preraditi u samoj Srbiji, a koliko će, kao sirovina, biti izvezeno u Kinu? Čiji će to izvoz biti, srpski ili kineski? I čiji će se bruto proizvod povećati i za koliko procenata? I koliko godina može trajati eksploatacija rude i proizvodnja bakra takvim intenzitetom? A šta posle? Ako je udeo Kine u „strateškom partnerstvu“ 63 odsto, Srbiji bi trebalo da, od ovako povećane godišnje proizvodnje, ostane oko 74.000 tona bakra. I tu se krug zatvara. Toliko je RTB mogao da proizvodi i u netom srušenoj topionici, bez prodaje Kinezima i njihovog „strateškog partnerstva“, čime je bačeno preko 250 miliona evra i trud ljudi koji su radili na izgradnji i poništen napor poslovodstva i… Uz odgovarajuća sopstvena ulaganja, uz kredite za nabavku rudarske mehanizacije, eventualnu kooperaciju sa stranim zainteresovanim partnerima (a bilo ih je), uz profesionalni menadžment i nemešanje države u poslovanje RTB-a, mogao se postići isti efekat i bez Kineza i njihovog dugoročnog prisustva u Srbiji. Ali, oni su sad tu, namerni da tu ostanu dugi niz godina, eksploatišući naše prirodne resurse, dok im to bude bilo u interesu. Ovakvim se načinom i politikom eksploatacije bakra troši budućnost Srbije, na korist SZK i njegovih deoničara! A Srbiji će biti ostavljeni opustošeni bivši rudnici, delimično zapunjeni jalovinom i raskrivkom, brda čvrstog rudarskog otpada, te flotacijska jalovišta, bilo rekultivisana, ili ne, koja treba servisirati. I rudničke vode, koje će na tim i takvim lokacijama izvirati, kroz dugi niz godina, nakon zatvaranja rudnika, zagađujući vode i okolno zemljište, čineći ih neprikladnim za život ljudi u takvoj sredini. I to bi bila projekcija budućnosti Istočne Srbije. Mala digresija, Slobodna Evropa je 24. septembra 2021. objavila članak o eksploataciji nafte u Srbiji, tvrdeći, da je, prodajom NIS-a ruskoj kompaniji, eksploatacija nafte bila udvostručena. Srbija, prema tadašnjoj izjavi predsednika Aleksandra Vučića, svoje nafte više nema. Sve je, kako je rekao, potrošeno i eksploatisano. A nafta ko nafta, neobnovljiv resurs, ima je dok je ima. Hoće li kroz neko vreme, neki drugi naš političar lamentirati o presahlim rezervama bakra u Srbiji? Takođe neobnovljivog resursa. Samo nedelju dana nakon obnarodovanja prodaje dela RTB-a, Politika je, 6. septembra 2018. prenela vest da je Ziđin majning grupa od kanadske kompanije Nevsun otkupila „vlasnička prava na istraživanje“ (i na eksploataciju?) Gornje zone rudnog ležišta Čukaru Peki, nedaleko od Bora. NJegov procenjeni potencijal je 1.211.460 tona bakra, 76,25 tona zlata i 141,27 tona srebra. Izraženo u novcu, prema sadašnjim berzanskim cenama, to je oko 10-11 milijardi dolara. Pri ovome, nije uzeta u obzir vrednost oko 1.621.630 tona sumpora, platine, paladijuma, rodijuma... čija jedinična vrednost prevazilazi cenu zlata, kao ni retkih metala i metaloida, kojih takođe ima u borskim rudnim ležištima bakra, a nad čijom proizvodnjom Kina drži svetski monopol. Nešto kasnije, mediji su objavili da je Ziđin majning grupa za 390 miliona dolara 2019. otkupila vlasnička prava od američke kompanije Friport Mek Moran na Donju zonu ležišta bakra i zlata Čukaru Peki, čiji se potencijal procenjuje na 1,7 milijardi tona rude, koja sadrži oko 14 megatona bakra i oko 70 tona zlata. „Ovo je nastavak kupovine rudnih rezervi Srbije“, objavio je Rojters tih dana. Krajem 2019. Institut za rudarstvo i metalurgiju iz Bora je uradio Studiju izvodljivosti eksploatacije ležišta masivno sulfidne rude bakra i zlata Čukaru Peki – Gornja zona, kojom je predviđena godišnja proizvodnja od 3,3 miliona tona rude, u rudniku sa podzemnom eksploatacijom - sledi da će vek rudnika biti oko 13 godina! Gotovo filmskom brzinom, za dve i po godine, izgrađena je sva neophodna infrastruktura za otvaranje i rad rudnika. Izgrađeno je i postrojenje za flotiranje rude, godišnjeg kapaciteta oko 375.000 tona koncentrata bakra, kao osnovnog proizvoda i oko 600.000 tona koncentrata pirita, kao nusproizvoda i pušteno u probni rad i dokazivanje projektovanih parametara tokom 2021. U rudnik, infrastrukturu i flotaciju uloženo je oko 474 miliona dolara. Kojim intenzitetom je rudnik Čukaru Peki izgrađen, istim intenzitetom se iskopava i prerađuje ruda. Bogate partije rude sa šest do 16 odsto bakra izvoze se u Kinu, nešto „siromašnija“ (od 2,5 do pet-šest odsto bakra) idu na flotacijsku koncentraciju dajući koncentrat (sa 21 odsto bakra, 33 odsto sumpora, oko 5,7 grama zlata i 19,6 grama srebra po toni), koji se takođe izvozi i koncentrat pirita, koji se deponuje kao potencijalno vredna sirovina, jer sadrži 0,65 odsto bakra, 48,45 odsto sumpora, kao i 5,24 grama zlata i 7,5 grama srebra po toni. Već krajem oktobra 2021. svečano je otvoren rudnik i flotaciono postrojenje Čukaru Peki, uz prisustvo predsednika Srbije Vučića, te ambasadorke Kine Čen Bo i ostalih visokih zvanica. Kao i svakom sličnom prilikom, bilo je lepih reči, obećanja o boljem životu, patetike svake vrste. „Želimo da pomognemo Srbiji da postane druga zemlja u Evropi za proizvodnju bakra“, rekao je direktor Ziđin majninga. Niti Srbija želi, niti njenoj privredi treba drugo mesto u Evropi u ekstrakciji bakra. Ispade, kao da je Srbija tražili tu pomoć, a ne da su oni došli zbog svog interesa da, kao jedini vlasnici rudnika, ostvare enormno visok profit. Koliki, može se samo spekulisati na osnovu podataka dostupnih javnosti. Koliko su ti podaci realni, zbog mogućih doterivanja ekonomskih rezultata, stvar je ozbiljnijih istraživanja. Ilustracije radi, a na osnovu podataka o uplaćenoj rudnoj renti Skupštini opštine Bor, izveden je podatak da je Ziđin majning samo u 2021. ostvario prihod od 398,3 miliona dolara, iako je rudnik Čukaru Peki i postrojenje flotacije tek počelo da radi te godine, prolazeći kroz period uhodavanja. Prihod ostvaren u toj prvoj godini rada mogao bi da otplati kupovinu vlasničkih prava na Donju zonu ležišta Čukaru Peki! Na isti način izveden je podatak da je SZK te godine ostvario neto dobit od 272,2 miliona dolara. Za 2022. postoje slični podaci, samo za prvih pet meseci, što se može videti i iz infografike. Da li su prihodi i neto dobit realno prikazani teško je reći, ako se nema uvid u metal-bilans o iskopanoj i prerađenoj rudi i proizvedenoj količini metala. Da li su svi proizvodi dobijeni iz rude, koji utiču na prihod, uzeti u obzir? Nedostaje valjana državna kontrola celog procesa eksploatacije i prerade rude, o čemu je govorio i profesor TMF Petar Đukić. Nažalost, to je slika države Srbije i mogućnosti njenih instrumenata kontrole. Što se tiče razvoja Donje zone ležišta Čukaru Peki, ona tek treba da bude detaljno istražena. Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je nedavno, 1. novembra 2022. donelo Odluku o izradi Strateške procene uticaja prostornog plana posebne namene eksploatacije mineralnih sirovina na lokalitetu rudnika Čukaru Peki u Gradu Boru - Donje ležište, na životnu sredinu. Okvirna granica Prostornog plana u celosti obuhvata katastarske opštine Slatina i Oštrelj i deo opštine Donja Bela Reka, kao i delove katastarskih opština Brestovac, Metovnica i Šarbanovac. Tako će širenje rudnika zahvatiti najveći deo jugoistočne i južne teritorije grada Bora i time onemogućiti i delom ograničiti poljoprivrednu delatnost meštana sela Brestovac, Metovnica i Šarbanovac. Prostiranje rudnika će vremenom dovesti u pitanje i lokaciju Trujkanov potok, predviđenu za preseljenje sela Veliki Krivelj. Kina je najveći svetski potrošač bakra (16 megatona u 2016, sa tendencijom rasta). Jasno je da Srbija ne može da zadovolji apetit Kine za bakrom, niti za plemenitim metalima. Ali je jasno da će i Srbiji biti potrebna izvesna količina bakra, odnosno proizvodi na bazi bakra i to za dugi niz godina. A vlast je prodala rudnike bakra, strateški resurs, koji se sada besomučno eksploatiše i izvozi kao ruda, kao koncentrat, i kao metal. Koliko bakra i plemenitih metala od ovakve eksploatacije sada ostaje Srbiji? Da li znamo koliko će bakra i plemenitih metala biti potrebno Srbiji u bližoj ili daljoj budućnosti, pa prema tome upravljati eksploatacijom rude? Koju mi to razvijenu privredu sada imamo, da bi nama trebalo 200.000 tona bakra godišnje? Sem da se hvalimo povećanjem izvoza i da eventualno „budemo drugi u Evropi“, kao da je u pitanju neko takmičenje? Mogu li se Kinezi „zauzdati“ nekim kvotama o godišnjoj eksploataciji bakra, zlata i pratećih metala? Rudna renta je zakonom promenljiva veličina. Može li visina rudne rente da se približi vrednostima koje se naplaćuju u svetu, ili bar u bližem okruženju? Ovakva, kakva i kolika je, samo je mamac za različite hedž fondove i belosvetske špekulante, kadšto sumnjivog porekla novca. Kakva je to investicija Srbija Ziđin Kopera, koja može biti u potpunosti otplaćena neto profitom ostvarenim za jednu, najviše dve godine? Koliko je država inkasirala od prodaje rudnika Čukaru Peki kompaniji Ziđin majning? Hajde da saberemo, koliko je zlata Srbija inkasirala po „povoljnijim cenama“ od 2018, koliko je bakra prodala, pre nego se odlučimo za otvaranje još kojeg rudnika? Ili smo to svedoci velike rasprodaje strateških sirovina Srbije i to budzašto? Takođe, pre nego se donese odluka o davanju koncesije bilo kome, za otvaranje bilo kakvog novog rudnika zlata, bakra, olova, cinka... da se napravi bilans koliko je Srbija inkasirala od Ziđina, jednog i drugog. Da se razumemo, rudarenje metalnih ili nemetalnih sirovina, ukoliko nije u direktnoj funkciji razvoja zemlje – njene infrastrukture, hemijske industrije, prerađivačke metalurgije ili energetike - veoma je štetno s aspekta gazdovanja prirodnim resursima, a zemlju dovodi u kolonijalni položaj. Profit će pokupiti samo koncesionari i još neki malobrojni, a zemlji domaćinu će ostati samo posledice rudarenja. Stoga, ovako intenzivna eksploatacija metala u Srbiji, a posebno u Borskom okrugu, zahteva ozbiljno sagledavanje posledica koje nastaju, ne samo sa ekonomskog, već i sa socijalnog, ekološkog, pravnog, pa i političkog i bezbednosnog aspekta. Autor, redovni profesor u penziji Tehničkog fakulteta Bor, Univerziteta u Beogradu izražava zahvalnost akademiku Bogdanu Šolaji i Toplici Marjanoviću iz Društva mladih istraživača Bor, na korisnim i kritičkim savetima za konačnu verziju teksta